Mozete li opisati najgori period vaseg zivota?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Moja koleginica je znala da kaze sto zivot zna da te osamari niko ne zna...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Najprije nisam mislila postovati ...

Prvih 11 godina zivota sam provela u Sarajevu, bila dobar djak, svirala gitaru, radila i snimala djecije emisije na radiju, i to beskrajno voljela ... zivjela sam u stanu ciji su prozori gledali na aerodromsku pistu, i ispracajuci avione, silno zeljela da jednog dana poletim i sama ... bilo gdje ... na zalost ... jesam ...

Pocelo je, ne znam sta, zavarene resetke na vrata ulaza, dezurstvo u podrumu, spavanje u odijelima, skakanje na prasak ... trebalo je ici, ne znam sto, i ne znam kud, i ne znam koliko ...
Psoljednji let iz Sarajeva, podrum vozila za odrzavanje, pucalo se po aerodromu, teretni avion, BOING, 364 duse, medju njima majka brat i ja, sa tri smjesne torbice (otac je bio sluzbeno vani i nije imao predstavu sta se desava niti je mogao tada doci), u avionu samo pod, bez prozora ... nikada se nisam vratila ... bar ja ... zelim, a ne mogu. Kao kad puhnes u maslacak ... svi koje sam znala ... nema.
Godinu ipo dana u Srbiji, dvije osnovne skole, stan je pogodjen, poslije izogrio. Brat nije mogao da podnese "dezerterstvo", cim je probijen koridor, vratio se u Bosnu da ide u rat, za njim je dosao i stari, sa njiim i mi ... Godina dana bez struje, vode tu i tamo. Linija pukla ovde, ovaj ranjen, nestao mrtav... Tata je odmah otisao u rat, brat u "vosjku" sa 19 godina i 2 dana, obecah sebi da za zivim ne placem i nisam, a umrla sam taj dan ... znali smo mjesecima biti bez vijesti, sledeci put sam ga vidjela na prvom "odsustvu" poslije 363 dana ... "ja idem u rat", "neces", "necu ni da sjedim ovde dok moji drugovi ginu", "..pa ces da pucas u njih i kao bice ti bolje" ... prica kojom je pocinjao i zavrsavao rucak ... meni je bilo 13, imala sam kila koliko kosti teze, i kazu bila sam mala da bi mi se objasnjavalo, rekli bi samo "cuti" ... ipak nisam bila dovoljno mala da svijet obojim u crno i zatvorim sva vrata koja mi vode ... nekako sam odrasla tu pored njih i samo ja sam to znala ... skola je bila moj jedini bijeg, iako sa garniturom ljudi koji su raspuste provodili na liniji a ostatak vremena sa nama .... ali bar tu je dva i dva ostalo cetiri, jedva ... nisam imala mnogo prijatelja, nisam sebi dala prici, ali jedno prijateljstvo je naslo mjesta i pustilo korijenje, a onda je i ona morala otici ... kao da sam bila sama u svemiru, nisam mnogo govorila, pocela sam da pisem, i tu nasla vrata za bijeg iz jave, jer noc snove veze u cvor ... Kada je tata bio tu ucio bi me kako se cisti oruzje, rasklopili bi i sklopili pusku zajedno, i to me je cinilo nekako sretnom ... valjda sve ostalo nije bilo za rijeci ... ili za to rijeci nisu postojale ... ili se plasio suza ... ne znam. Ostarili su preko noci, izgubili boju u ocima. I jazovi medju nama su se iskopali sami ...
Brat se vratio poslije Dejtona, sa cijelim svemirom tuge u ocima ...te suze ovom svijetu NIKADA necu oprostiti ...

Ja sam ostala zatvorena u tvrdjavi koju sam sama sagradila. Vise nisam ni sama znala put odatle. Nisam se usudjivala da volim, smjeh je ostao zakopan negdje usput, noc i nebo zvijezda najbolji prijatelji. Nisam branila da me vole, ali je put bio tezak i za uporne. Sa 17 mi je bilo svejedno da li cu se sutra probuditi. Ucinila sam gomilu gluposti, rekla teskih rijeci, zbog nekih se kajem i danas.
Kao kad igras kolaricu-panicu pa se upetljas ... i mlatnes rukama pa sve konce ispustis iz ruku ...
Kada sam zavrsila srednju, odlucila sam da idem na studije sto dalje ... srecom mogli su da mi pridrze ledja ... i za to im hvala do neba i nazad ... i to je ono na sta se ponosim. Mislila sam da se put kojim si prosao moze prekopati ... ne ... moze se samo putokaz staviti.
Imam tek nekoliko skupljenih slika da znam kako sam izgledala kada sam bila mala. Nisam se promjenila .
Otvorila sam prozore, i pravim mapu da izadjem vani ... ucim da se smijem ... i da volim ponovo ... i srecu svoju otkopacu ... u inat!

Necu citati napisano, ne zamjerite ...

Poljubite djecu ... i najdraze ...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

... pre dve god u ovo doba, 2 meseca posle oceve smrti, kada mi je tek tada doslo BAS u glavu sta i kako dalje bez njega. Prso nevidjeno, postao head of family ali sam se posle jedno 3 meseca sastavio i krenuo lagano napred ali ... devojka pa opet par meseci off.

I, definitivno, ova godina koja se jos nije zavrsila

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Naspram vasih prica moja i nije tako strasna...Ne mogu da vam je ispricam jer je predugacka a u nju s upleteni svi clanovi moje porodice i (i sa mamine i sa tatine strane) sve je ispreplitano pa bih vam morala pricati period od moje 6. do pre 4 godine(moje 19.)
Ukratko : roditelji su m se razveli sa mojih 6 god. i od tada smo ziveli sa majkom koja nas (sestru i mene) zakonski "dobila". Njena briga o nama nemoze da se opise cak ni kao katastrofalna jer je apsolutno nije bilo, u tom periodu su joj bili vazniji izlasci od nas, a kada cale zove da pita kako smo onda glumi zrtvu jer u suprotnom nista od alimentacije....Svaki vikend smo provodili kod tate (CITAJ: oaza mira) ali dzabe kad je ponedeljak tu....Sve vreme su bila prisutna pljuvanja po tatinoj strani porodice...Kada je dosao rat desavalo se da nismo imali apsolutno nista u kuci za jelo (ne samo mi , tako je i drugima bilo) a da je ona odlazila na skupocene vecere i boleleo je uvo za nas dve, baka se starala o nama...puno godina kasnije - ja i ona vise ne razgovaramo. Kada se sretnemo na ulici okrenem glavu kao d aje u pitanju neki srtanac.
Iako je meni trebalo 15 godina da skontam da ipak nisam nisrta pogresila i da prosto neki ljudi nisu za roditelje, bilo je strasno da sa 6. i malo vise god. kontas da te rodjena majka ne voli i da si ti kriv za to... POUCNO ISKUSTVO!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Vodolija ::To je i najveci deo tvog zivota, zao mi je, takodje ti se divim, trebalo je to izgurati, nisam pretpostavljala da si imao tako tegoban zivot, ne znam zasto, mislila sam za tebe da je suprotno, ...ali proslo je, ... imam slicna iskustva,... i da,... mislim da ces, ustvari ubedjena sam da ces biti divan roditelj.
Thanx

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nema na cemu Gamzzy.

@Zoranez pa gde bas ujutru da te citam Citala sam i plakala.
...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Mare, Jasmina, gamzzy - ne zelim da zvucim pateticno ali stvarno strasno, jedino se nadam da je to to i da je to kraj traumama jer niko ne zasluzuje takve stvari a najvise boli kad se nesto desi onima koji su nam najdrazi

meni sad sve to nesto sto sam htela da napisem izgleda bezveze mozda drugi put

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Leteca

i to što sam ja proživeo je 0 (nula) u poređenju sa Zorenez...

Kraj je na sreću, čak štaviše, sada ne živim više sa njima

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

najgori period u mom zivotu...
pa rekao bih da je to bilo ratno iskustvo 98-99
punih 10 meseci fronta,smrti,uzasa,nesrece,straha,brige,stresa...
najgora mi je bila neizvesnost..neznas kad ce te i gde.
mnogo uzasa sam video dole i neverovatne mrznje...
nisam verovao da covek moze biti u stanju tako neke stvari da uradi!
bilo neponovilo se
imao sam srecu da sam izvukao zivu glavu...mnogi nisu tu srecu:(

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

...koliko li je slicnih prica proslo pored Vas...i koliko ce jos proci...Zacudi me,uvijek iznova,ljudska neosjetljivost u svakodnevnom zivotu...ovde,pak,smo svi nekako familijarno raspolozeni,tapsemo se po virtuelnim ramenima,placemo na tudje postove(@Zoranez-priznajem i ja sam)imamo svoje ljubimce i vrlo smo kulturni...Prava porodicna idila."Skoro"da sam poskidala sve odbrambene mehanizme...da bih Vam ispricala svoju "tuznu"pricu koja 1991.god.zapocinje,(bas kao i more onih sa pocetka mog posta)davljenjem jednog vojnika ispred zgrade Komande VPO Split.Od tog trenutka pocinje moja "crna rupa"...napustanje rodnog grada(ucinili su da mi djetinjstvo,sada,djeluje nestvarno),izbjeglistvo u Novom Sadu(naucili me pojmu "DODJOS" i kako se osjeca stranac),rastava mojih "razlicitonacionalnih"roditelja(shvatila moc i prokletstvo ljubavi),bezuspjesno traganje za ljubavlju("nagradjena" sam novcem za abortus-koji nisam napravila!)...........zaboravila sam da kazem da je to rupa bez dna....ali i ja se borim,iako ponekad divljacki boli.....