Sudbinska ljubav

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Može li jedan tren biti dovoljan,
Da ti se otvore neke istine nove,
Da spoznaš kako sve prije toga
I nije zaslužilo životom da se zove?

Može li pogled, stisak ruke, šapat,
Probuditi u srcu davno ugaslu želju,
I treptaj se, valovima zadovoljstva učiniti,
Gušeći se u novootkrivenoj žudnji i veselju.

Priznat ću vam, može, spoznala sam,
Dok sam podrhtavala u naručju strasti.
Sve u nama skriveno, odjednom je eruptiralo,
I ljubav se pokazala kraljicom na vlasti.

I bila sam voljena i ljubljena, do nebeskih visina,
Činilo mi se, mogu odjednom cijeli svijet zaokružiti.
Sve ono što sam željela i sanjarila godinama,
On mi je u jednom trenutku sve uspio pružiti.

http://mirisdunje.mojblog.hr/p-kad-ljubav-zavlada/102732.html



Dopuna: 30 Maj 2008 16:54





Nekad bilo....
Ne tako davno mi je netko rekao da slučajnosti ne postoje i da je sve sa nekom svrhom i razlogom i napokon sam i ja shvatila da je u pravu. Verujem u srodne duše i da svatko od nas ima svoju polovinu koja je u biti TI ali u suprotnom smislu i da je takva polovina samo jedna jedina a ne one priče pa doći će drugi ili druga u tvoj život jer život ide dalje.


Doći će,da ali to neće nikad biti ono tvoje drugo ja koje si nekad imao kraj sebe. Svi imamo srodne duše, svoju drugu polovinu jabuke, samo je pitanje da li ćemo tu osobu ikada sresti i ako je sretnemo hoćemo li je znati prepoznati. Kada se to desi veza je neraskidiva osim u slučaju ako si mi sami ne stanemo na put.

Kažu da je suza najmanja kap od koje se najviše pokisne i to je živa istina. Nije sramota plakati. To je onaj trenutak tebe kada duša progovara a jezik šuti jer suze su tihi jezik bola.

Trnovit je put do zvezda... Treba krenuti dalje, pokušati otvoriti neku novu stranicu u svom životu još neispisanu ali kako kada suviše boli kada se grubo otkine cvet koji tek niče.

Zašto kad se kao odluči da to nije to, da se više ne može, i da treba krenuti svatko svojim putem, kad se ne želi natrag jer si ljut, preponosan, povrijeđen, kad su kao svi mostovi srušeni, sve reke preplivane, sve brane razorene i svaki loš trenutak proklet, a svaki dodir pomaknut duboko u glavu gde se kao ne želiš sećati, kad su navodno modrice na duši, srcu prikrivene i govoriš si moraš dalje, zašto to vreme ne prolazi brzo? I zašto prolazi u sećanjima koja nastupe kasno navečer, negdje između sna i jave, sećanjima kojih se ne želiš setiti?

Miris jastuka i sve ostale sitnice podsete te na onaj osećaj kad te netko voli i kad ti nekog voliš i ništa drugo na svetu nije važno. Osećaj koji ti fali, a kao ne želiš da je tu. Zašto se javlja osećaj samoće i napuštenosti? Puno pitanja prolazi kroz glavu. Znam zašto...zato jer je ljutnja i ponos počela gubiti svoju jačinu. U ljubavi uvijek postoje 3 strane. Moja, njegova i ona istinita jer ništa nije crno i bijelo, i nitko nije u pravu ni u krivu. Moja strana priče, kad se sve zbroji i oduzme, ista je kao i njegova. Pitam se zašto? To je samo iz razloga jer kad se sve zbroji i oduzme oboje nas boli. Oboje smo zbunjeni, promijenjeni, izmučeni, neutešni, ljuti, razočarani, tužni i oboje smo svesni da se ne želimo vređati više i kao oboje želimo nastaviti dalje svako svojim putem a nije lako jer ipak nas neka nevidljiva nit veže i drži naše korene povezane zauvek. Ljudi povređuju al najviše sebe. Sve je ok. Vreme kao liječi rane. Mogu ja to. A onda ostaje činjenica da niti jedno vreme na svetu neće nam pomoći da zaboravimo jer jedan dio nas nikad ne zaboravlja koliko je jako volio, jedan mali dio ne zaboravlja ime osobe s kojom je htio doživeti starost. I kad ti ostane samo taj mali dio, kad izblijede loša sećanja, kad izblijede stvari kojih se groziš, dovoljan je jedan udisaj starog parfema, jedna pesma, jedan pokret ili boja, da ti se na licu pojavi neizmerna tuga za tom osobom koje više nema kraj tebe.

I onda se upitaš sigurno što je život?

Od mnogih sam čula da ne postoji definicija za to ali u ovom vremenu koje sam provela bez svoje druge polovine shvatila sam donekle definiciju života koja mi se svidela.

… Život je u srcu u svakom od nas, on je svaki uzdah koji ispustimo, svaki osmeh na našim obrazima. Ali on je i svaka suza i bol u grudima. Puno puta sam pokleknula jer sam bila preslaba da bih mogla biti bez njega jer sam mislila da nisam tome dorasla. I onda jednog dana shvatila sam da zaista moram krenuti dalje ma kako teško bilo jer počela sam gubiti svoj odraz u ogledalu, počela sam nestajati i kopniti i skupila sam snage i radi nas i krenula.

Ako ga gledaš s poda u vis i misliš si ja to ne mogu i niti ne pokušaš izgubit ćeš nešto za čim ćeš žaliti celi život i uvek ćeš se pitati kako je biti na vrhu kanapa. Nemoj si to dopustiti. Uhvati ga snažno obema rukama i sa svom željom koja se nalazi u tebi. Probaj se polako popesti i prije nego i primetiš već ćeš biti na pola puta. A onaj osjećaj koji će te obuzeti kada se konačno popneš na vrh izbrisat će sve žuljeve na rukama koje si zaradio penjući se i ispunit će te neizmjernom srećom jer sa vrha se pruža prekrasan pogled i tada ćeš znati kako ćeš vratiti ili ćeš spoznati da ne želiš vratiti svoju drugu polovinu jabuke i nastaviti živeti normalno dalje sa lepim uspomenama na svoje drugo ja jer znati ćeš i u duši ćeš po tom pitanju biti miran da si sve pokušao na ovaj ili onaj način.


http://www.irmin.com/modules.php?name=News&file=print&sid=913

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hvala ti, life, za ovu pricu. Upravo si mi skratila zivot za nedelju dana.



Pitam se ... ako je sudbina odgovorna za pojavljivanje "sudbinske ljubavi" ko je odgovoran za njeno nestajanje, kvarenje, cijepanje, uklanjanje, povredjivanje, ubijanje? Da li je fer i posteno da se zahvaljujemo sudbini za cudesni dogadjaj te ljubavi a da krivimo sebe ili "njega" za njen kraj? Imamo li uopste pravo da vjerujemo u "sudbinu", da se kunemo u nju, a da pri tom sami sudjelujemo u njenom oblikovanju? Ili, imamo li pravo kriviti sudbinu za zavrsetak "sudbinkse ljubavi" ako smo izabrali lijevi put (a ne desni). Mislim da je to samo izgovor.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

vjerujem u sudbinu i postizem da budem srodna dusa svima oko mene samo sebi nisam nasla srodnu dusu i ako sam vec duuugo u braku 26, 27 god.Interesuje me umjetnost i da pruzim svakom potrebnu pomoc .Za to zivim ,to mi daje snagu i volju da volim i zelju za zivotom.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ella ::Hvala ti, life, za ovu pricu. Upravo si mi skratila zivot za nedelju dana.



Pitam se ... ako je sudbina odgovorna za pojavljivanje "sudbinske ljubavi" ko je odgovoran za njeno nestajanje, kvarenje, cijepanje, uklanjanje, povredjivanje, ubijanje? Da li je fer i posteno da se zahvaljujemo sudbini za cudesni dogadjaj te ljubavi a da krivimo sebe ili "njega" za njen kraj? Imamo li uopste pravo da vjerujemo u "sudbinu", da se kunemo u nju, a da pri tom sami sudjelujemo u njenom oblikovanju? Ili, imamo li pravo kriviti sudbinu za zavrsetak "sudbinkse ljubavi" ako smo izabrali lijevi put (a ne desni). Mislim da je to samo izgovor.

Moj kanap je trnovit ali se borim....i ne ispustam ga ...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

zaludno je biti sretan izvan sebe....

• 2Ovo se svidja korisnicima: posebna, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Srodna duša je netko tko ima bravu koja odgovara našem ključu i ključ koji odgovara našoj bravi. Kad se osećamo dovoljno sigurnima da otvorimo tu bravu, naše pravo ja izlazi na videlo i napokon možemo biti potpuno i iskreno ono što zaista jesmo. Možemo biti voljeni zbog onoga što jesmo. Svatko od nas izvlači ono najbolje iz drugoga. Nije bitno što se događa oko nas – kad smo s tom osobom, osećamo se sigurnima u svom raju. Naša srodna duša je netko tko deli naše najdublje čežnje, naš smisao života. Srodna duša je onaj tko je uspio učiniti da život dođe životu.

Richard Bach




Život dve srodne duše, bilo da su one ljubavnici, bračni partneri ili samo prijatelji, uvek je spektakl za Bogove

Goethe

• 9Ovo se svidja korisnicima: posebna, mcrule, B.G.D.Lejdi, ThePhilosopher, Sorelag, _Sale, Dusan, angelika, Sagacity
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Čitala sam vaše diskusije i morala sam da se priključim. Ja sam doživela sudbinsku ljubav,našla sam svoje drugo ja, ali neka zla sila nas je razdvojila,umro je pre pola godine,ali mene još nije napustio. Moram da pojasnim, imam 34 godine i sa njim sam bila sedam godina. pre njega nisam nikog volela, niko nije mogao da mi se približi, pokušavala sam u nekoliko veza ali bi uglavnom propale zbog mene jer nešto je nedostajalo i nije mi dopuštalo da se otvorim, sve do njega. Od prvog trenutka kad smo se ugledali nešto čudno se desilo. Tu noć smo proveli pričajući i nikad se više do njegove prerane smrti nismo rastali. Da me ne shvatite pogrešno nismo odmah stupili u seksualnu vezu, dve godini to je bila platonska veza koja se sastojala iz sati i sati razgovora, jednostavno nismo mogli prestati pričati, ko god da je bio tad sa nama, dosađivao se jer smo kad smo bili zajedno postojali samo nas dvoje. Sve isto smo voleli, čak se dešavalo da iste noći sanjamo jedno drugo, nastavljali smo jedno drugom rečenice, ponekad je to bilo za druge i strašno. Govorili su nam da imamo iste oči i da smo kao blizanci. Za sedam godina ni jednom se nismo posvađali. Pre neki dan mi je najbolja drugarica rekla da se nešto moralo desiti jer je bilo previše savršeno da bi trajalo i da je ona iako nas oboje voli ponekad gledajući nas osećala strašnu ljubomoru,jer nije mogla da veruje da tako nešto postoji. Posle njegove smrti ja nisam bila pri sebi mesec dana, bila sam na ivici smrti jer sam dobila neku tešku anemiju i nepravilan rad srca za koji lekari nisu mogli naći uzrok. Najverovatnije bih i umrla jer sam to silno želela da mi on nije došao u san i objasnijo da je to moralo tako, da bi sledeći put kad se sretnemo bili slobodni. Nisam nikad pre ovga verovala u ove stvari,veoma sam trezvena i racionalna,ali sad sam se okrenula samo duhovnim stvarima. Živim jer znam da on to želi i jer moja svrha ovde još nije ispunjena. Drži me samo saznanje da me čeka i da našu vezu ni smrt ne može da uništi. Počela sam da pišem i pesme,tako se oslobađam bola koji ponekad zna da me parališe. U pored svega zahvalna sam bogu što mi je dozvolio da doživim takvu ljubav,jer sve ostalo je bledo i ništavno. I jedna naša zajednička noć bi bila dovoljna da živim ceo život hraneći dušu tim sjećanjem.

Ti nisi morao ništa reći, ja sam već znala
Ti nisi morao pružiti ruku, ona je već sa mojom cvala.
Mi nismo morali pričati o sreći, iz naših se očiju videlo sve,
Mi nismo morali sanjati, mi smo živeli naše sne.

Bez muke, lagano, rasli smo skupa,
Duša nam jedna u dva tela.
Sad kad te nemam,osećam prazninu,
Ja više nisam svoja, ni cela.

Gledam u nebo, slutim te tamo.
Vatra što tinja, ugasit se neće.
Možda ne sada, u ovom životu,
Al znam zauvek,sa mnom si.
Od ove stvarnosti nešto je veće.

Osećam tu iskru,oko mene lebdi
Ta istina,od smrti je jača.
Ko zna dušo,zbog čega i zašto,
Neko od nas ovim stari svoj dug plaća.

Mi ćemo se naći, znam.
Ljubav ne umire, ona je sve jača.
Kad prođu ove more, lutanje i patnja.
Sve kad utihne,postane tišina.
Poznaću te opet kao što sam sada,
To jedina jeste nebeska istina.

Nova će se tada otvoriti vrata,
Pokidana duša,bit će opet cela.
Dodirom bez reči,savršenstvo bića
Postaće celina sa svoja dva dela.

Čekam novi susret,slutim te i tragam.
Ti znaš mene bolje nego sebe sama,
Svetlost svoga bića spustićeš do mene,
Nestaće gorčina,usamljenost,tama

Nikad nismo rekli,sve se to već znalo.
Mi smo bili jedno,to smo čak i sada.
I sada te pojmim,negde u visini
Svetlost naša sija,u sred ovog mraka.

Iskra ta božanska dušu nam je takla.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Plakitju

• 7Ovo se svidja korisnicima: _Sale, Dusan, angelika, ucenik32, B.G.D.Lejdi, lnenad, Sagacity
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Samo želim da naglasim da za mene njegova smrt nije kraj, on nalazi neobične načine da mi to javi. Možda će neko da pomisli da nisam normalna i da iz običnih događaja pravim neke senzacionalne pojave ali poslednji događaj je na mene ostavio veliki utisak. Sedela sam pre neki dan pored njegovog krsta na groblju i plakala, bilo mi je strašno teško, možda teže nego obično,pričala sam i spominjala u toj svojoj utučenosti neke strašne stvari, kako mi je dosta svega i da želim da se sve prekine da se pridružim njemu i završim ovu patnju. Bilo je jako vruće, sunce je bukvalno topilo beton, cveće koje sam donela već je počinjalo da vene i onda niotkuda prelepi šareni leptir se pojavio i sletio na buket kraj krsta tik do moje glave. Gledala sam zapanjena u njega,tako lepog leptira nikad videla nisam, mislim da sam u nekom časopisu pročitala da se zove lastin repak jer je imao ona prelepa šiljasta krila sa dva tirkizna kruga. Sedela sam i počela da mu se obraćam, i ako je bio na dah od mene nije odletio, celo vreme je stajao na tom buketu. Činilo mi se kao da me sluša. Zvala sam ga njegovim imenom, imenom mog pokojnog supruga i rekla sam stvari koje nikad nisam imala snage da mu kažem. Bilo mi je lakše, shvatila sam da je došao da me uteši, da mi da do znanja da je tu kraj mene i da me čuje. Kada sam krenula kući leptir je sa buketa preleteo i stao na vrha njegovog krsta, tako je ostao sve dok sam mogla da ga vidim. Ovo se stvarno dogodilo i možda je sve slučajnost, ali u tom momentu pa i sad meni je vratilo nadu i ulilo veru. Ne završava se sve smrću, ljubav nastavlja da živi i on će uvek biti pored mene.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Dusan, ThePhilosopher
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Divno.
Retko.
Veličanstveno.
Tužno.
Ponosno.

Moje najiskrenije divljenje i saosećanje.