Јутрос веверица луди по мом дворишту. Први пут. У центру града...да не поверује човек. Без страха. Кад је покупила преостале орахе, отишла је преко крова у комшилук.
Данас ми је у канцеларију ушао човек кога нисам препознао. Смешио се доброћудно и ја сам га упитао - ''познајемо ли се ми?''. Он је одговорио: ''Не, али Ви сте део мене...''. На мој упитни поглед одговорио је: ''Прошле године сам примио Вашу крв за време тешке операције. Дошао сам да Вам се захвалим.''. Не бих да понављам речи које се тада обично изговарају (''драго ми је да сам Вам помогао'', ''то је дужност сваког здравог човека'', итд), али морам да истакнем да се осећај испуњености не може поновити. Ето, то ми је данас улепшало дан.
Porodica i prijatelji.
U potpunosti jedan ispunjen dan. I to jos od jutros.
Upoznala sam puno ljudi,naucila nesto novo, i druzila se sa prijateljima i porodicom.
Hah i moj post u jednoj temi. U stvari... Pre nego što sam otvorila temu, pomislila sam zar neko još uvek skuplja te poruke... Šta da vam kažem? Otvorila sam temu i prvi odgovor je napisala saten...