|
Poslao: 19 Jul 2006 17:21
|
offline
- Pridružio: 17 Jul 2005
- Poruke: 3097
- Gde živiš: "Daleko od Negdje"
|
"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."
(D.Maksimovic)
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 05 Sep 2006 22:17
|
offline
- Pridružio: 07 Avg 2005
- Poruke: 400
- Gde živiš: Zemun
|
Moj Svet
Moj svet se sastoji od misli mutnih,
od srca pometenoga,
od onoga što u bolu dokučim,
moj svet se sastoji od nedorečenoga.
Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,
od priželjkivanja
da ga ima negde gore,
od prigovora njegovim zakonima,
njegovoj volji da čovek bude stvoren.
Moj svet se sastoji od nespokojstva,
od prezanja pred svačim,
u njemu su i skrušenosti blage svojstva
i pobuna
što čovek prođe tek što zakorači.
Moj svet se sastoji od onoga
što se misli kad je ponoćna tama,
nestalniji je moj svet od dima,
od tuge tiši.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima
i stotinu krugova čistilišnih.
***
Poezija
Samo poezije bogu
ljubimica sam bila.
Sve moje tuge on je
pretvorio u zrake,
teskoce i terete sve
u prolecne oblake.
Sve moje bolove on je
u radosti preobrazio,
drugi kad su me vredjali,
on me je mazio.
Grehove sve najgore
vrlinama pozlatio,
gubitke darovima
uvek uzvratio.
Postupke sve moje on je
jedini shvatio.
Kad je mladost od mene posla,
on mi je vratio.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 21 Jul 2009 18:37
|
offline
- kindergirl
- Počasni građanin
- Pridružio: 02 Mar 2005
- Poruke: 901
|
Govori tiho
Govori tiho. Drveće je noćas budno i meni je žao da čuje kako je život kratak i nije veseo.
Govori tiho.U livadi obližnjoj zrikavci će noćas da čuju kako u glasu nečijem ima suza.
Govori tiho.U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole radosno, i meni je žao da čuju da je ljubav u nečijem srcu tužna.
Govoi tiho. Nebo je noćas beskrajno tanko, i meni je žao da nas čuju zvezde pa da im zbog nas teško bude.
Znam po mnogom čemu
Živela sam kad je zemlja
još bila neudata.
kad ljudi nisu znali da idu goli,
kada je oganj bio skuplji od zlata,
i zato sad mogu svakom blagu
da odolim.
Živela sam, znam po mnogom čemu,
u zelenom prašumskom haosu
gde se još nije belesala staza
bila sam suseda medveda i irvasa
živela sam kad su između ljudi i šimpanza
razlike bile manje
nego sada između društvenih klasa.
I zato mi je unapred poznata
pomrčinom obrasla jaruga svaka,
zato me se ne plaši veverice mrka,
zato se sa zverima rođakam
i po smetovima lišća čeprkam.
Živela sam, znam po mnogom čemu,
kad su vojske zmijskih careva, pod svetlucavim šlemom,
logorovale uz ognjište čovekovo
zato razumem nemušto zlo zmija
i svako iskonsko delo i slovo.
Živela sam, znam i po snovima,
u doba ptičije ljubavne obesti.
ispod tek razapetog neba,
kaj tek skovanih borovih skiptara,
i zato volim da slušam u česti
zaljubljenoga tetreba
kad čezne i kad se udvara.
i da dodam josh jednu ....
Zaljubljenost
Od mene do njega može se samo mostom duge.
Od mene do njega može se samo jezerom mesečine.
Od mene do njega može se samo srebrnom i strmom
Mostovi, reke i staze kojima ljudi hode oko njega
stazom ptice.
obilaze.
On je kao sunčevo plameno ostrvo odvojen sjajem od svega sveta.
inache moram da izdvojim:
II
"Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada recci mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa rech i dve.
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beshe drag,
pa iza svega shto si mi rek'o
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.
Sad srce moje bije tishe:
vec manje volim, a znam vishe
nego pre;
vec sad mi ne bi recci mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa rech i dve.
I kad bi danas prishao meni
i hteo rechi davno recheni'
buditi drazh,
u srcu mome shaptao bi neko:
da sve shto si mi ikada rek'o
bila je lazh. "
....reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam vishe
tebe volela? "
"crveno bledi vremenom"... .
zbog "PredOseccanja"...
"s nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom
i znadoh da ćeš mi biti drag
drag u životu celom."
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 21 Jul 2009 21:20
|
offline
- MilenaNS
- Super građanin
- Pridružio: 16 Jun 2009
- Poruke: 1243
|
KRVAVA BAJKA
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni
isti su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške...
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmisleno ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli su se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno,
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
POKOŠENA LIVADA
Livada kraj reke sanja.
Zrikavci tužno zriču.
Pomrlih trava duše
još lebde vrh otkosa
što se lagano suše.
O, vi ne znate tužnu
o smrti trava priču.
Zrikavci tužno zriču.
Jutros dođose neki
divovi kao hrašće
u domovinu trava;
i mrtvo pade bezbroj
ljupkih, šarenih, glava;
i bezbroj nežnih tela
zdenuše u plašće,
divovi kao hrašće.
Svega devojka jedna
zlatnog, okruglog oka
i trepavica beli'
leprša na livadi
i ranjenicima deli
mirisne osmehe čedne,
umesto crvenog soka, -
devojka zlatnog oka.
Sutra opet u zoru
doći će divovi oni,
i strašne surove vile
zdenuće u sena mnoge
mirisne glave mile.
Ležaće u jednom grobu
toliki milioni.
Doći će divovi oni.
Tužno zrikavci zriču,
čuje se do oblaka;
večera celog žale
zelen-konjici svoje
lepe viteze pale.
Plaču nad grobovima
mrtvih, dragih junaka,
čuje se do oblaka.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 02 Nov 2010 19:32
|
offline
- saten
- Legendarni građanin
- Pridružio: 05 Jan 2008
- Poruke: 3361
- Gde živiš: Montmartre Quarter :)
|
Po rastanku
IV
Zavolela sam ga.
Večerom svakim odlazila sam u livade i u svaku cvetnu krunu spuštala nežnim šapatom njegovo ime, i potom ga ujutru, namirisano i rosno, redom poljupcima vadila.
Volela sam ga.
Večerom svakim ostavljala sam u njegovoj duši jata nežnih, tek roñenih šapata; i zatim ih svako jutro, pune njegove duše, sa njegovih usana primala.
On je otišao. Večerom svakim lutam po poljima i zovem ga, vešam svoje reči, otežale od suza, na krila vetrova i zovem ga; mešam svoje postarele šapate u šušanj lišća i zovem ga.
Ali uzalud: ujutru čujem samo umoran odjek svojih reči.
On je daleko otišao.
V
Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn.
Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?
I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja.
Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da se trn prezrivo nasmejao?
A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke.
Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 03 Sep 2013 11:07
|
offline
- aronija
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 06 Maj 2013
- Poruke: 644
|
STRAH
Plašim se kad pomislim
da će doći, poslednja nedelja
našeg ,,drugovanja,,
znam biće proleće i sunca žar
i s bolom ostavićemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.
Znam, cvetaće rumeno dani
poslednje nedelje,
našeg ,,drugovanja,,
mirno ćemo se pozdraviti
i nikada nećemo ozdraviti
od čudesnog tugovanja!
|
|
|
|
|
|
