|
Poslao: 31 Avg 2007 16:18
|
offline
- Pridružio: 21 Jun 2007
- Poruke: 220
|
Ako će pomoći. evo i mog iskustva sa psihologom, mada sam u specifičnoj situaciji jer sam imala i "lične" psihoterapeute, naime družila sam se u gradu u kome sam živela sa 2 psihologa i jednim psihijatrom, pa je to više bilo u formi prijateljskih razgovora iz kojih su oni izvlačili svoje zaključke, a ja se praznila /to bukvalno mogu samo tako nazvati/.
Nisam pila antidepresive, jer moja depresija, anksioznost i nagomilani stres /to su bile njihove dijagnoze/ nisu srećom uznapredovale do te mere da bi mi medikamenti bili neophodni, rešavala sam to Persenom koji je na biljnoj bazi a meni je pomagao /da li je placebo ili nije ne znam ali ja sam se osećala bolje i mogla sam da zaspem i nisu me hvatali napadi plača/
Kad sam se udala preselila sam se u drugi grad i nisam mogla više da koristim njihove "usluge"na način na koji sam navikla, iskreno u prvo vreme mi nisu ni trebale, ali je uskoro krenulo naopako dosta stvari u mom životu /smrtni slučajevi, bolesti u porodici, problemi na poslu/ te sam odlučila otići kod psihologa u mestu u kome živim. Obyirom da je mesto malo a naš jedini psiholog u tom momentu imao godišnji odmor preusmerili su me kod psihijatra, sela sam i popričala sa ženom, objasnila joj kakve psihičke i fizičke probleme imam, i zaista me je oduševila načinom na koji se postavila, imala sam utisak da me potpuno razume, dala mi nekoliko saveta, predložila blaže antidepresive ukoliko se simptomi ne povuku u određenom roku i ubrzo se situacija poboljšala toliko da mi više nije bio potreban ni Persen, a kamoli nešto jače.
Meni je recimo rekla da pišem dnevnik jer ću tako lakše sagledati uzroke svojih problema - ono što se dešava je posledica nečega što je morao prouzrokovati neki uzrok, i to je prosto tako.... u mom slučaju je zaista bila u pravu...
Ne razumem zbog čega se ljudi toliko plaše odlaska kod psihologa, iskreno ja se mnogo više plašim zubara /ginekologa i da ne pominjem/
jer te medicinske intervencije bole, a ovde ne boli ništa.... Sedneš i pričaš... to bar nije teško... Ja se bar nikada nisam bojala odlaska kod lekara, jer smatram ako mi već nešto nije kako treba da je bolje da to saznam na vreme i da me neko uputi kako da to rešim... Mojoj majci je ovakav stav bukvalno spasio život /imala je rak prošle godine, i da se premišljala da li da se posavetuje sa lekarom ili ne ne smem ni pomisliti šta bi se dogodilo... sad je zdrava žena.../
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 31 Avg 2007 17:12
|
offline
- Pridružio: 23 Avg 2007
- Poruke: 95
|
Razgovori sa psihologom su bili smisleni.Doktorka je usmeravala razgovor, ali sam uglavnom ja pričala.Ona mi je samo pomagala da stignem do suštini problema.Ta terapija mi je puno pomogla.Posle toga sam preokrenula svoj pogled na život.Sada izbegavam misliti na prošlost ( mada je teško pobeči iz svojoj prošlosti,ona te uvek sustiže).Ne pravim i dugosročne planove.Prošlost je takva,kakva je-ne možeš je promeniti,a šta če biti u budučnosti niko ne zna, to ne ovisi od mene.Zato živim u sadašnjosti.Bitno je šta se dogadja danas, u ovom trenutku.Ako smo sada ja i oni koih volim živi i zdravi, onda je sve uredu.Svih ostalih problema čemo rešiti na neki način. Ne postoje bezizlazne situacije.Bezizlazna je samo smrt.Sada se retko sekiram zbog stvari koje su van moje mogučnosti.Ako ostanem bez posla, nije to problem-potražiču drugi.Ako nam pare nisu dovolne-kolko,toliko.Ono što ovisi od mene je da budem dobra prema ljudima, do koih mi je stalo, da obavljam svoje obaveze u kuči i na poslu.A da bi to mogla moram sačuvati svoju psihičku ravnotežu.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 11 Sep 2007 21:20
|
offline
- jecaz
- Građanin
- Pridružio: 01 Avg 2007
- Poruke: 83
|
zdravo svima,
najpre da se puno zahvalim svima koji su do sada ucestvovali u temi,so noble of you...a najvise Crown-u koji je ostavio linkove koji su me doveli do odgovora. pronasla sam masu ljudi sa slicnim problemima, videla kroz sta sve ljudi prolaze, kako se sa time bore...najbitnije naterali ste me da se strucno posavetujem.
nisam mnogo pogresila, nazalost,dijagnoza je postavljena i od sutra sam na terapiji..
sve je ovo doslo u pravi trenutak jer dalje sama ne bih mogla da se borim. strah me potpuno iscrpeo i savladao. kako moj psihic kaze- ti si strasno jaka osoba kad si uspela da se do sada sa tim nosis bez icega, a to sto jesam je i pola resenog problema.
znam da me ceka puno ulaganja i da je tek pocetak ali ja cu veceras posle puno vremena mirnije da zaspim.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 13 Sep 2007 15:50
|
offline
- Pridružio: 23 Avg 2007
- Poruke: 95
|
Zdravo,Jecaz,
Drago mi je što si skupila snage da potražiš stručnu pomoć, ma da bi bilo bolje da diagnoza nije bila ta.Želim ti puno uspjeha na terapii.Možda če potrajati,ali sam sigurna da če nakraju sve biti uredu.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 22 Okt 2007 20:33
|
offline
- boxter
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 22 Okt 2007
- Poruke: 3
|
Cao jeco, ja imam isti problem, jel mozes da mi das tvoj mail ili ICQ broj, pa da razmenimo iskustva? Molim te, ne poznajem nikog sa ovim problemom. Unapred hvala puno.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 23 Okt 2007 10:13
|
offline
- Pridružio: 21 Jun 2007
- Poruke: 220
|
Pročitaj celu temu još jednom. Svi smo došli do zaključka da ne treba sam sebi određivati dijagnozu, i da je najbolje posavetovati se sa stručnim licem. U svakom slučaju, prvi korak si već odradio - priznao si sam sebi da imaš neki problem i odlučio da ga rešiš. U tome ti najbolje može pomoći psihoterapeut, a svi mi ti držimo pesnice da u tome uspeš.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 23 Okt 2007 16:16
|
offline
- boxter
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 22 Okt 2007
- Poruke: 3
|
Pozdrav svim dobrim ljudima, imam problem sociofobije od 14 godine, danas imam 28 godina, simptomi su poceli prilikom upisa u srednju skolu, kada sam povratio na autobuskoj stanici. Kada sam krenuo u skolu, redovno sam imao napade povracanja, jake uzbudjenosti, lose sam jeo i tako kroz celu srednju skolu. Nisam mogao kod frizera, kao ni danas sto nemogu, u drustvu mi se desava jaka uznemirenost, nekad i napad panike, prebledim, iscrpim se. Napade panike prezivljavam u sebi, a u tom trenutku bih pobegao napolje, takodje imam i tikove u vratu kad sam u takvoj situaciji. Isao sam ko psihologa i psihijatra, ali mi nije nesto mnogo pomogao, silno vreme sam izgubio od zivota, 10 citavih godina. Vec 5 meseci neradim nista, neznam gde vise da se obratim za pomoc, jer ovako se nemoze ziveti. Ili SMRT ili ZIVOT. Zivot u strahu nije zivot.
S.O.S-S.O.S-S.O.S-S.O.S-
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 23 Okt 2007 16:33
|
offline
- Pridružio: 21 Jun 2007
- Poruke: 220
|
Kad ti krojač sašije odelo koje ti ne odgovara promeniš krojača, kad te frizer ošiša kako ti se ne dopada promeniš frizera, a kad ti lekar ne pomogne potražiš drugog. Možda te nije lečio na pravi način, ali niko nije najpametniji na svetu pa ni taj doca kod koga si išao. Moj savet je da nađeš drugog.
Verujem da ti nije lako... Štaviše verujem da ti je prilično teško živeti tako kako živiš, ali veruj mi da je i takav život mnooooooogo bolji od smrti. Pomisli na sve one ljude koji nemaju nade da će se ikada izlečiti od nekih strašnih bolesti, kojima svaki udisaj ili pokret pričinjavaju napor, pa ipak žive i nadaju se boljem...
Za početak, počni da veruješ da ima nade da živiš kao pre 10 godina...I nađi novog lekara. Ne znam odakle si ali ako si iz nekog manjeg mesta pa ne možeš da biraš potraži pomoć u nekom većem. Samo ne gubi nadu.
|
|
|
|
|
|
.
