Jovan Dučić

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Govoriti o ljubavi , to je vec pomalo voleti.Nikad zena ne govori o ljubavi s nekim koji joj se ne svidja kao covek, i kojeg nikad ne bi mogla voleti ili pozeleti..............


Mnogo je manje ljubavi na svetu nego u literaturi; u jednom romanu ima vise ljubavi nego u jednom velikom gradu.

(Blago cara Radovana)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Htela je da vidi svoju veliku lepotu, ali nije bilo ogledala na svetu. Tada reče svome dragom: Otvori mi tvoje velike zenica da vidim svoju lepotu.
Velike zenice čoveka koji ljubi otvoriše svoja sjajna ogledala. Žena izvadi iz svoje kose cveće i čiode, ogrnu se vlasima kao senkom, i zaklikta od radosti.
I poče da igra kao plamen, kao zraci, kao senke, kao žito, kao talasi, kao zmije, kao mačke, kao noćne sablasti.
I u toj radosnoj i divljoj igri, ona razbi ogledala. A kada je razbila ta ogledala, nije više znala kakva je, je li lepa ili je odvratna. Jer je u pomračenju tih ogledala nestala i ona sama.

Jovan Ducic

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Rapsodija

Da mi je da ljubim kao nekad prije —
Bez nade i sreće; vaj! da mi je moći
Ispuniti opet cele svoje noći
Suzama i slutnjom kojoj konca nije.

Da mi je da volim kao pre, pun mračne
I svirepe slasti da patim i stradam;
I uživajući u bolu što zadam,
Da ne ljubim oči nego kad su plačne.

Da mi je da volim srcem, koje tajno
Sve noseći sumnju strašniju i veću,
Ne zna za vrlinu, jer ne zna za sreću,
I što mrzi bolno, jer ljubi očajno.

Ducic

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Iskrenost ne znaci reci sve sto covjek misli, nego ne reci nikad ono sto ne misli; a cak su najopasniji ljudi koji kazu sve sto im je na srcu i na pameti. Jer, oni ne govore istinu ili zabludu zato sto su iskreni, nego zato sto su slabi i sto ne vladaju sobom.

(Blago Cara Radovana)

Dopuna: 23 Nov 2006 20:43

***



Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:

Što utehom zovu, zovi zaboravom;

Jad istinski dubok nikad ne zadrema.

Rastrzana tako medju snom i javom,

Gledajuci kako nepomicno bdije

Taj Andjeo Stradanja nad tužnom ti glavom.

Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije

Ni sad ispijena ta čemerna caša,

I svirepi otrov jedne ironije;

I da ce nas večno strasna prošlost naša

U nemirne noći da trgne i seti,

Kao zveket lanca starog robijaša.

Surovi će dani doći i uzeti

Svaki po svoj deo od srca što bunca,

Što želi, što moli; a ti ceš se peti;

Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,

Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete

Pružajući ruke i vapijuć: Sunca

I tako ti dani bez sreće i mete,

Odnoseć svoj deo stradanja i suza,

Kao gavrani će kraj nas da prolete,

I ne pokidavši ni jednu od uža

Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,

Za nama i gleda na nas ko Meduza.

Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,

Mladosti moje to uzglavlje meko

Dugo nam ima do u tihu luku,

Ostrvo mira i sad je daleko.

Katarke stoje gordo na toj vodi

Što znači život... Mi hitamo žurno;

Nejasno nebo nad nama se svodi,

Pod nama more nemirno i burno.

I zaman hita naše slabo oko

Kule tog mora da pozna i spazi;

Istina mora da leži duboko -

Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.

Pitanja naša šum nejasni sreta,

I žudnom duhu odgovara nije;

Gde je početak? Gde li čudna meta?

U neprovidnim maglama se krije.

Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,

Istine blago tražeć u dubini;

I ne spaziše svetiljke iz luke -

A gle po vodi razvalina njini...

Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,

Ranjeno srce drukcije nam zbori

Niti u pustoš pustaj žudno oko,

Da te nespokoj za saznanjem mori.

Spokojan pogled po površju baci,

Sladosnog mira tu ceš samo steci. -

O, Muzo, tuda samo trepte zraci,

I val se pjeni slatko žuboreci.

I snivaj samo Bice manje suza

I više svjetlih i spokojnih noci...

Svikni na odmor pod teretom uža

Istina jedna i sama ce doci

Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,

I našu mladost bezbrižno i tio:

U jednom srcu cio svemir ima,

U jednoj suzi ima život cio

Ne pitaj nikad: zvuke naših dana

Hoce li vjetri da raznesu šumom,

Ko bjeli behar sa procvalih grana,

Il cvjece nekad nad našijem humom;

Il ce da zive... Niti pitaj, mlada,

Da li se rodi odjek tvome glasu,

I da l ga naše gluho doba sada

Vjencima svojim il kamenjem zasu, -

Budi ko ptica sa sjevernih mora,

Stanovnik magle i ostrva leda,

Što pjeva žudno izmedj lednih gora,

Ne pitajuci da l je kogod gleda,

I da l je sluša; i sred mrtvog dola

Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije

I najzad umre - bez imalo bola

Što joj pjesmu nikad niko cuo nije

***

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ako sam dobro videla, nema ga. ima samo jedna pesma. ako nisam, radite sta morate

De profundis

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije


Zalazak sunca

Jos bakarno nebo raspaljeno sija,
Sva reka krvava od vecernjeg zara;
Jos podmukli pozar kao da izbija
Iz crne sume starih cetinara.
Negde u daljini cuje se da hukti
Vodenicki tocak promuknutim glasom;
Dim i plamen zderu nebo koje bukti,
A vodeno cvece spava nad talasom.

Opet jedno vece...I meni se cini
Da negde daleko,preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj tisini,
U blistavoj senci smaragdovih gora-
Bleda,kao ceznja,nepoznata zena,
S krunom i u sjaju,sedi,mislec na me...
Teska je,beskrajna,vecna tuga njena
Na domaku noci,tisine i tame.

Pred vrtovima okean se pruza,
Razlece se modro jato galebova;
Kroz bokore mrtvih docvetalih ruza
Sumori vetar tuznu pesmu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom,
Dva giganta Sfinksa tu strazare tako,
Dotle ona place;a za morskim platnom,
Iznemoglo sunce zalazi,polako.

I ja kome ne zna imena ni lica,
Sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica...
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj,ne recite mi nikad:nije tako,
Ni da moje srce sve to laze sebi,
Jer ja bih plako,ja bih vecno plako,
I nikad se utesio ne bi'.


Dubrovacki madrigal

Veceras, Gospodjo, u Kneza na balu,
Igracemo opet burni vals, ko prije,
S radoscu na licu minucemo salu,
Kao da nikad nista bilo nije.

A zatim ce doci veseli kadrili,
Muzika ce strasna da huji, ko bura;
Gospodje ce biti u mletackoj svili,
Gospoda u ruhu od crnog velura.

Zatim ce vlastela u zbore da tonu:
Mladji o junastvu, pesnistvu, i vinu,
Stariji o nebu, o starom Platonu,
I o skolastici, Svetom Avgustinu.

Mi cemo, medjutim, sesti u dnu sale
U meke fotelje, ne slusajuc tezu,
I napisacu vam, hitro ko od sale,
Jedan tuzni sonet na vasu lepezu.

Pesma zeni

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.
Rodjena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

Duša

Zašto plačeš,draga, svu noć i dan ceo.
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, i onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko -

U samotne noći kad zalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razume...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

De profundis - Male ispravke

Silija ::Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
U originalu je sa apostrofom, zbog dužine stiha:
Gledajući kako nepomično bdije
Taj anđ'o Stradanja nad tužnom ti glavom.

Silija ::I ne pokidavši ni jednu od uža
U originalu:
I ne pokidavši ni jednu od uza

Vidim, takođe, da se na više sajtova pojavljuje pesma pod nazivom De profundis, koju i ti navodiš. Mislim da ova pesma, napisana 1904. godine, u originalu "ide" u po tri stiha, ovako:

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.

Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj anđ'o Stradanja pod tužnom ti glavom,
...
Nastavlja se tako u strofama od po tri stiha, a završava se ovako:
I ne pokidavši nijednu od uza
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas k'o Meduza.

E sad, nastavak "tvoje" pesme je, u stvari, druga pesma, napisana 1901. godine, koja ide u po četiri stiha, i ma ukupno 13 strofa, od kojih je prva:

Hajdmo, o muzo! Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko!
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.

Završna, trinaesta strofa ove pesme bez imena je:
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
C'jeloga v'jeka zvonku pjesmu vije,
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ove dve pesme bez imena se pojavljuju na netu kao jedna sa tim naslovom. ali evo, oduzecemo naslov i razdvojicemo. u prvoj sam unela samo ispravke koje si naveo, drugu sam ispravila celu.

***

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.

Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđ’o Stradanja nad tužnom ti glavom.

Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;

I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.

Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;

Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca

I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,

I ne pokidavši ni jednu od uza
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.


***
Hajdmo, o Muzo! Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko!
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.

Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.

I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
i nad njom gremo po neznanoj stazi.

Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.

Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...

Ne! S teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori!
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.

Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.

I snivaj samo! Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uza!
Istina jedna i sama će doći!

Zovi se ljubav! I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i ti’o:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio!

Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko b’jeli behar sa procvalih grana,
Il cvj’će nekad nad našijem humom;

Il’ će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l’ ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il’ kamenjem zasu, -

Budi k’o ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ’ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,

I da l’ je sluša; i sred mrtvog dola

C’jeloga v’jeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zaslužio je Dučić, zaslužilo je njegovo pesničko stvaralaštvo, da se malo i pomučimo.
Ne kažem, možda ima i priređivača koji ove dve pesme, nastale u različita vremena, spajaju u jednu, zbog istog metra i ritma, pod nazivom De profundis. Ali, za prvu je karakteristično to rimovanje (stihovi 2-4-6, 5-7-9, 8-10-12, 11-13-15, 14-16-18, i tako do kraja).
U drugoj pesmi istoga ritma i metra reč je o "klasičnim" strofama od po četiri stiha, sa rimovanjem stihova 1-3, 2-4 / 5-7, 6-8, i tako do kraja.

Silija, najtoplije zahvaljujem na razumevanju, i plodonosnom trudu!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Molim te Silija, okaci jos ovakovog. Zaostalo mi putom, a volim se prisetiti. Ima cika Ducic jos valjanog, a zao mi, ne znadoh na izust, pa da pridodam...

Hvala

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Put

Da mi je da nađem novi ritam neki,
I gordu sposobnost kojoj ne znam ime,
Da svagda bez straha put pređem daleki –
Put od jednog bola do njegove rime.

I da moja miso nikad ne zaluta
U tom svome času svečanu i retku,
Uvek svetu vatru noseć celog puta,
Veliku i svetlu, kao u začetku.

I da nakraj pesme ne osetim tada
Bole koje ništa ne može da spreči:
U duši ostane još toliko jada,
Za koje nemamo, ni suze ni reči.


Najtužnija pesma

Znam za neizmerne i bolne samoće,
Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene,
I kad srce prazno prestaje da hoće
Ni vence pobede ni ljubavi žene.

Znam za neprohodne samoće bez daha,
Kad konci sa svačim padnu pokidani,
I u kojim srce zastane od straha;
Kad svemu oko nas izgledamo strani.

Kad nas oči stvari ravodušno motre,
I duša pred sobom prestravljeno stane;
I sopstvena povest kad se cela potre;
I kad je od leda suza koja kane.

Ni seme u brazdi, ni stopa na putu,
I kako je teška sena koju vučem!
Kanda tuđe srce bije u mom kutu?
Sve svetle palate života pod ključem!...

Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi
Znao za sve tamnice pod suncem! I zna li
Iko sva bespuća u sutonu dobi?...
I kako smo često oči zatvarali…


Vraćanje

Kad mi opet dodješ, ti mi pridji tada,
Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene...