offline
- Pridružio: 13 Sep 2007
- Poruke: 265
- Gde živiš: navrh' trepavica
|
GOZBA ILI O LJUBAVI
platon
šesta beseda: diotima-sokrat
(samo da napomenem ,da: nije slučajno što Platon
stavlja Diotimu(tj. ženu),da –poduči- Sokrata,
da iznese misteriju ljubavi...)
....... .........
I ja rekoh: Kako govoriš,Diotimo?Ružan je,dakle,
Erot i zao?
A ona odgovori;Bog s tobom!ili misliš li da ono
što nije lepo baš mora biti ružno?
-I te kako!
-I što nije mudro,zar misliš da je ludo?
Ili nisi opazio da ima nešto u sredini između
mudrosti i neznanja?
-Šta to?
-Ako neko pravo misli,reče ona,a ne može pritom
za svoje mišljenje navesti razloge,ne znači li da to
nije ni znanje-jer kako bi bilo znanje stvar kojoj
se ne zna za razlog? – a ni neznaje-jer kako bi
bilo neznanje ono što pogađa istinu?-nego je
pravo mišljenje nešto,naime,nešto je u sredini
između znaja i neznanja.
-Istinu govoriš,rekoh ja.
-A ti nemoj onda na silu zahtevati da bude ružno
što nije lepo,ni da bude zlo što nije dobro.Tako
isto i o Erotu,kad sam priznaješ da nije ni dobar
ni lep,nemoj zato misliti da mora biti ružan i zao,
nego nešto što je u sredini između toga dvoga.
-Ipak,odgovorih ja,svi se slažu u tome da je on
veliki bog.
-GOVORIŠ LI O SVIMA KOJI NE ZNAJU,ILI
O ONIMA KOJI ZNAJU?
-O svima uopšte!
I ona se NASMEJA i reče: Kako bi se,Sokrate,
slagali u tome da je velik bog oni koji kažu
da on uopšte nije bog?
-Ko su ti,zapitah je ja.
-JEDAN SI TI,A JEDNA SAM JA.
I ja je upitah: Kako to govoriš?
I ona mi odgovori: veoma lako.Odgovaraj mi:
ne tvrdiš li da su svi bogovi srećni i lepi?
Ili bi se usudio ustvrditi da koji od bogova
nije lep i srećan?
-Tako mi Diva,ja bar ne bih ,rekoh.
-A ne nazivaš li srećnima one koji imaju
ono što je dobro i lepo?
-Dabome!
-Ali za Erota si ipak priznao da on,zbog nedostatka
lepote i dobrote,žudi baš za ovim što mu nedostaje.
-Priznao sam.
-Kako bi,dakle,bio bog onaj kome nije dopala lepota
i dobrota?
-Nikako,kako se čini.
-Vidiš li,dakle,da i ti Erota ne držiš bogom?
-Šta bi onda,bio Erot?Smrtno stvorenje?
-Nipošto.
-Pa šta onda?
-Kao i ono pre,reče: SREDINA između smrtna i
besmrtna.
-Šta,dakle,Diotimo?
-DEMON,i to veliki,Sokrate,jer i sve demonsko leži
u sredini između boga i smrtnog stvorenja.
-A koju moć ono ima?zapitah ja.
-Objašnjavati i donositi bogovima ono što dolazi od
ljudi i ljudima ono što dolazi od bogova;od jednih
molitve i žrtve,a od drugih naređenja i odgovore
na žrtve.A kako se ono nalazi u sredini između
jednih i drugih,ono ispunjava prostor između njih,
tako da je vaseljena sama sa sobom povezana.
Posredstvom njegovim širi se i sva veština proroka
i sveštenika,i onih koji se bave žrtvama,i posvetama
i bajanjem,i svakim gatanjem i čaranjem.A bog se ne
meša sa čovekom,nego preko ovoga vrši se sav saobraćaj
i razgovor bogova sa ljudima,i na javi i u snu.I ko se
razumeva u kojim drugim stvarima,ili u umetnostima ili
u zanatima,to je prost čovek.ovih demona ima mnogo,
i različnih,a jedan je od njih i Erot.
-Ko mu je otac,zapitah je ja,a ko mati?
-To je poduža priča,odgovori mi ona,ali ipak ću ti je kazati.
Kad se,naime,rodila Afrodita,gostili su se bogovi,i među
Ostalima i Por,sin Metidin.A kad su ručali,stiže da što
naprosi,jer je bila gozba,i Penija,i bila je na vratima.
Pošto se napio naktara,-jer onda još nije bilo vina-uđe
Por u baštu Divovu i onako pijan zaspi.A Peniji pade
Misao na pamet da zbog svoga siromaštva zatrudni sa
Porom,pa legne pored njega i začne Erota.Zato je Erot
Postao i pratilac afroditin i sluga njen,jer je začet na dan
njezina rođenja,i,u isti mah,voli lepotu,jer je Afrodita lepa.
Sin Pora iPenije,Erot,ima ovakvu sudbinu.Pre svega,on
Je vazda siromah,i daleko je od toga da bude i nežan i
lep,kao što gomila misli,nego je tvrd,i suv,i bez
obuće,i bez kuće;uvek leži na goloj zemlji bez
pokrivača,spava na vratima i putevima pod vedrim
nebom,i u tome ima prirodu materinu,jer je vazda
drugar potrebe.S druge strane,kao otac njegov,zaseda
onima koji su lepi i onima koji su dobri,hrabar je i drzak,
iskusan lovac koji vazda snuje neke zamke,i željan
razboritosti i dovitljiv,prijatelj mudrosti kroz ceo svoj
život,iskusan gatar,i bajalo i sofist.I nije se rodio ni
kao besmrtan ni kao smrtan,nego istoga dana čas cveta
i živi,kad je u dobru,čas umire,ali ponovo oživi po
prirodi očevoj.A što steče vazda rasteče,tako da Erot
nije nikada ni siromašan ni bogat,a u sredini je između
mudrosti i neznanja.Ta stvar,naime,stoji ovako: niko od
bogova ne traži mudrost i ne žudi da postane,jer je
već to,a ni drugi ko ako je mudar,ne traži mudrosti.A
opet ni prosti ne traže mudrosti i ne žude mudri da
postanu.A baš to je teškoća u neznanju što se ona sama
sebi čini dovoljna,mada nije lepa i dobra a ni razborita;
zato ko ne misli da je potreban,taj i ne žudi ono o čemu
misli da mu ne treba.
-Koji su to,Diotimo,zapitah ja nju,koji traže mudrost,ako
nisu ni mudraci ni neznalice?
-To je već,odgovori ona,i detetu jasno da su to samo oni
koji stoje u sredini između ta dva soja ljudi;a njima
pripada i Erot.Jer,odista,mudrost spada u one stvari koje
su najlepše,a Erot je ljubav za lepotom te je ozuda nužno
da Erot traži mudrost,a kako on traži mudrost,nužno je
da se nahodi u sredini između mudraca i neznalice.A uzrok
ovome jeste njegovo poreklo,jer je od oca mudra i okretna,
a od majke nemudre i neokretne.To je,eto,dragi Sokrate,
priroda ovoga demona.A što si ti razumevao pod Erotom,
nije nikakvo čudo.A držao si,kao što izvodim iz tvojih reči,
da je Erot ono što se ljubi,a ne ono što ljubi.Zato ti se,
mislim,Erot činio savršeno lep.Jer što je ljubavi dostojno,
to i jeste odista lepo,i nežno,i savršeno,i blaženo: a ono
što ljubi ima neki drugi lik,otprilike onakav kakav sa ja
opisala.
I ja joj na to rekoh: Neka tako važi,prijateljice,jer lepo
govoriš.Ali,ako je Erot takav,kakvu korist on daje ljudima?
-O tome,saokrate,reče mi,pokušaću odmah da te obavestim.
Odista je Erot takav i tako postao;on je,dakle,ljubav za
lepotom,kao što ti kažeš.A kada bi nas ko zapitao: Šta hoće
Erot od lepote,Sokrate i Diotimo?Ili,da još jasnije
ovako zapitam: Ljubavnik žudi lepotu; šta žudi on od
nje?
I ja odgovorih: Da je zadobije.
-Ali tvoj odgovor zahteva još ovako pitanje: Šta će
postići onaj ko lepotu zadobije?
-Nisam još potpuno spreman,rekoh joj,da na to pitanje
odgovorim.
-Ali, reče ona,kad bi ko mesto lepote stavio dobrotu i zapitao:
Nude,Sokrate,ljubavnik žudi dobrotu: šta žudi on od nje?
-Da bude njegova,odgovorih.
-I šta će imati onaj kome dobrota zapadne?
-Na to pitanje,rekoh,lakše mi je odgovoriti. Biće srećan.
-Zato što imaju dobrotu,reče ona,srećni su oni koji su
srećni,i više ne treba pitati: a zašto želi da je srećan
onaj koji to želi,nego čini se da je dat potpun odgovor.
-Istinu govoriš,dodadoh ja.
-Misliš li da je ova žudnja i ova ljubav zajednička svima
ljudima,i da svi žele da im uvek dobro bude,ili kako misliš?
-Tako je,odgovorih ja; svima je zajednička.
-Zašto,dakle,Sokrate,ne kažemo da svi ljube,kad svi isto
ljube i to uvek,nego kažemo da samo jedni ljube,a drugi ne ljube?
-Čudim se i sam,rekoh ja.
-Ali ne čudi se,odgovori ona,jer kad od ljubavi uzmemo
samo neki oblik,mi tome obliku nadevamo ime celine i nazivamo
ga;ljubav,a za druge oblike služimo se drugim nazivima.
-Na primer,kako,zapitah ja.
-Na primer,ovako.Ti znaš da je stvaranje mnogovrsno,
jer svačemu što iz nebića prelazi u biće uvek je uzrok
stvaranje; zato i dela i svima umetnostima jesu stvaranja,
i oni koji to izrađuju jesu svi stvaraoci.
-Istinu govoriš.
-Pa ipak,reče ona,poznato it je da se oni ne nazivaju stvaraoci,
nego da imaju druga imena,a od svega stvaranja samo je jedan
deo izdvojen,onaj koji se odnosi na muziku i metre,i taj nosi
ime celine.Stvaranjem,naime,naziva se samo to,i oni koji
imaju taj deo stvaranja nazivaju se stvaraoci.
-Istinu govoriš,rekoh.
-Pa tako je i sa ljubavlju.Prema opštem nazivu,svaka žudnja
za dobrom i za srećom,to je za svakoga ona najveća dovitljiva
ljubav.Ali za one koji se radi mnogih drugih ciljeva obraćaju
njoj,ili da teku novac,ili radi gimnastike,ili radi filosofije,za
njih se ne kaže ni da ljube,ni da su ljubavnici; a samo oni
koji idu za jednim oblikom i njemu se predaju,ti dobijaju
opšte ime, i ljubav,i ljubiti,i ljubanvik.
-Čini se da istinu govoriš,rekoh ja.
-I ima,istina,jedno učenje da ljube oni koji svoju sopstvenu
polovinu traže.Ali ja učim da nema ljubavi ni za polovinom
ni za celinom ako to,prijatelju moj,nije u isti mah kakvo
dobro,jer ljudi su gotovi da dadu odrezati svoje noge i
ruke ako im se čini da su im njihovi sopstveni udovi štetni;
jer svima njima,mislim,nije uživanje to što je nešto njihovo,
osim ako neko svojim vlasništvom zove samo ono što je dobro,
a tuđim ono što je zlo.I tako ne postoji ništa drugo što ljudi
vole nego dobro.Ili ti misliš da vole nešto drugo?
-Tako mi Diva,ja bar ne mislim,rekoh ja.
-Može li se onda,reče ona,onako prosto reći da ljudi
vole dobro?
-Dabome,rekoh ja.
-A što?Zar ne treba dodati da oni vole i to da dobro bude njihovo?
-Treba dodati.
-Zar ne,i ne samo da budr njihovo nego i uvek da bude njihovo?
-I to treba dodati.
Uopšte uzevši,reče ona,ljubav teži na to da joj uvek pripada
ono što je dobro.
-Potpunu istinu govoriš,potvrdih ja.
-Kad ljubav,dakle,uvek teži na to,reče ona,pitam te sada;
kojim putem idu i šta rade oni ljudi koji idu za tim dobrom
da bi im se trud i napor mogli nazvati ljubavlju?Kakvo je
to delo po sebi?Umeš li to reći?
-Onda se odista,Diotimo,odgovorih ja,ne bih divio tebi
zbog mudrosti tvoje i ne bih k tebi dolazio da baš to naučim.
-A ja ću ti,reče kazati.To je,upravo,RAĐANJE U LEPOTI I
TELOM I DUŠOM.
-proročkoga dara,rekoh ja,treba za smisao tvojih reči,i ja
to ne razumem.
-Onda ću ti ja,reče ona,jasnije kazati.TRUDNIsu,Sokrate,
svi ljudi i TELOM i DUŠOM;i kada dođu u određeno stanje,
tada žudi da rađa naša priroda.A rađati ne može u rugobi
nego u lepoti.Jer združenje čoveka i žene je rađanje.A to
je božanska stvar,i to je u biću koje je inače smrtno besmrtan
deo,naime trudnoća i rađanje.Ali to u onome što je
neharmonično ne može da se dogodi, a neharmonično
je sa svim što je božansko ono što je ružno,dok je ono što je
lepo harmonično.Kalona je dakle,Mera i Ilitija svakome
porodu.zato: kad se lepome približi ono što žudi da rađa,onda
se ono razvedrava,i od radosti se razliva,pa začinje i rađa;
naprotiv,kad se približi ružnome,onda se zlovoljno i turobno
stiskuje i okreće od njega i povlači se,te se ne rađa,nego plod
svoj nosi dalje kao težak teret.Otuda u onome što žudi da
rađa i što je već nabujalo nastaje strasno uzbuđenje u blizini
lepote,jer ona ono što nju grli oslobađava od velikih trudova.
Jer ljubavi,Sokrate,nije do lepote,kao što ti misliš.
-Nego do čega?
-Do začinjanja i do rađanja u lepoti.
-Razume se,produži ona.A zašto dakle,do rađanja?Zato što
je rađanje večno i besmrtno ukoliko je to mogućno
smrtnome biću.A nužno je žudeti besmrtnosti zajedno,
sa dobrim,ako smo se složili u tome da ljubav teži na to
da uvek poseduje ono što je dobro.Odista,prema ovom
razlaganju,nužno je da ljubav teži i na besmrtnost.
( ... )
Dopuna: 07 Feb 2008 23:35
tagore,
to rekoh kroz osmeh 
|
