offline
- Pridružio: 13 Sep 2007
- Poruke: 265
- Gde živiš: navrh' trepavica
|
Јадно огледало,мора да је то мука,али такође каква срећа што не познајеш љубомору!Њена глава је потпуно овална,мало се нагиње напред тиме постаје више чело,које се чисто и поносно подиже,не оцртавајући њене интелектуалне способности.Њена тамна коса нежно и фино окружује чело.Њено лице личи на плод,сваки прелаз је пун и заокружен,њена кожа је прозирна и осећам својим очима као да је сомот.Њене очи-да,још их нисам видео-покрива једна завеса са свиленим ресама,које иду у завијутке,опасне по оног који жели ухватити њен поглед.Њена глава је као глава Мадоне,оличење чистоте и невиности;она се нагиње као Мадона,али се не губи посматрајући неки предмет,то чини да јој се израз лица мења.То што она посматра јесте разноликост,сложеност ствари,на које земаљски сјај и дивота бацају одсјај.Она скида рукавицу да би огледалу и мени показала десну руку,белу и лепо извајану као мрамор у античких кипова,без икаквог накита,чак без златног прстена на прстењаку(у Данској венчани прстен се ставља на прстењак верене)-браво!Она подиже поглед,како се све мења,а ипак,остаје исто,чело је мање високо,лице није тако правилно овално,али живље.
Говори са продавцем,она је живахна,весела,причљива.Већ је изабрала једну,две,три ствари,узима четврту,држи је у руци,поново обара поглед,пита за цену,одлаже је под рукавицу,сигурно је то нека тајна намењена можда- драгану?-али она није верена.-Авај,колико их има које нису верене,а ипак,имају драгана....Да ли,можда,треба да је се одрекнем?Треба ли можда да је несметано препустим њеној радости?Она хоће да плати,али је изгубила свој новчаник,вероватно даје своју адресу,њу нећу да чујем,нећу да се лишим изненађења,надам се да ћу се с њом још срести,свакако ћу је препознати а и она мене.Мој поглед са стране не заборавља се тако лако.Када је онда изненада сретнем,негде,где је нисам очекивао,на њу ће доћи ред.Ако ме не препозна,у сваком случају ћу већ наћи прилике да је још једном погледам са стране,и јамчим вам да ће се сетити сусрета.Само без нестрпљења,без похлепе,све треба уживати полагано!Она је одабрана,она ми неће избећи.
Ево шта ми се допада: сама увече на Естергадеу(шеталиште у Копенхарену).Да,врло добро видим слугу који је прати,не верујте да бих мислио о Вама тако лоше да бисте ишли потпуно сами; не верујте да сам толико неискусан да, посматрјући ситуацију,не бих одмах запазио овај озбиљни лик.Али зашто тако журно?Човек се ипак мало плаши,мало му лупа срце,што нема свој узрок у нестрпљивој жељи да се стигне кући, него у нестрпљивом страху који са слатким немиром струји по читавом телу и зато изазива брз ритам ногу.-Али свакако је сјајно,дивно ићи тако сама-са слугом из Вас...Имамо шеснаест година,свашта смо читали,желимо узбудљиве романе,и када се сасвм случајно пролазило кроз собу браће,чула се из њихивог разговора са својим познаницима нека реч о Естергадеу.Доцније смо више пута промакли поред њих да бисмо се,ако је могуће,боље обавестили.Али то је узалуд.Па ипак,како то доликује одраслој девојци,морала би мало познавати свет.Када би се само могло уредити да без даљег изађе са слугом.Не,хвала лепо,отац и мајка би направили кисело лице,а и какав би се разлог могао навести?Када идемо у друштво, није прилика,оно се окупља нешто прерано;јер чуо сам Аугуста да каже: у девет или десет када се мора кући,прекасно је и онда обично имамо каваљера за пратиоца.У четвртак увече,када треба да се из позоришта вратимо кући,била би у ствари сјајна прилика,али онда се увек морамо возити у кочијама,и госпођа Томсен мора повести своје љупке рођаке;ако бисмо се возили сами,могли бисмо отворити прозор и мало се обазрети.Али често дође и оно чему се не надаш.Данас ми је мајка рекла: ти сигурно нећеш бити готова са оним што сијеш за очев рођендан;да ти ништа не смета,мижеш отићи тетки Јети и остати тамо на чају,Јенс ће тада доћи по тебе.У ствари,то није била уопште тако пријатна замисао јер код тетке Јете је бескрајно досадно;али онда ћу у девет часова поћи кући сама са слугом.И када Јенс онда дође,мора чекати до девет и четрдесетпет па ћемо тада поћи!Ах.можда бих срела свога господина брата или господина Аугуста-не,то,по свој прилици,ипак не бих желела,јер бих вероватно са њима морала кући-хвала лепо,али пре свега слобода-но ако бих вас могла видети а да ме ви не угледате......
Па добро,мало госпођице,шта,дакле,видите,и шта верујете да ја видим.Прво,видим малу капу коју имате на глави,она Вам изврсно стоји и потпуно вам одговара када се журите.То није шешир,а није ни капа,пре је нека капица.Али када сте изашли,Ви је сигурно нисте могли носити.Да ли Вам ју је донео слуга,или сте је позајмили од тетке Јете?-На крају,да ли сте инкогнито?Вео се не сме сасвим спустити ако се жели посматрати.Или можда уопште није вео него само широка чипка?У помрчини не могу то пресудити.Како било да било,он покрива горњи део лица.Подбрадак је веом леп,мало преузан;уста су мала и благо отворена;то долази од вашег брзог хода.Зуби су бели као снег.Тако и треба да буде,зуби су необично важни,они су телесна стража,која се крије иза заводничке мекоће усана.Образи цветају од здравља.-Ако би се глава мало нагнула у страну,могло би се лако увући под овај вео или под ову чипку.Пазите се,такав поглед одоздо опаснији је од правог погледа.То је као при мачевању;и које оружје је толико оштро,толико продорно,у свом кретању тако блиставо и,захваљујући томе,тако варљиво као поглед?Ту се маркира,како то мачевалац каже,велика кварта и врши напад избацивањем десне ноге као секонда и што напад брже може следити маркирање,утолико боље.Тај тренутак је неописив,тренутак маркирања.Противник,тако рећи,већ осећа ударац који је само маркиран,он је погођен,да тачно је,али је погођен на сасвим другом месту него што је очекивао....Она неуморно напредује без страха и мане.Пазите се,сада долази неки човек,спустите вео,не дозволите да Вас његов профани поглед упрља;немате појма о томе,можда се дуго не бисте могли ослободити одвратног страха који је његов поглед пробудио у Вама-другачије него ја,Ви не запажате али ја видим да је тај човек прозрео ситуацију.Слуга је изабран да буде први на реду.-Да,видите сада последице ако идете сама са слугом.Слуга је пао.То је у суштини смешна ситуација,али шта ћете сада учинити?Окренути се и помоћи му да се подигне,то није могуће,неугодно је ићи са упрљаним слугом,а да сама продужите није пристојно.Пазите,напасник се приближује......Не одговарате ми,само ме гледате,да ли Вас моја спољашњост можда плаши?Не остављам на Вас никакав утисак,изгледам као доброћудан човек из сасвим другог света.У мојим речима нема ничег што би Вас могло збунити,ничег што би Вас подсетило на недавну ситуацију,ниједан покрет ни издалека не одаје да Вам се желим приближити.Још сте мало уплашени,још нисте заборавили како Вас је та непријатна личност препала.Сад испољавате извесну благонаклоност према мени,моја збуњеност која ми не дозвољава да Вас погледам даје вам премоћ.То Вас забавља и чини Вас поузданијом,осећате се готово у искушењу да ме задиркујете.Кладим се да бисте сада имали храбрости да ме узмете под руку када би Вам то пало на памет....Дакле,станујете у Стормгадеу.Али Ви ме поздрављате хладно и брзо.Да ли је то све што сам заслужио,када сам Вам помогао да се извучете из све те неприлике?Већ се кајете,окрећете се,захваљујете ми за моју љубазност и пружате ми руку.-Зашто постајете бледи?Није ли мој глас остао непромењен,моје држање потпуно исто,није ли мој поглед исто тако тих и миран?Овај стисак руке?Да ли је стисак руке могао нешто значити?Да,много,веома много,моја мала госпођице,за четрнаест дана све ћу Вам објаснити,дотле ћете размишљати о тој противречности: ја сам доброћудан човек који витешки притиче у помоћ младој девојци,а могао сам такође стиснути Вашу руку на начин који је све друго само не доброћудан.
( ... )
 кад ме већ -оптужују-(ни кривог ни дужног)да ам романописац   
|
...ili neku koja veze, štrika i pravi pihtije... ne depilira noge i uvek ćuti.... 
