|
Osećaj krivice je nešto što razara ceo organizam, naročito ako se oseća krivica i za nešto što nismo uradili...
To je obično vezano za one koji su nam u životu bilo roditelji ili okruženje nabacivali krivicu, za nešto, il stalno kritikovali.
Pomisli samo da nisi Isus pa da na sebe primiš sve krivice sveta.
Može se toga osloboditi jer kako je došlo tako će i da ode. Ne trebe se prepuštati opsesivnim mislima. Treba naći neku zanimaciju u životu.
Ako nije posao, onda neki hobi, boravak u prirodi, vožnja bajsa, čitanje, pisanje dnevnika, može i pecanje može volontiranje u CK isl.
Bitno je imati neku zanimaciju. A ne prepuštati se talasima opsesivnih misli...
Nedostatak sampouzdanja je isto bitan faktor. To se može vežbati, postoji i autosugestija.
Sad na sve to u vreme virusa, kad inače ima puno ljudi, puno mladih, koji se javljaju psihijatru, psihologu, savetovalištima.
Zbog načina života, ranije više boravka u zatvorenom, ograničenom kretanju, ne rade sportski centri, kafići, mesta gde mladi izalaze...Onda destrukcija medija, silovanje mozga sa raznim informacijama, oprečnim, crnom hronikom, i unošenje konfuzije...
Pesimisti gledaju samo u prošlost, prošlost se razmišljanjem neće popraviti zato je bitno sad, jer ako ispravno radimo sada, danas, onda nećemo u negativnom kontekstu razmišljati o prošlosti.
Treba se sećati i dobrih stvari iz prošlosti ne ružnih. Sve je to deo života i nauči nas nečemu, najbolje ako ne pravimo iste greške. Zato u sadašnjem trenutku dobro razmisliti, razumno nastupati, i onda će ko što rekoh prošlost biti drugačija. Svaki put koji izaberemo je naš, samo je stvari kako i šta radimo i kako se ponašamo...
|
