Данас ми је дан (и живот) обележила дуго чекана реченица, сан свих болесника: ''Мишљења сам да се примењеном терапијом постиже комплетна хематолошка ремисија...''. Пу, пу, пу...
(из анамнезе са данашње контроле ).
Gospodin je u nekoliko navrata bio moj pacijent. Na osnovu njegove dijagnoze, ljekari (Njemačka...) nisu bili optimisti da će se ovo ikada desiti. + On hoda
! I to po neravnom terenu uz pomoć podlakatnih štaka, a doosta koraka i bez njih.
Пре неких десетак година ветеринар је морао да успава нашег мачка Максима Био је тешко болестан и свака терапија, по његовим речима, била би само продужавање агоније. Један од симптома био је и пад телесне температуре, а сећам се и да нам је ветеринар тада рекао да је у својој пракси сретао полусмрзнуте псе којима је било довољно прикључити инфузију и угрејати их, па би већ након сат времена махали репом. Са мачкама је сасвим другачија прича и, до овог снимка, био сам уверен да је пад телесне темпратуре по правилу фаталан. Осим младости мачета, другог логичног објашњења немам...
Мада то у целој причи и није толико битно... Лазарус...
Potrudila sam se, ispoštovala obaveze koje su bile vrlo iscrljujuće. Ipak, nisam odustala od ranije isplaniranog zadatka koji je predstavljavljao dodatni fizički napor a koji mi je pričinio zadovoljstvo, na kraju prepešačila 4km. Sama sebi sam ulepšala dan.