offline
- Pridružio: 11 Jun 2008
- Poruke: 36
- Gde živiš: Sever Gornje Mezije
|
240 dana ''tišine''...
Pa, dakle, da otpočnem...
Pokušaću jednim malo drugačijim pristupom.
Imam kod sebe određenu literaturu, mada nisam baš nešto zadovoljan njenim kvantitetom. Pokušaću ukazati, koliko je to u mojoj moći, na nekoliko detalja. Ukoliko stvar ode nepredviđenim smerom smatraću to ličnim neuspehom.
_______________________________________________
Počeo sam se interesovati za Stare Slovene, sudeći po mom ''dnevniku'' – 12.II 2001. Tada sam, naime, bezuspešno pokušavao sažeti 1. tom studije (iz gradske biblioteke u okviru školskog dvorišta) Fransisa Konta, ''Sloveni'', gde sam prvi put saznao za Jordanisa i njegove Vende, Ante i Sklavine, kao i za Peruna, Svjatovida, Simargla, Ladu, Roda i ostala božanstva. Tada sam zapisao: «Shvatio sam da možda i nije tačno to što piše u tomu (a i sami ljudi što su pisali knjige govore o tome), ali možda oni greše, možda je ipak tačno. Svejedno, ja idem dalje...». Imao sam 14 godina...
Međutim, o detaljnijoj (vanškolskoj) seobi Južnih Slovena sam saznao ranije, kada sam počeo shvatati zanimljivu rubriku ''Корени'' koja je izlazila (od jeseni 1992. godine) u časopisu «Дечје новине», Горњи Милановац.
U ruke mi je nekako došla, septembra 2001., knjiga Martina Weina «Dođoh, videh, zapisah», Zagreb 1966. (reč je hronologiji događaja od građenja egipatskih piramida do atomske bombe). Tu prvi put saznah o detaljima spisa Konstantina VII Porfirogenita «De administrando imperio».
Do marta 2003. sam već sastavio kamparativnu tablicu uglastih i oblih glagoljaških slova sa njihovom numeričkom i glasovnom vrednošću.
Pod čudnim okolnostima preživela hartija sa naslovima i autorima, pokazuje da sam izgleda pokušao prepisati iz kartoteke u Narodnoj biblioteci Srbije gotovo sve vezano za Stare Slovene. Bili su tu Brozović Dalibor (''O mjestu praslovenskoga jezika u indoevropskome jezičkom svijetu'', 1981.), Aleksandar Belić (''Promene akcenata u praslovenskom jeziku'', 1913.), Trbuhović Vojislav (''Južne kulture i narodi prema lužičkoj kulturi Praslovenima i Slovenima'', 1968.), Franja Barišić (''O najstarijoj Prokopijevoj vesti o Slovenima'', 1954.), Radonjić M.V. (''Borba za narodnost, s naročitim pogledom na prošlost Polapskih Slovena, Slovenaca, Čeha i Srba'', 1887.), Maksimović Ljubomir (''O hronologiji slovenskih upada na vizantijsku teritoriju krajem 70-ih i početkom 80-ih godina VI veka'', 1964.), Krekić Boriša (''O nazivu 'Skiti' za balkanske Slovene kod Ane Komnine'', 1964-1965.), Milan Budimir i drugi. A onda je sve propalo. Ništa od toga tada nisam stigao pročitati. Imao sam akcenat na etnografskoj građi o poreklu porodica...
Druga polovina 2003. Vreme kada sam se učlanio u drugu gradsku biblioteku. Prvi put se srećem sa Pjanovićkom, Pešićem, Aleksandrom M. Petrovićem i drugima koji pripadaju, to kasnije saznajem, ''alternativnom'' krugu. Oni su bili autori na koje sam se, u određenom smislu, mogao osloniti, a razlog je bilo razočarenje u prilično dosadne udžbenike istorije i nepostojanje mogućnosti da uopšte dođem do ikakvih dodatnih podataka. Sve do jednog momenta kada sam se razočarao i u tu «Праисторију Срба (разматрање грађе за стару повесницу)», Београд 2001., Библиотека ''Трагом Словена'', књига XV, издање ''Пешић и синови'', уредник: Весна Пешић, штампа: ''Атеље Сава принт'', тираж: 500 – knjigu pomenutog Petrovića. Teško mi je objasniti kako je došlo do tog razmimoilaženja. «Праисторија» mi je predstavljala skup svih dotadašnjih znanja o Starim Srbima i Slovenima, sve na jednom mestu (baš kao i u malo kasnije otkrivenoj knjizi Relje Novakovića «Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво», Београд 1977.) za razliku od pređašnjih parcijalnih objašnjenja sa kojima sam se susretao. Možda zato što kod Petrovića nije bilo eksplicitnog zaključka za kojim sam toliko dugo tragao. Pomišljao sam da za, pomalo filozofičnu crtu Petrovićevog izlaganja, nisam još sazreo, da još nisam spreman. Tako da mi je «Праисторија» postala nekako dosadna i bezlična ali sa dosta vrednih podataka za koje sam tada prvi put čuo (npr. o Herodotovim Neurima i Budinima, o mogućnostima rasprostranjenja srpskog imena, o raznim izvorima itd.) i koji su mi, da tako kažem, otvorili oči za izuzetnu komplkovanost istoriografije vezane za drevnost Srba. Možda me je ta komplikovanost i razočarala.
Za Miodraga Milanovića saznadoh 3.II 2004. Pukim slučajem sam negde oko tog datuma kupio časopis ''Treće oko''. Njegova me je rubrika «Iščezle civilizacije» sa podnaslovom ''Luristan (Srbi naseljavali luristansko Kosovo)'' odmah dobila. Međutim, nije mi se dalo da dosledno pratim ovu rubriku. Samo sam još izdanja od 31.VIII (broj 384), 14.IX (385) i 28.IX 2004. (386) imao prilike listati. Serijal je, naime, počeo 30.IX 2003. (broj 360) a završio upravo 28.IX 2004. Tada sam verovao: Srbi su došli sa Zagrosa, planine u današnjem zapadnom Iranu...
Sa sada već legendarnim opusom dr Olge Luković-Pjanović, «Срби... народ најстарији», 1. издање, Београд 1990., приређивачи: Лука Маликовић, Вељко Топаловић и Бранислав Бркић, рецензенти: др Жарко Гавриловић, Небојша Граца, Србољуб Којадиновић, за издавача: Бранислав Бркић – директор, главни и одговорни уредник: Вељко Топаловић, штампа: ''Напредак''-Аранђеловац, АИЗ Досије, тираж: 2500, у сарадњи са Наташом Луковић, Велизаром Радовићем и Славком Арсићем, sam se upoznao prvo preko fascinantne ilustracije dvoglavog orla na naslovnoj strani od ilustratora Dobrosava Živkovića. Prvi tom sam odmah iskopirao, drugi sam ovlaš prelistao a treći mislim da nisam ni otvarao (nisam ga ni našao u biblioteci valjda). Tada sam donekle već imao iskristalisanu premisu skepticizma u bilo koju knjigu koju sam otvarao, tako da mi je Pjanovićka došla kasno (i vremenski – mislim u prvoj polovini 2004. – i u smislu stepena zrelosti čitanja). Kažem ''kasno'' jer priroda literature koju sam koristio krajem 2003. i tokom 2004. (etimološki rečnik Petra Skoka, leksikoni mitologije Starih Slovena, «Илири и Трачани – о старобалканским племенима», Драгослава Срејовића, Београд 2002., veoma značajna ''Simbolika sveta u narodnoj magiji Južnih Slovena'', Niš 1996. – od Ljubinka Radenkovića, jedna knjiga čiji sam naslov zaboravio – o sukobima Ruvarčeve ''kritičke'' škole sa shvatanjima nekih tadašnjih prvih srpskih istoričara s kraja XIX veka, zatim naslovi o učešću Vatikana u 2. sv. ratu, članci raznih časopisa,...) nije dozvoljavala da vidim nešto kao sigurnu i konačnu teoriju, ali sam razvio koncept o nemogućnosti shvatanja izvorne praslovenske svesti (u glagoljicu sam polagao veliku nadu, ali sam shvatio da je i ona proizvod koji nema veze sa onim izvorom kojeg sam pretpostavljao), distancu od Srpske pravoslavne crkve (koja je, tada sam mislio, onemogućila sećanje na staroslovenstvo) i Vatikana (isto). Tu zbunjujuću situaciju naročito je ''iskomplikovalo'' otkriće knjige «Verske sekte i pokreti - leksikon», Beograd 2002., autorke Biljane Đurđević-Stojković, koja mi je značila isto što i Petrovićeva «Праисторија Срба» – prekretnicu u dotadašnjim istraživanjima. Moje gotovo shizofreno mišljenje da iza maltene svake organizacije vidim neku vrstu zavere, dovelo je do toga da, sa prethodnom skepsom, polako počnem gubiti onaj raniji ritam interesovanja pa i samo interesovanje.
22. maja 2004. sam zapisao kako vidim podelu struja među istoričarima (ovo navodim kao prikaz mišljenja jednog tinejdžera, što znači da se danas u nekim segmentima ne slažem sa tom podelom tada): «1. stara struja koja tvrdi da mi nemamo istoriju do VII ili VIII veka n.e. i da se moramo voditi po vizantijskoj (pa i germanskoj) školi; 2. novostvorena struja koja je tvrdila da su Srbi ''narod najstariji'' ili halkokondilovci (po Laoniku Halkokondilu iz XV veka koji je uzdizao Srbe radi borbe protiv Turaka), a pojavili su se 1991.godine i ranije; 3. istoričari koji su istraživali Vinču, Starčevo i Lepenski vir i shvatli da tu zaista ima neke veze sa Srbima (Radivoj Pešić, Mlan Budimir, Dragoslav Srejović, Marija Gimbutas itd.); 4. istoričari koji tvrde da imamo veliku starinu, ali da su Srbi tek nedavno došli na Balkan; 5. naučnici koji sve živo odbacuju dok se ne pronađe nepobitna istina što je praktično nemoguće za praistoriju; 6. istoričari licemeri». Napomenuću da sam se tada privremeno identifikovao sa nečim što je bilo ''između'' stavke pod 2. i stavke pod brojem 3...
O Radivoju Pešiću (preminuo 1993.) sam, mislim, saznao prvo preko kolumne (nisam saznao njenog autora) u dnevnom listu ''Политика''. Uspeo sam sačuvati samo tri nastavka iz 12., 13. i 17. IX 1995. u kojem se iznose rad i otkrića dr Pešića (delovi iz knjige «Винчанско писмо», издавач: ''Пешић и синови'') koja su mi delovala sasvim uredu, što pokazuje i gore napisana klasifikacija. Mislim da sam tada prvi put čuo za vezu Etrurci-Rašani i dešifrovanost neolitskih pisama. Daljim istraživanjem biblioteke, našao sam relativno nedavno štampanu ''Velesovu knjigu'' koju je objavio baš Radivoje Pešić. Spominjanje, između ostalog, ''Velesove knjige'' nalazim i kod Jurija Miroljubova (1892-1970.) u «Religija Slovena dohrišćanskog perioda», Beograd 1998., izdavač: ''Pešić i sinovi'', naslov originala: Юрий Миролюбов «Собрание сочинений, том 6, очерки и материалы».
Nakon čitanja prof. dr Radivoja Radića – «Срби пре Адама и после њега» (prvo sam na osnovu naslova mislio da se radi o još jednom delu iz plejade ''alternativaca'' a naslov je ustvari sarkazam; videti forum.krstarica.com/showthread.php?t=101535), već mi je bilo sasvim jasno da je reč o postojanju nepremostivog jaza između navodno dve struje – tzv. ''zvanične'' i tzv. ''alternativne''. Ni na ovoj se knjizi (kao i kod knjige «Срби... народ најстарији») nisam dovoljno dugo (a to znači detaljno) zadržao i znao sam da je na pomolu moje definitivno napuštanje čitanja i prikupljanja građe o Starim Slovenima. U međuvremenu sam se okrenuo nekim drugim beznadežnim ''projektima''...
_______________________________________________
Avgust 2006. je mesec otkrića Todorovićeve «Митске истине Срба», Београд 2005., издавачка кућа ''Звоник'', Библиотека ''Задужбина'' књ. 3, уредник: Зоран Вучић, рецензент: проф. др Душан Дрљача.
Knjiga je značila za mene novu prekretnicu. U ograničenih desetak dana istraživanja prilično složenog i slojevitog Todorovićevog sistema pisanja, video sam – biće mi jedan od najznačajnijih naučnih autoriteta.
Među, na momente, naizgled čudnim konstrukcijama smelosti rešenja nekih pitanja u nauci, stoje zajedno, jedni pored drugih, grafikonski jasno iznete kritičke teorije i gotovo misteriozno skrivena misaona okosnica cele knjige. To je bio razlog da stvorim veliki broj pitanja i da se, na neki način, nažalost (ili na sreću?) distanciram od knjige. Smatrao sam to prirodom otvorenosti jedne naučne studije – omogućavanje upitanosti. Mada sam sve više bio uveren da mi je «Митска истина Срба» došla možda prerano, kao i svojevremeno «Праисторија»... Ali...
Senzacionalnim Todorovićevim determinisanjem radova i mišljenja J.I.Deretića, Luković-Pjanović, A.M. Petrovića, Relje Novakovića, Radivoja Pešića i drugih autora (postoji mogućnost neprecizne interpretacije; sa knjigom sam već poprilično dugo razdvojen pa pišem iz sećanja – neka autorska dela (ne) pripadaju IS:SNN-u ali potpadaju bar pod neku vrstu mitema), u prirodnu nužnost oličenja (viđenog u formi «idejnog sistema zvanog ''Srbi – narod najstariji''» ili skraćeno IS:SNN) prirodnog postojanja realnosti srpskog mita (ili mitema ?, ili mitologije?) u savremenosti (današnjici), otkrićem da pored IS:SNN postoje IS:HNN (idejni sistem: Hrvati – narod najstariji) i druge vrste takvih ''idejnih sistema'', kao i npr. Todorovićeva kritika Radićeve (Radivoj Radić) nedoslednosti u manirima naučnog stila pisanja, srpska nauka je dobila nove podsticaje.
I pored uspešnih – ne tako, po mom mišljenju, uspešnih i u nekim drugim segmentima svoje diskusije na vokabular.org/forum/index.php?topic=3873.0 ili vokabular.org/forum/index.php?topic=3873.15 – zapažanja u vezi sa IS:SNN (idejni sistem: ''Srbi – narod nebeski'') i sl., i sjajnog uviđanja («Ovde nije problem što je naveden istorijski izvor nego što se on pogrešno tumači, proširuje i dobija sasvim drugačije značenje od prvobitnog. Ovo je [verovatno misli na Deretićevo izlaganje – prim. Hijerakul] inače proširen Milojević [reč je verovatno o Milošu S. Milojeviću; napisao «Одломци историје српског народа» - prim. Hijerakul], a ceo tekst deluje potpuno isprazno - pošao, zaglavio, glavom platio itd. i, na žalost, potpuno je neistoričan i potpuno mitski. Sistem: Srbi narod najstariji videti u knjizi Ivice Todorovića (SANU) Mitska istina Srba. Todorović ima pokroviteljski stav prema Deretiću. On [vandalija verovatno misli na Deretića – prim. Hijerakul] ovde piše o stvarima o kojima ima sijaset istorijski vesti ali on poklanja pažnju Dukljaninu i Orbiniju koji, isto kao i on, pišu u mitskom obrascu- slično je pisao i pokojni Milić od Mačve i zato se to više gleda kao mitski sistem nego kao istorija. Dakle, tu ima istine, ali mitske. Dr Bob je uložio veliki trud i ne treba ga ismevati» - 07.08.2008.) na forum.krstarica.com/showthread.php?p=7211615 , korisnik pod imenom ''vandalija'' (koji je, uz to još, napisao da mu je Todorović ''drugar''? > 2. str. teme «nebeski narod / nebeska srbija»; ono što me zbunjuje je da vandalija kao svoje ime koristi ime Miodraga Milanovića, po mom dubokom uverenju, autora ''proizišlog'' iz IS:SNN-a – videti istina.at/index.php?option=content&.....mp;Itemid= > (© By ISTINA All rights reserved. P.Milatovic) časopis «Истина», број 273, Беч 19. април 2009. > фељтон> ''Стари српски век'' – 1. наставак, пише: Миодраг Милановић; kao i vandalija.co.rs/_1055_1088_1077_1076.html) ipak nije detaljnije objasnio to ''pokroviteljstvo'' nad Deretićem. Moguće da je mislio na Todorovićevu otvorenost ka normalnosti (nužnosti) postojanja pomenutog mitema.
Međutim, ja bih pokušao ukazati na jednu drugu, daleko složeniju, mogućnost jedne komplikovanije vrste tog ''pokroviteljstva'' :
ne mogu pretpostaviti da li knjiga «Митска истина Срба», eksplicitnim reflektovanjem nepostojanja mogućnosti za potrebom (ili željom?) da se definiše različitost (odnosno prioritet različitosti i uspostavljanje razlikovanja) između istraživanja prirode (ili prirodnosti istraživanja prirode nužnosti ?) o nužnosti postojanja sasvim naučnog htenja koje hoće da vidi prirodu mehanizma ne-utemeljenja zaključaka i/ili verovanja autora koji pripadaju IS:SNN-u i drugim idejnim sistemima (ali možda i da vidi i '' istraživanje prirode mehanizma stvaranja – u kojem je Todorović? – nužnog u prirodnosti okarakterizacije prirodnosti pripadanja mitu'' ?) i normalnosti obelodanjivanja nužnosti autorove okarakterizacije prirodnosti pripadanja mitu (koji u sebi sadrži uslov prirodnosti a ne ''veštačkosti'' kako se popularno kritizerski posmatraju okolnosti vezane za autore iz IS:SNN-a i dr.) gore pomenutih autora, ukazuje da je autorov (Todorovićev) rad i sam svojevrsno oličenje slike o prirodnosti oličenja mitske sadašnjosti u onom domenu u kojem je autor nesamosvestan za mogućnost navedene definicije različitosti u onemogućenoj samo-sves(no)sti.
Ovako sročeno, moje razmišljanje (a pritom nisam siguran da li sam logički dobro definisao logičke definicije pretpostavke i da li knjiga uopšte istinski «eksplicitno reflektuje (zrači)») deluje rogobatno, ali nisam nikako mogao jednostavnije iskazati sofisticiranost predosećaja o prirodi prefinjenosti «misteriozne skrivenosti misaone okosnice cele knjige», pa i o, možda, logičkim zamkama i lavirintima ''prave'' zabranjenosti srpske istorije...
_______________________________________________
Medicus je napomenuo (na 2. strani, 24. januara 2009. u 14:05) da je došlo doba u kojem niko više neće (moći) demantovati značenje rada Jovana I. Deretića. S jedne strane nije upravu jer kritičko ophođenje učesnika brojnih foruma to potvrđuje, kao i, ako ništa drugo, onda, postojanje bar nekolicine ''zvaničnih'' naučnika (među kojima je, iskreno se nadam, i Ivica Todorović) čije napore često nadjača ''buka'' surovog informacionog rata i čiji se stavovi neće čuti na televiziji. S druge strane, fenomen zatvorenosti srpske naučne elite (a možda i naučnih elita uopšte) i indikacija da ekonomsko stanje nije i jedini razlog manjka kvalitetnih naučnih projekata, upućuje na to da neophodnost posedovanja višestruke informisanosti i erudicije (kako kod ''alternativnih'' tako i kod ''zvaničnih'' istraživača) možda nije više dovoljna u vremenu postmodern(ističk)e upitanosti...
|
