Brana Petrovic

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 03 Mar 2010 23:34

На потфоруму "Књижевност", у оквиру теме "ФилоСатира", уз Јеретичку причу Бранка Ћопића навео сам и пар одломака из "Књиге задушница" Бране Црнчевића, који поближе говоре о Бранку.

Веома је упечатљива и Црнчевићева специфична посвета песнику Брани Петровићу, насловљена као "Докази о бесмртности душе". ТиСи и ја смо већ прећутно утврдили да песници не умиру, узимајући за доказ дело и судбину Либера Марконија.
http://www.mycity.rs/Poezija/Slobodan-Markovic-Libero-Markoni.html

Доказ се појачава кроз дело и судбину Бране Петровића. Сличнога мишљења, односно интуитивног осећања је и Црнчевић, који и даље упорно тврди да су само гласине да је Песник преминуо. "Лаже жута штампа потпомогнута црном телевизијом и брбљивим радијом".

Врат му је био јак и кратак. Данас помишљам да су га у претходним животима, због песама и пића, немилосрдни владари често секли мачем и вешали, скраћујући његов врат, а он се поново рађао са главом лава који уме да пева, ругајући се онима који су му скратили врат. Бранине маљаве груди једва су трпеле кошуљу а његова кошуља није подносила омиљени улар цивилизације, кравату. То ће га доцније коштати! Где ћеш без кравате, тако го, међу свет који држи чвор под грлом не би ли се разликовао од раздрљених?
. . .
Брана је био пренасељен песмама којима је дозвољавао сопствени живот. Његове су се песме напијале са непознатима, жениле се и удавале, освојиле су безброј пари ушију и узнемириле не једно срце.

Дакако, Брана Петровић никада није примљен у САНУ. Да је "организовао" себе и своју поезију, вероватно би се одмах обрео међу важним академицима. А и шта би му значило да буде академик? Зар није најбоље од себе остављао у "Шуматовцу", на "Коларцу", "Под липом"...? Док је тако могло... Јер, како је народ српски све више губио уво за поезију и песнике, тако је и Брана све више бивао принуђен да се окрене нечему што доноси релативно сигурне и редовне приходе, ма колико они били мали и Песника недостојни. Шта је могло Њему да значи запослење у "Просвети", на месту уредника поезије, осим мучног губљења времена и себе? Па је тако за кафанским столом умео да у трену импровизује:

Ја сам ти се брале разболео
Од болести тешке мрзовоље
Лакше би ми било да ме кољу
Ја не умем песму да прикољем.

Брани лишеном слободе није много помогло ни то што је радио као колумниста у НИН-у. Прозни новински текст - зар је то компензација за слободу Персника? Може ли робија, ма колико била кинђурена, бити што и слобода неслућена за обичне смртнике? Наравно да не може.

Љубомир Симовић је приредио књигу Жежевасион, на основу две Бранине фасцикле и осталих делића заоставштине Песникове. Ево одломака из песме ШУМА:

Ко је онај,
Што с камена на камен,
Подвијених ногавица,
Прескаче поток
И добрано мокрих чарапа греде према колибама?

Јеси ли светац или ухода?
Плаћаш ли или си плаћен?
(Плачеш ли или си оплакан?)
Јеси ли соко српски или енглеска фукара?
Немачки ђак или руско ђубре?
Шаљу ли те на Косово да Дечане попишаш?
Ил си американска будала са фотоапаратом?

. . .

Јеси ли шеф или помије лиферујеш
За међународни свињац са седиштем у Хагу?
Имаш ли телефон?
Пијеш ли? (или само једеш?)
Пушиш ли? (или ти пуше?)
Издајеш ли стан? Или сестру?
Јеси ли пријављен?
Пријављујеш ли?
Жениш ли се? (Ил си решио да се удаш?)
Читаш ли ове глупости?
Јелде да је поезија будалаштина?
Јелде да песнику треба јебати нану нанину?



Из циклуса "Стихови о смећу", још две Бранине песме:

1.
Дуго се веровало да је прва
Снага на свету снага Црва.

Ал кад превлада силно смеће
Ни Црва на свету бити неће.

Ни црва ни стрва ни љуте гује,
Ни ува које слуша славује.

Ни мачке ни пса, никојег звера
Ни ока које гледа језера.

Ни октопода, ни крабе ни раже,
Ни језика да све то каже.

Европска уметност, афричко цвеће,
Све ће да буде једно смеће.

Свему ће, свему да доака
Већ на скок спремна светска клоака.


4.
Шта ћеш ти приложити општем смећу?
Чарапе? Гаће? Душу псећу?

Нико ти замерити неће (и не сме)
Да општем смећу приложиш песме.

Гомилама смећа које се пуше
Додај бљувотине срца, душе.

Хоће ли те флаше, те пластике, крпе
Смеће твога духа моћи да отрпе?

Духови ђубрета да ли ће да приме
Твоја узнесења, метафоре, риме?

Са великим смећем нека
И твоје песме крену против река.

Нека кидишу на грану, на лист -
Ко ти даје право да останеш чист?

Нека насрну на пчеле, на бубе -
Ко им даје право да мимо свих љубе?

У времену смећа све што неће
Да постане смеће већ је смеће.

Па и ти сам, измирен са светом,
Крени за смећем, здружен са ђубретом.

Dopuna: 16 Okt 2010 19:40

ПОСЛАНИЦА ПЕСНИКУ


Предвидео сам у својим записима
да ће те затећи на Делу ко којота
да ће ти вршљати по јетри и мислима
и свашта правити од твог живота

Говорио сам не једном својим ученицима
да ће ти по трулим муњама пронаћи лог
и да ћеш их дочекати радосним крицима
ко међ губавцима што дочекан је бог

Говорио сам и јавно речима пуним јода
на чувеним светковинама у славу жетве
да истински песник од свога народа
може доживети само ударце и клетве

Па и без тога се све могло десити
без родних палица кнуте и вешала
могли су те Јапанци 1905. обесити
како би тек онда твоја мајка заплакала

Јер род си онима којима не помажу траве
јер друг онима што пију змијски отров ко воду
јер брат си онима што тек иза браве
доживе истинску слободу

Јер посумњао си у све не само у кипове и бисте
посумњао у Ум у Срце у Оплођајни Уд
посумњао у руке прљаве а још више у руке чисте
више у велике љубави него у мали блуд.

Посумњао си и сумња твоја била ти мати
и сумња била ти сестра била ти отац била брат
и сумња била ти бич на ком ће дојахати
тужилац са пресудом и џелат

Предвидео сам у својим записима
да ће те затећи над песмом ко којота
да ће ти вршљати по јетри и мислима
и свашта правити од твог живота

Говорио сам не једном својим ученицима
да ће ти по трулим муњама пронаћи лог
и да ћеш их дочекати радосним крицима
као што је губаве дочекао бог

Говорио сам и јавно речима од челика
на чувеним светковинама у славу жетве
да истински народ од својих песника
може дочекати само плач и клетве.

Dopuna: 17 Okt 2010 8:26

СА ПРОЗОРА МОГА ДОМА


Са прозора мога дома (манастира, тамнице?)
гледам земљу у покрету (лица, улице?)

Овце које брсте болест брсте брест
(бели голуб изнад крова као црна вест)

Коњ у трку кроз слапове детелине (јечма, ражи!)
Душо прхни кроз пшенице спаса тражи

Човек који зида кућу (шталу, мост?)
ти знаш звезду у коју се обретнула људска кост

Књиге су ти иза леђа (Дис, Спиноза)
Гле кроз поље иде дечак (за њим коза)

У даљини видим краве (ил ирваси?)
сад музику пусти јаче (ил угаси!)

С пијаце се пиљар враћа (у кафану, кући!)
жена ће га пољубити (или тући?)

На конопац веша гаће (човек, жена?)
ал је лепа боже (друже?) ова твоја васељена!



ЗЛАТНА ПЕСМА


Камен није камен без свог ума камног.
Дрво без мудрости не би било дрво.
Где је ватра без разума свог пламног,
не Реч - Ум је био прво.

Цвет смеран у пољу порука је важна
подзмених мудраца - тај украс разума!
Птице мочварице, змије, жаба, влажна,
само су трагања незнаног нам ума.

Сујето људска дивна си, надстварна!
Пепео звездани раван ти је тек,
а васељена ти је благодарна.

Док ума је људског трајаће пејсаж и век.
У пејсажу звер завија, гладна, гола:
Ум настао спаривањем зла и бола.



* * *


Да ме сутра растргну ко жену
горки себри пред лицем Дечана
ти остани чувај васељену
ти остани мудра и свечана

Кад конопце донесу и даске
и принесу кљешта и ексере
путујем ти без срца и маске
путујем ти без наде и вере

У пределе са очима змије
у пределе са шапама лава
у пролеће иза погибије
где Нирвана с Ништавилом спава

Коња јашем коњ ми поиграва
а звекећу звезде на прсима
мога дора чувена је слава
он се зоба будућим људима

У гриви му сто громова ноћи
из ноздрва модар шакал суче
мога дора чувене су моћи
њега звезде ко азбуку уче

Мог дората по беспућу лове
и туку га књижевници хули
да открију наше тајне нове
којено смо у Бихаћу чули

Знаш ли драга у Бихаћу сада
у Бихаћу на дну старог света
мене туку старешине града
у Бихаћу кад багрем процвета

Мене туку пивом и челиком
мене туку ватром и пчелама
а видају циганком великом
што тргује отровним стрелама

Чопор нових растрже ме чуда
ни пролеће без оружја није
ти си моја задужбина луда
прави разлог моје погибије

У Бихаћ ти падох као вече
звона звоне а џамије горе
на Цетињу после страшне сече
драга моја презире нас море.

Dopuna: 19 Okt 2010 18:24

* * *


У твојој крви моје галије плове
превозе губавце на острва нова
и ловце који давно мртви лове
заразне звери у прашуми снова

Капетан давно не зна стране света
кувари палубу језицима лижу
ужасно доба спрема се да цвета
мртви се морнари на устанак дижу

Са губавцима у сродству сам сада
њихова ће лица сунце да постиде
безнађе губавца то је нова нада
деца без очију родитеље виде

Певачи ведри ви лажно певате
лукавства страшног ви сте бедне жртве
јадни шарлатани ви појма немате
шта сам научио слушајући мртве

Кад би то превели на језик човечи
ко бесне жабе у сјај катедрале
свесне своје беде побегле би речи
које су нас до сад дивно забављале

Ал суровост таква ни нама не лежи
који смо одавно острвља и хриди
одавно смирени у туђој равнотежи
која је бесмртна ал се себе стиди

И нека остане без те суровости
премудрост мртвих да у цвеће уђе
јер ми смо и иначе непожељни гости
у овом пределу где нам је све туђе

Са губавцима здружени у јаду
једримо према острву што тоне
губећи последњу и сувишну наду
на врху свемира на дну васионе...

• 6Ovo se svidja korisnicima: jelkica7, TiSi, mixeriozni, mcrule, Brano, Sirius
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 21 Okt 2010 8:37

ПРЕДОСЕЋАЊЕ БУДУЋНОСТИ

Предосећам: гаси ме крв
Предивна, у сну спасава се Јава
Из потаје измилео дежурни црв.
Свемоћан - песме наше пролепшава.


1

У таљиге света ко сунце упрегнут
срце кроз језик напушта стару рагу
која је изгубила снагу
тражећи пут

Милост за моје ноздрве и жвале
милост за моје бубреге и јетру
милост за моју лешину на ветру
милост за моје наде посустале

Милост за моја непца и копита
милост за птице које сада круже
изнад мога леша као изнад руже
као изнад цркве или младог жита

Милост за ловца што растера птице
милост за пса што ловца растрже
милост за чопор који потом стиже
на славну гозбу - моје мртво лице

Милост за бога који то дозволи
(како ли је њему кад га то забавља)
анђео мој драги са неба ми јавља
да је и бог човек - да и њега боли

Убио се бог - по звездама знам
овај свет је костур дивног шарлатана
овај свет је моја и његова рана -
а био је тако мио узбуђен и сам

Милост за његове сузе у самоћи
милост за његове узде и таљиге
милост за његове љубави и књиге
милост за наше стваралачке моћи

Милост за моје жвале и ноздрве
милост за учитеља који учи црве!


2

Играо се ветар "разболелог Диса"
играо се ветар у јесење вече
кад пред оним што звук чује од мириса
сва наша знања постиђена клече

Играо се ветар с Дисом и Бодлером
играо се ветар у јесење вече
кад пред твојим лицем ко пред револвером
и звук и мирис задивљени клече

Траве се напиле срца и мудрости
и очију оних што су с оне стране
уредно ко књиге послагали кости
а нама послали будућност и ране

Где су они сада питаш као дете
одговор не зна ни жар у твом телу
одговор не знају ни птице што лете
да свију гнезда у тајном пределу

Љубави моја баш си право дете
одговор не зна ни сунце што зађе
за далека брда као за магнете
неке старе цркве грома или лађе

Па кад сунце не зна шта ће учењаци
шта мудраци стари шта ваздух шта воде
пољупци су твоји најбољи предзнаци
неке другачије и лепше слободе

Љуби ме без страха да ће да осете
жеђ за нашим друштвом мртваци у пољу
јер они који су успели да одлете
имају јаву десет пута бољу

Играо се ветар у гранама кедра
играо се ветар у јесењој ноћи
жедан жедан жедан у твоја сам недра
закопао себе и све своје моћи


3

Певао нисам - одричем се плача.
Плакао нисам - одричем се јаве.
У име будућих градова и певача
моје ме песме рађају па даве.

Насрћу дани на ме ко осице,
подивљале звери на канадску шуму -
у свим понорима виде моје лице
и одговор на све откопавају у мом уму.

Ни један мозак своја знања не зна -
тајне запретане иза бледог чела -
чаролија света, тица неопрезна,
кроз очне је дупље амо излетела.

Пред том чаролијом ко пред туђим чудом
клечим да земља целива ми чело -
како објаснити мени неразумном и лудом
да то није туђе него моје дело!

Ти и ја сами у своме изуму!
И љубав је наша мала мајсторија!
Волиш ли ме као запаљену шуму
у којој смо изгорели, до темеља, и ти и ја?

Dopuna: 18 Jan 2011 16:48

БИТИ ТИ

1
Бити ти - звезда кроз коју живот се мења.
Бити ти - цвет, дивна замисао земље и корења.

Бити ти - дрво које на западу гори.
Бити ти - чудо даровано зори.

Бити ти - земља у сукобу са лепотом,
бити ти - моја једина веза са смрћу и животом.

Бити ти - спој мора и ваздуха.
Бити ти - свађа између чула вида и чула слуха.

Бити ти! - једино вредно, а немогуће!
Бити ти - водич света кроз светлост и беспуће.

Бити ти - ова песма која ће репрезентовати доба.
Бити ти - једини посетилац мога гроба.

Бити ти, тако лепа, а тако немогућа,
бити ти - моја мајка и њена бела кућа.

Бити ти.


2
Љубави, кад тебе не буде на свету,
од чега ће звезде снове да ми плету?



* * *


Глава му је сада кубе Млечног Пута
срце мирис на трпези пчеле
измирен са собом по бескрају лута
испија пића из небеске зделе

То што црви творе није уништење
творба је црва пука играрија
душа умрлога нуди исцељење
живи мисле да то сунце сија

Живи мисле да то ветар дува
то у ствари дах узнетог лети
изнад пустих кућа и свемира глува
храбрих животиња ума и плавети

Живи мисле да то киша пада
то у ствари мртвац звезду купа
то у ствари мртвац светом влада
то изнад свега зјапи Црна Рупа

Dopuna: 18 Jan 2011 17:29

НЕКОЛИКЕ БРАНИНЕ МИСЛИ
У СТИХ НЕПРЕТОЧЕНЕ


У турско доба, срећом, није било интелектуалаца, иначе бисмо још били под Турцима.

Глорификација прошлости само је вид одбране од садашњости.

Живим, дакле - живим!

Dopuna: 23 Jan 2011 9:50

ПОНОЋ ПЕРИФЕРИЈА КИША РАЗГОВОР С ПРИЈАТЕЉЕМ


Тешко ти је што си човек бил волео да си пчела
бил волео да си глиста луди љиљан коњ без ока
бил волео да си море гроб без крста птица бела
бил волео да си ватра бил волео да си фока

Тешко ти је тако кажеш бил волео да си квака
бил волео да си доба кад цветају нар и липе
бил волео да си куга бил волео сан лудака
бил волео да си јастог срце крабе разум сипе

Јадаш ми се е па добро бил волео да си шума
бил волео бил волео бил волео киша да си
бил волео да си новац бил попио чашу рума
бил волео да си да си...



* * *


Сад више нема таме у коју нисам сишо по своје злато.
Наг и сиромашан падам у провалију.
Све познато и драго трампих за непознато
унапред славећи своју погибију.

Зидару је лако: кад му је тешко куће зида.
Лекару још лакше: кад је болестан људе лечи.
Мени је најтеже љубави моја чиста -
мене у јатима напуштају речи.

Dopuna: 25 Jan 2011 20:14

ОСЛОБОЂЕЊА


Или грми?
Већ песник путује
према звезди
да јој срце чује.

Оста Земља - сумпора пун чабар,
оста,
човек,
немогуће
храбар.
Да се бори све док не изгуби
све што има,
и не зна,
и љуби.

Да издржи све док не малакше.
Кад малакше
бити ће му лакше.

О сунчев сјају претворен у траву!
Кад полетим,
коме да оставим главу?
Главчину!
Пуну најжешћих чудеса!
Девојчица!
Пчела!
Куга!
Земљотреса!
Вулкана пчела ратова небеса,
Главчину! -
До срца пуну главотреса!

О, сунчев жару
крунисан
у
жабу!
У белог коња!
Катанац и браву!
Кад
одлетим,
ваистину, ко ће знати,
тајну над тајнама -
моју земаљску јаву.

Прокажен на ланцу води псину.

Видесте л га?

Ваистину ваистину?

Кад после снегова дође жарко лето,
а после лета тихи гроб у шуми!
Ко ће запамтити
да су ме боксери тукли,
у дивној покрајини,
у забаченој Руми!

И пророк што рече ПОКЛОНИМО СЕ ПРАХУ.
И пророк што рече СВЕ ЈЕ ПРАХ.
И светац што жену обљуби у сну.
У праву би.
Ал!
Пустоловине моје!
Ватре у ранама!
Док летим у небо
тугујем за вама.

Напуштено тело на ђубришту
труне.
Душа по беспућу новог амала тражи.
Сви светови су ваистину ваистину,
нечији снови,
нечији злочини,
нечије лажи.

Збуњене душе у Нигде залутале!
Ваистину ваистину -
сва су умирања
нечије неслане шале.

Па кад, ваистину, ту не могу ништа,
дружино драга,
ја кидам из позоришта!

Dopuna: 26 Jan 2011 16:33

* * *
(Анђели људи бог и друга олош)


Анђели људи бог и друга олош
у мојој кући пијанче и ждеру
све су појели само још
мене да прождеру

Виљушке чаше и тањири звече
чорба се пуши ко дете у смоли
свеци нижег ранга туку ме и черече -
бога боли

И сви ће бити кажњени жестоко
што туку мене право божје дете
као што птицу високо звану соко
не моле за крила кад ће да полете

дечаци дивљи што беже из школе
и беже од себе бегунци без циља
беже од љубави ропства и слободе
корацима од хиљаду миља

Мангупи без мере! Поздрав вама свима!
Наставите само! Не дајте да клоне
ваше лудо срце у мојим грудима!
Враголани века! Реформатори васионе!

Дивљаци што никад нисте тамо где сте!
Без родитеља отаџбине и других лажи! -
као што ћете мртви лежати покрај цесте
будуће вас доба за водиче тражи!

Презрите земљу по којој ходите!
Будућност која вам иде у сретање!
Презрите све што безумно волите!
Пролеће и његово генијално цветање!

Мудри да погну главе пред вашим лудостима!
Од ваших костију да зидају куће!
Да се саветују са вашим костима
кад искрсне неко питање горуће!

Dopuna: 29 Jan 2011 11:20

* * *
(Опет смо изашли на трг сјајан градски)


Опет смо изашли на трг, сјајан, градски,
и тукли смо се без разлога, братски.

Ноћ је мирисала на Липе, будуће,
град су напуштале улице и куће.

И видех људе страшне и крилате,
и крв на уснама, твојим, драги брате.

Тако смо се дивно, понесено, боли,
без бодежа, срцем, слободнио и голи.

За пољупцима уклети трагачи,
завршићемо славно, на ломачи.



* * *
(Лепо нас пролеће на јуриш заузима)


Лепо нас пролеће на јуриш заузима
мртво
бело јагње са цветом у зубима

Љубимо се
ал
гле
тама
сече нам главе сјајним маказама

Са земље на небо једна звезда пада
једна лепа звезда
једна
бивша
нада.



НОЋНА ПЕСМА


Хуље ми неке поручише пиће
да виде како
у песнику
свиће

И таман кад поче сунце да се рађа
изби нека гужва
нека туча
свађа

Око мога сјаја сташе да се гложе
потегоше чаше
револвере
ноже

Ту близу и неке Залутале жене
сташе да вриште
лају
ко хијене

За њима трагом горки неспавачи
ко да су сву ноћ
спали
на ломачи

Тада и у мени већ поче да свиће
заставе развих
и постадох
пиће

Један од оних што се први напи
нагну ме из чаше
не оста
ни капи.


* * *
(Ево градитеља који граде цвеће)


Ево градитеља који граде цвеће
који граде воду који граде муње
ево градитеља који граде сунце
који граде ваздух који граде пчеле

Они су створили снегове и кише
они су створили пужеве и жабе
они су творци пустих покрајина
и творци народа давно изумрлих

Они су творци звезда на дну мора
и творци јежева и ватре и куге
они су створили Време пуно Света
они су све то дивно измислили

Ево градитеља који граде Време
који граде Светлост који граде Таму
ево градитеља који граде Наду
ево мајстора на гласу

Они су ноздрве своје порушили
они су своја чула до темеља
они су напустили свој ум и своја срца
само да саграде своју грађевину

Они су језике своје почупали
они су јетру своју из утробе
они се заиста не штеде на послу
ево правих мајстора кад вам кажем

Ево градитеља који граде жито
који граде лађе који граде децу
ево градитеља који су под земљом
саградили небо веће од надземног

Они су створили све што је створено
они су створили све што не постоји
без њих би било као на дну гроба
из ког је мртвац давно утекао

Њих славе пчеле муње и цветови
њих слави време својим непролазом
они су љубимци куге и времена
они поседују све кључеве света

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

У оквиру теме посвећене песничком стваралаштву Симе Пандуровића, упознали смо се са његовом песмом Паук, и дали наговештај унеколико другачије преокупације Бране Петровића, а у оквиру истог симбола.

http://www.mycity.rs/Poezija/Sima-Pandurovic.html#1129654


Бранин Паук је из његове збирке песама Све самљи, објављене 1977. године. Првобитну радосну зачуђеност пред животом и свиме што живот носи и у себи подразумева, потоње песничко илустровање малих радости и посебну мешавину ужаснуто-ироничног односа према смрти, у поменутој књизи заменило је бављење "општим" темама и симболима и њиховим "рефлексијама" на стварно, чулно и сазнајно људско биће.


НАД КРЗНОМ АНЂЕЛА ЗАПРЕПАШЋЕНОГ ВИДИМ ТЕ


Над крзном Анђела
Запрепашћеног
Видим те

Над збирком инсеката пронађеном у лобањи
Оног човека
Оне године
Оног дана

Над срцем Црне Јаме
Благо насмешеног
Видим те
(Воће на столу
Дигитрон
Цвет босиљка)

Наспрам чудовишта на које си кидисао
Од тачкице у знаку питања
Мањи си



ПАУК


Свашта се прича о великом мудоњи
Те да Антилопу својим ласом укроти
Те да Диносаура (на тајном месту)
У сужањству држи

О његовој дечици приче су још чудније
Те да се хране само отровом Звечарке
Те да пију само крв Ласице
Из лобање свежег Тигра

О његовој жени прича је збиља необична
Те како она у гробове силази
Те како за трен ока
Мртваца на свој калем намота

Зато се (веле) по паучини
Судбина чита као са длана



ЖАБА


На столу учењака хуље
Њено срце бацакало се
Урликало
Везано за електроде
Дозивало је мајку

Покажи да је ниси заборавио

Она је експеримент заборавила
И сад живахно плива
У својој великој сузи

Она се не сећа далеке баруштине
У којој си ти био укусна ларва

Баци се на њен лепљиви језик
Покажи да је ниси заборавио

Ко убије жабу
Умреће му мајка

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Олдичан избор, нема шта!:-)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Одлично је све што је Брана написао... Жао ми је што се покретач ове теме CHE одавно не оглашава на овом форуму, имам утисак да би пало баш право "бранислављење"...


ПОХВАЛА РУЦИ


Она црта муњу и гле! - осветљени смо
У нашој великој кући, земаљској!
Она милује лобању и гле! - глад наша
Као глад црног пса, пење се у небеса.

Она приноси јабуку за нашу лепу девојку,
Приноси бокал вина за нашег славног ујака!
Она је измислила Круг, Троугао и Крст
И скинула нас са вешала, певајући.

Да се вода пење у цвет.
Да цвет у звер.
Да звер у наду која је исмејана.
Као Ли Тај По, мој сестрић,
Ја славим руку која тимари коња,
Ја славим руку која сеје раж!

Која је сачинила пределе земаљске зарад
Лова својега,
Која је саградила урвине небеске зарад
Неспокоја својега.

Која развеје ваздух плаветни
За љубав тице, летећег рукотвора.
Која распусти воде дубоке
За љубав рукотвора пливајућег.

У корену ти ватре извори.
У стаблу станиште пепела.
У гранама ти гнездо Злослута.
У плоду плач човеков.

Ти говориш,
А ко ће те разумети, Руко човекова?
Сејеш,
А шта ли ће нићи, Лучоношо?

На далеким путевима по светлости те препознају.
По срцу које те прати као ловачки пас.
Сунце си упрегла у своје кочије - о да ли
Ћеш стићи куд си наумила?

На путовању шта ли те све чека?
Које Немани, које Црне Јаме?
Срце човеково које те прати -
да ли ће и срце, Руко, издржати?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Једна од најпопуларнијих Браниних песама, посебно омиљена међу рециторима. Повремено је открије нека нова генерација па се онда на такмичењима могу чути по неколико верзија. Од тога поезији (и слушаоцима) може бити само боље, зар не?

AЛ ЖИВОТ ЈОШ ТРАЈЕ

Пустахије славне, звездари, рибари,
боксачи давно угашене снаге,
сјатили смо се овде, у Мочвари,
у царству тица, болести и влаге.

У торбама се већ збуђало брашно
(храна за будуће и минуле дане),
Господе, љубити је страшно
док над главом круже шакали и вране.

Оперски певач гласа порушена
сличан је тврђави, напуштеном рову,
ал' ништа није лепо као жена
којој слепи просјак дарује хаљину нову.

Шетач по жици у тајном циркусу,
чудак што у срцу гаји пијавице,
ко поноћно слово погинулом Русу -
такав је свет виђен с разапете жице.

О, на трапезу играчицо славна!
Ко виде трапез да те не пожели!
Кафана, блуднице, купатила јавна -
посетиоци су давно излудели.

Траје игра света. Ђул мирише.
Ђул мирише љубави моја.
Ђул мирише љубави моја, ђул мирише.
А нас нема љубави моја. Никада више!

Са тресетом помешани, са водама,
са пролећем, са жаруљом љубавнице,
са жабама, са змијама, са родама,
и боксачи, и варвари, и убице.

А свет траје.Ђул мирише.
Ћул мирише, сестро моја.
Ђул мирише а нас нема више.
Нема више мајко моја, никад више.

Па и певач који ову песму пева,
и сам пустахија, и сам гром угашен,
у звезду претворен узалуд изгрева,
на истоку света, немиран , неспашен.

И нема спаса ни њему ни вама,
власници Мочваре, продавци улова!
Светлост ће да згасне, завладаће тама,
и ужаси нови, и племена нова.

Ал живот још траје! (Љиљан који пева!)
Зоро после пада поздрављена буди!
Из мртве драге жив пламен изгрева
и тако још живе непојмљиви људи.

Ал живот још траје. Ђул мирише.
Ђул мирише љубави моја.
О не пријатемо да нас не буде више!
Љубави моја, ђул мирише!