Jovan Dučić

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

VRBAS

Nosi, srpska reko, krv naših sinova,
jer krvave reke svud su naše međe;
Mačevi ubijca svi su istog kova -
Sad nosi unuke kud nosaše pređe.

Primi krv nejači u svetle ti pene,
Sto puta je za te i pre umirale:
Da je ne poloču pogane hijene,
Da ne metnu u nju otrova i kala.

Naše su pobede i zastave naše
Tvoj veliki zavet gordosti i besa -
Jedine u tebi što se ogledaše,
I jedine ovde digle do nebesa.

Beše tada slavna a sad si i sveta,
Pevaj sva krvava kroz njive i luge.
Naša zvezda slave sad i dalje cveta:
Pre svačiji sužnji neg ičije sluge.

Nosi mora krvi da ih ne pokradu,
Nosi reko srpska, krv nevinih žrtvi:
Radosne pobede heroji nam dadu,
Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi...

Dopuna: 24 Apr 2006 20:40

BOGU

Nikad se nisam na Te bacio kamenom,
Niti u svome duhu Tvoj sjaj odricao;
I svoj put pređoh ceo sa Tvojim znamenom,
Svugde sam Tebe zvao i svud Te klicao.

Iz sviju stvari Ti si u mene gledao,
Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju...
S bolom pred noge Tvoje svagda se predao,
Samo za Tvojim žiškom sledio putanju.

A od Tebe se nikad nisam odvajao,
Stoga i ne beh samac u dnu svih osama...
Zbog Tebe sam se kleo i za Te kajao,
Kad padne gorko veče po gorskim kosama.

U mašti sam Ti bele svud crkve zidao;
I za molitve sam Tvoje u zvona zvonio;
Za Tvoga blagog Sina i ja sam ridao;
I đavola sam crnog s Tvog krsta gonio.

A Ti što sazda sunca i plod oranice
Bio si samo Slutnja, bolna i stravična:
Jer svaka Istina duha znade za granice,
Jedino naša Slutnja stoji bezgranič

Dopuna: 24 Apr 2006 20:41

BOR

Golem i mračan, neveselo,
Stoji, bezimen kao travka;
U njemu huči gorsko vrelo
I noću prespi jedna čavka.

Usamljen večno, strašna grmen,
U prvi sunčev trenut sjanja,
Niz ozarenu baci strmen
Crnu sen svoga očajanja.

A noću nebu zavihori,
Kad zna da bolno sve zanemlje -
I zvezdama po svu noć zbori
Gorke samoće ove zemlje.


[edit by Black Orchid - obrisana ponovo postavljena pesma)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

PUT


Da mi je da nadjem novi ritam neki,
I gordu sposobnost kojoj ne znam ime,
Da svagda bez straha put predjem daleki -
Put od jednog bola do njegove rime.

I da moja miso nikad ne zaluta
U tom svome casu svecanu i retku,
Uvek svetu vatru nosec celog puta,
Veliku u svetlu, kao u zacetku.

I da nakraj pesme ne osetim tada
Bole koje nista ne moze da spreci:
U dusi ostane jos toliko jada,
Za koje nemamo ni suze,ni reci.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ave Serbia

Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti zivis u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrace na putima snova.


Jos si uz nas, sveta majko, koju muce;
Sve su tvoje munje, u maceva sevu,
Sve u nasoj krvi tvoje reke huce,
Svi vetri u nasem osvetnickom gnevu.


Mi smo tvoje bice i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Vecna,
Tvoj je udes pisan na celu tvog sina,
Na mac njegov rec ti strasna, neizrecna.


Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca sto si na svet dala-
Mucenik i heroj, kap suze i krvi.


Ti si znak u nebu i svetlost u noci,
Kolevka i groblje, u odeci sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moci,
Jedini put koji vodi do vrhunca.


Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i suncanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni sto su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ZAMOR


Oci su ti danas pune tople tajne,
Po poljubac ima u pogledu svakom,
I ima u glasu tuznom, nejednakom,
Obecanje srece nove i beskrajne.

Dosta, jadna zeno, sve je zalud! Dosta!
Mi smo jedno drugom davno sve vec dali.
Pogasimo lampe pira! Kao vali,
Sve je vec proteklo, i niceg ne osta …

Jos jedan dan samo hteli bi svom snagom!
Jedan, samo jedan! … Vaj, dok se sve brze,
Kroz kobnu noc cuje kako besno rze
Par zlih crnih konja, vec spremnih, pred pragom.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Bukva

Celo je nebo u nju stalo,
Senke joj kao provalije;
I sve je polje za nju malo,
I potok mrava iz nje lije

Prolaze kroz nju sjajne vreže,
I jedan crni refren zloći;
Jejina jedna tu sad leže
Novog i strašnog cara noći.

Stoji pod suncem koje daždi
Tvrđava usred polja naga.
A grom jedanput kad je zaždi,
Nestaće kao bog, bez traga.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

STRAH


Zasto volim tako sve ono sto mine,
i radost, i bol?
S kakvom zeljom tamnom ja slusam
taj glas iz daljine,
i pogledam na put koji osta
za mnom?
Kakva je to veza
izmedj' duse sada,
i tih dana
sto su protekli kao voda?
Zasto vecma volim
vece koje pada,
no purpurnu kisu
iz jutarnjeg svoda?
Cesto mi se cini
da ko mocna plima
sve u meni sumi
od spomena sivi'
i da mi je srce prepuno,
i ima strah da ide dalje
i da sto dozivi.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Zaborav je mirno umiranje srca,
bezdusno i bolno odricanje cutke;
prezrivi dah smrti u dusi sto grca;
zaborav, to znaci mreti na trenutke..."

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

TAMA


Ne! Ta bolna ljubav koju srce nase
Sad kune u svome ocajanju dugom,
Bese mozda mrznja koja nas vracase
Uvek u zagrljaj kobni jedno drugom.

Mi smo se ljubili mrznjom u to doba,
Ceznjivom i tamnom mrznjom. Vaj, sto mucno
Bese kada jednom nesta i ta zloba
Koja nas drzase dotle nerazlucno.

Najzad, stisak ruke beznadezan, ledan!
I mi tada metnusmo u ocaju mnogom -
Celu svoju dusu u poljubac jedan,
I sav otrov mrznje u posljednje zbogom.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Svoj jedini zivot ti zivis u meni
Da budes osecaj i san ti se sazda
Ne trazim na putu tvoj lik nasluceni-
Daleko van tebe ide tvoja brazda.

Oci su ti zato da oplode zvuke,
I glas da molitvu u srcima rodi;
Sav pokret izgleda zamah tvoje ruke;
Ti sjas u stvarima kao dan u vodi,

Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi;
Tvoja ljubav da bi bilo poboznosti;
Tvoja ravnodusnost,da moze da zivi
Gordost ocajanja i gorki car zlosti.

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
Tvoj govor pocinje muziku svih voda;
Reci su ti konci u tkivu sveg sjaja;
Ides ,ko molitva, od zemlje do svoda.

I ti si nacelo vecma nego bice …
Noc da blisnu zvezde;zamah pobednika,
Da bude pobeda … Lepota,otkrice,
Pre nego mom duhu bese rec i slika

***

Podne

Nad ostrvom punim čempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.

Ljubičaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.

Prah sunčani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirišu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.

Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubičaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.

Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali,
Galeb još svetluca. Mir. Svuda je podne.

***

Strofe jednoj ženi


Gledaću tvoj sjajni sen na talasima,
I stope na pesku; s jutrom na vrhuncu,
Kao prvo gnezdo budno među svima,
Ja te pevam kao himnu zemlje Suncu.

Ti si iskra moga mača pobednoga;
Sto muzičkih vrela što bruje i plave;
Pogled koji hoće da sagleda Boga;
Pehar iz kog pijem strasno piće Slave.

Kroz tamnu je pustoš moje krilo seklo,
Gde sad sja tvoj pokret i tvoja reč zari;
I kao da svemu ti beše poreklo,
Sunce što mi otkri mesto sviju stvari.

Sve vode postaše za odsev tvog stasa,
Prostor, da imadneš dušu začuđenu,
Mir tamnih dolina za eho tvog glasa,
Sunce da na svetu baciš svoju senu.

Ti si kao lađa sa krupinim jedrilima,
Što nosi poneblja drugih kopna; o, ti,
Što se, neumitna, javi među nama
Da daš svoj dah zemlji i svoj glas lepoti.

***

Snovi

Vaj! Kako to boli reci jedno zbogom!
I kolika rana otvori se tajna,
Kad i za tolikom nasom suzom mnogom,
Opet padne jedna suza oprostajna.

Napred! Ali kuda, i kamo, i zasto?
I zar uvek isto, i sve tako vecno?
Pa kako to ipak boli neizlecno
Kad svrsi snevanje, i prazno, i tasto.

I obamre snaga, i zanemi vera,
Dok zedj tamnog srca postaje sve veca;
Tad vidis da cesto, koliko i sreca,
Vredi jedna topla i lepa himera.