offline
- saten
- Legendarni građanin
- Pridružio: 05 Jan 2008
- Poruke: 3361
- Gde živiš: Montmartre Quarter :)
|
hm....
windmill, windmill for the land.
turn forever hand in hand
take it all in on your stride
it is sinking, falling down
love forever love is free
let's turn forever you and me
windmill, windmill for the land
is everybody in?
(feel good inc-gorillaz)
i know there's something in the wake of your smile.
i get a notion from the look in your eyes, yea.
you've built a love but that love falls apart.
your little piece of heaven turns too dark.
(listen to your heart-roxette)
you were my strength when I was weak
you were my voice when I couldn't speak
you were my eyes when I couldn't see
you saw the best there was in me
lifted me up when I couldn't reach
you gave me faith 'coz you believed
i'm everything I am
because you loved me
(because you loved me- celine dion)
kuda ovaj svet ide...? tako me je iznervirala izjava mog druga.... glasi:"znaš raskinuo sam sa curom nije mi dala da je uhvatim za zadnjicu?!" ej, čoveče, pa kako smo se posvađali....svašta sam mu rekla.... bože me sačuvaj...kome ostaje ovaj svet....strašno.
kada mi je to rekao bila sam ljuta na njega, nisam mogla da verujem.... koji je smisao svih tih veza? mislim na one tipa za jedno veče, ili sa njim/njom sam zato što je fizički obdarena....ali nema veze ako je glup/a....
Dopuna: 08 Maj 2008 22:41
kad je filomena završila pričanje, kraljica odmah, videvši da je još jedino njoj i dioneu ostajalo da pričaju, otpoče vesela lica:
"sada je na mene došao red da pričam; i ja ču to premile dame, od sveg srca učiniti jednom pričom koja je delimice slična maločas ispričanoj kako biste ne samo videle kakvu moć vaše draži imaju nad plemenitim dušama, nego i da biste se naučile, da onde gde je to na svome mestu, svoje blagovoljenje ukazujete i same, umesto što se uvek oslanjate na sudbinu, koja je u tom pogledu ne samo nerazumna, već i preterano izdašna.
treba, dakle, da znate da je koro di borgeze domeniki, koji je živeo i možda još živi u našem gradu, čovek koga su naši sugrađani veoma cenili i poštovali i koji se više odlikovao svojim vrlinama nego plemenitošću svoje krvi, tako da je zaslužio da ostane u večitoj uspomeni, u svojim poznim godinama nalazio najvećeg uživanja u tome da svojim susedima i prijateljima priča o minulim vremenima i događajima; i to je on umeo pričati bolje, lepše i kitnjastije nego iko drugi. pored ostalih stvari, on je pričao kako je negda u firenci živeo jedan mladić, po imenu meser federigo alberigi, koji je po svojim junačkim podvizima i po svojoj plemićkoj uglađenosti bio na glasu kao najbolji vitez u toskani.
kao što se to obično dešava kod plemića, federigo se zaljubi u jednu plemićku ženu, koja se zvala mona đovana i koja je bila jedna od najlepših i naljupkijih dama u celoj firenci;i da bi mogao da zadobiti njenu ljubav, on je odlazio na sve junačke utakmice i viteške igre, priređivao gozbe, davao poklone, te tako nemilice rasipao svoju imovinu. međutim, ona, koliko lepa toliko i poštena žena, nije se osvrtala ni na njega ni na ono što je on čini zbog nje.
pošto je, dakle, federigo trošio više nego što su mu to dopuštae njegove prilike, apriređivao nije ništa, njegova imovina iščeze ubrzo, te on osiromaši toliko da mu ostane samo jedno imanje, od čijeg je dohotka životario, i uz njega jedan soko, kakvog mučno da je bilo igde na svetu. premda je njegova ljubav bila silnija nego ikada dotle, on se, videći da u gradu ne može živeti onako kako je želeo da živi, preseli u kampi, gde beše to njegovo malo dobro, i tu je, kad god bi mu to bilo mogućno, išao u lov na ptice i trpeljivo podnosio svoje siromaštvo, ne obraćajući se nikome za pomoć.
u to vreme, kada je federigo već bio sasvim propao, jednoga dana razbole se muž mona đovane, pa, videvši da mu se približila smrt, napisa zaveštanje i u njemu za naslednika svoga velikog bogatstva označi svoga prilično odraslog sina; ali, pošto je mona đovanu voleo silno, odredi da ona, ako bi sin umro ne ostaviv za sobom pravnih naslednika, nasledi svu njegovu imovinu, pa zatim on umre.
ostavši udova, mona đovana ode, kao što to obično čine naše žene, na letovanje na jedno od svojih poljskih dobara, koje se nalazilo u blizini federigovog imanjca. njen sinčić kojega beše povela sa sobom, ubrzo se tu upozna sa federigom i stane uživati u psima i u lovu na ptice; pa, kako mu se federigov soko, kojeg je više puta gledao kako leti, veoma dopao, on silno zaželi da ga dobije; ali pošto je video da federigo toga sokola mnogo voli, ne usudi se da mu potraži. nakon kraćeg vremena, dečak se odjednom razboli, i to majku veoma rastuži, jer joj je bio jedinče i jer ga je volela više nego išta na svetu. po ceo bogovetni dan bila je uz njega, hrabrila ga, tešila i češće ga pitala da li bi štogod želeo, moleći ga da joj kaže, da bi mu to nabavila, ako bi ikako bilo mogućno. neprestano slušajući ta nutkanja, on joj jednog dana reče:
„ako uspeš, majko, da dobiješ federigovog sokola, ja ću, kako mi se čini, smesta ozdraviti“.
kad je to čula, žena se malo zbuni, a zatim poče premišljati šta da čini. znala je da federigo nju odavno voli i da ga ona nije nikada udostojila ni jednog jedinog pogleda; stoga za sebe reče:“kako bih mogla da koga k njemu uputim ili da do njega odem i zatražim da mi da toga sokola, koji je, kao što sam čula nenadmašan u letenju i od koga on živi?i kako bih mogla biti toliko bezobzirna da jednog plemenitog čoveka lišim jedinog uživanja koje mu je ostalo?“
obuzeta tim mislima, ona svome sinu, mada je bila uverena da bi pticu dobila, ako bi je zaiskala, ne odgovori ništa, nego ostade ćuteći. ali, na kraju kraja, ljubav prema njemu odnese pobedu, te mati, težeći da ispuni njegovu želju odluči da po sokola ne šalje nikoga već da sama otide i donese mu ga, pa mu stoga reče:
„uteši se, sine, i gledaj da ozdraviš;ja ću sutra da odem i da ti ga donesem.“
dečak se tome obraduje, i još istoga dana kod njega se zapazi malo poboljšanje.
drugog dana izjutra njegova mati uzme jednu damu i sa njom u šetnji uputi se fedrigovoj kućici, pa ga pozove da iziđe napolje. kako toga dana vreme nije bilo pogodno za lovljenje ptica, on se nalazio u svojemu vrtu, gde je radio neke svoje omanje poslove. čim je čuo da je mona đovana pred vratima i da traži njega, veoma su začudi i žurno se uputi tamo.
videvši ga gde dolazi, ona mu priđe u susret i sa ženskom ljubaznošću na njegov pozdrav, koji je bio ispunjen strahopoštovanjem, reče:
„dobro jutro federigo“, pa zatim nastavi:“ja sam došla da ti nadoknadim štetu koju si pretrpeo zbog mene stoga što si me voleo više nego što je bilo potrebno; a ta naknada sastojaće se u tome što ću, kao što sam odlučila danas s ovom svojom prijateljicom da ručam kod tebe.“
fedrigo joj smerno odgovori:
ne sećam se, madona, da ste vi meni ikada naneli ikakvu štetu. naprotiv, učinili ste mi toliko dobra da ja, ako štogod vredim, imam za to da zahvalim vašoj vrednosti i ljubavi koju sam gajio prema vama. i odista, ova vaša dragocena poseta meni je mnogo milija nego kada bih mogao ponovo trošiti onako mnogo kao što sam trošio ranije, premda ste došli siromašnom domaćinu.“
i posle tih reči, on je stidljivo uvede u kuću, a zatiom zajedno sa njom iziđe u vrt, pa nemajući nmikog drugog ko bi je mogao zabavljati, reče joj:
„madona, pošto nema ko drugi, ova dobra žena, supruga ovoga seljaka ostaće uz vas dok se ja budem starao o ručku.“
premda je njegovo siromaštvo bilo neobično veliko, ipak on nikada dotle nije osetio u kakvu je nevolju zapao stoga što je nemilice straćio svoje bogatstvo; međutim, toga jutra oseti to, pošto ničim nije mogao osetiti damu zbog koje je ranije priređivao mnogobrojne gozbe. veoma zabrinut, siromah fedrigo stane, proklinjući svoju crnu sudbinu, da kao izbezumljen juri tamo i ovamo;ali, nije mogao da nađe ni novca niti išta što bi založio, a ne beše rad da se za pomoć obrati nikome pa ni svome seljaku. najedanput mu pogled pade na njegovog sokola, koji je u predsoblju čučao na jednoj motki. pa kako nije imao šta drugo, uzme njega i, videvši da je ugojen, pomisli da će to jelo biti dostojno takve gošće. ne premišljajući dugo, on sokolu zavrne šiju, brže bolje ga preda svojoj služavci da ga očerupa, očisti, natakne na ražanj i lepo ispeče. pošto je zatim sto zastro jednim od belih čaršava, koji mu još behu preostali, vesela lica vrati se u vrt i dami reče da je ručak spravljen ukoliko je moglo da se to postigne. onda dama i njena pratilja ustanu, sednu za sto, te, ne znajući šta jedu, pojedu sokola zajedno sa fedrigom. koji ih je predano usluživao. i kada su potom poustajali i porazgovarali još nekoliko trenutaka, dami se učini da je vreme da kaže zbog čega je tamo došla, te staneda fedrigu ljubazno govori ovako:
„fedrigo! kada bi se u mislima vratio na svoj raniji život i na moju čestitost, koju si možda smatrao za nemilosrdnost i surovost, ti se ne bi, u to sam tvrdo uverena, nimalo začudio mojoj drskosti, kad čuješ zbog čega sam došla ovamo; i, onda, da si imao ili da imaš dece; pa da znaš koliko je silna ljubav što je čovek oseća prema njima, nesumnjivo je da bi me bar delomice izvinio;ali, ti ih nemaš, a ja imam jedinče, te ne mogu da izbegnem opšti zakon materinske ljubavi koji me nagoni da te protivu svoje volje, protivu svake pristojnosti i svakog reda, smerno zamolim da mi učiniš jedan poklon, koji je tebi dragocen, sa pravom dragocen, pošto ti tvoja opaka sudbina nije ostavila nikakve druge radosti, nikakve druge utehe, nikakvog drugog uživanja. a taj poklon bio bi tvoj soko, za kojim moj sin čezne toliko da me je strah da će se njegova bolest, ako mu ga ne bih donela, pogoršati i da ću ga izgubiti. stoga te molim da budeš tako dobar da mi, ne iz ljubavi koju gajiš prema meni, pošto ti se na nju nisam odazivala, nego iz svoje plemenitosti, kojom se odlikuješ više nego ikoji drugi vitez, tu pticu pokloniš, kako bih mogla reći da sam tim poklonom održala u životu voga sina i da ti on ostaje večito zahvalan.“
kada je fedrigo čuo šta ta žena traži i pomislio da joj to ne može da učini, pošto je soko već bio pojeden, ne odgovori joj ništa nego briznu u plač. žena u prvi mah pomisli da on plače zato što mu je teško rastati se sa sokolom, pa htede reći da odustaje od svoje molbe. ipak se uzdrža, te stade čekati da fedrigo prestane plakati i da joj odgovori, i on joj reče:
„madona, otkako se božjoj volji svidelo da u vama nađem svoju ljubav, ja sam često po mnogo čemu osećao da sudbina ustaje protivu mene, i zato sam se tužio na nju; ali, sve je to malenkost prema onome što mi je učinila ovoga puta, i ja se sa njome ne mogu izmiriti nikada, pošto mi je sada, kada ste vi došli u moju kuću, koju dokle je bila bogata niste je hteli udostojiti svojom posetom; onemogućila da vam dadem taj sićušni poklon što ga od mene maločas zatražite; a zbog čega to ne mogu da učinim, odmah ću vam ispričati ukratko. kada sam čuo da vaša milost želi da ruča u mojoj kući, smatrao sam da mi red i pristojnost nalažu da vas prema svojoj mogućnosti ugostim najdragocenijim jelom, a ne onim kojim se uopšte ugošćavaju druge osobe. pa kako sam se setio sokola što ste ga tražili od mene, držao sam da će to biti jelo dostojno vas, te ste ga tako danas imali pečena na stolu. ali, pošto vidim da ste u njemu želeli da uživate na drugi način, toliko mi je žao što ne mogu da vas uslužim, da se, kako mi se čini, neću moći utešiti nikada.“
i čim je to izgovorio kao dokaz donese joj perje, noge i kljun. kada je dama to čula i videla, ona ga oštro prekori što je takvoga sokola zakleo samo da bi ugostio jednu ženu. zatim stade da se divi snazi njegova duha, koju nije moglo da skrha siromaštvo. kako je, dakle, bila lišena nade da će doći do sokola, te je stoga počinjala strepeti za život svoga sina, ona se tužna i ožalošćena vrati k njemu. nakon sve tri nedelje dana, sin napusti ovaj svet ( ne zna se da li od tuge što nije dobio sokola ili zato što ga je na to nagnala bolest), na najveći bol svoje matere. pošto je neko vreme tugovala i lila suze, njena braća stanu, zato što je bila bogata i još mlada, na nju navaljivati da se opet uda.u početku nije ona htela ni da čuje za to, ali pošto je ona nisu ostavljala na miru, seti se fedriga i njegovog poslednjeg velikodušnog postupka, to jest da je on, da bi nju ugostio, žrtvovao onako divnog sokola, te svojoj braći reče:
„ja bih najviše volela da, kada biste vi pristali na to, ostanem udovica; ali ako hoćete da se udam, ja neću poći ni za koga drugoga doli za federiga alberigia.“
braća joj se stanu podsmevati i reknu joj:“
pa zar zanjega, ludo nijedna? zar da pođeš za čoveka koji nema nigde ništa?“
nu, ona im odgovori:
„znam ja, braćo, da je tako; ali, meni je miliji čovek bez bogatstva nego bogatstvo bez čoveka.“
kada su braća čula tu njenu odluku, ona pristanu da joj ispune želju, pošto su znali da je fedrigo i pokraj svog siromaštva pošten čovek, te mu je dadu zajedno sa celim njenim bogatstvom. došavši do žene koju je voleo, on je sa njom ostatak života proveo u sreći i zadovoljstvu.“
đovani bokačo, dekameron
|
(za saten) hihi hi
