|
Poslao: 06 Mar 2007 00:05
|
offline
- travelino
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 26 Okt 2005
- Poruke: 671
|
Gamizgradski suton
Ja sam ovde
samo stranac u prolazu,
slabo me sta zanima,
divlje ptice odlaze na jug,
mirise u vazduhu,
uskoroce zima...
Trazim te u svakom pogledu,
osluskujem tvoj korak na vlaznom kamenu,
jutarnja kafa samoj mi ne prija,
ptice odlaze na jug,
uskoro ce zima.
O care nekrunisani,
sto cekas da dune
vetar minulih vekova medju stubove,
osluskujes li,
kad kisa dobuje po smaragdnim mozaicima
gamizgradskim,
moje korake?
Da li u gamizgradske purpurne sutone zadrhtis,
dok moje ti ime na usnama umire?
Da li te zaboli u dusi,
kad sklopis oci pred san,
dok se sa ugasenog ognjista pusi?
Da l sam gorcina u tvome peharu,
kad medju stubovima zadrhti hiton,
kad krocim u peristil u tvome snu?
Grivna,
od zada i smaragda,
iskovana,okovana, zaboravljena,
izgubljena...
I cipelica srmom izvezena,
i veo, pramen muslina...
i slomljeni krcag sa dna...
Znam, ne mozes piti vino,
koje je samo san,
mostovi od dima sred magle,
putevi od kamena,
ne vode nikud sem do zudnje,
do puste zudnje, do sna.
Stubovi do neba,
put Olimpa,
kameni, k'o zenski stas,
skladno vajani,
u njima pulsira...
Ima neka tajna u stubovima od kamena.
Mozaik,
kao krhotine srca,
grimiz se preliva,
kisa dobuje,
kao koraci sred dima i magle,
kapi se slamaju kao kristalne suze,
na dnu ponora, mozaik iz sna...
Bog place, nebo cuti,
cute stubovi Gamizgrada,
samo veo dise i cvili,
tanani veo boje zada...
Noc topla, letnja,
k'o krila leptira u snu,
drhtim, treperim k'o krila,
cvilim k'o pramen muslina,
ti si daleko, a ipak si tu...
I ljubis me kao u snu...
Cipelice srebrne,
od meseceve srme izvezene,
kao trag srne,
izgubljene...
Autor: NN
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 06 Mar 2007 12:10
|
offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18550
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
RADUJ SE PROLEĆU
Budi noćas tamo gde stići ne mogu
putevi moji beskrajni i čudni...
I gde nećeš znati da te opet sanjam;
bez mene, daleko, opet draga budi.
Kao prošlih dana kad smo hrabro mogli
da slutimo a da ne želimo
da nam uzaludni
neki dani ludi
pomute veselje za srca što vole.
Jer tvoja je ljubav uvek takva bila:
da nekuda beži, a ja da je tražim.
Kao usamljene šumske ptice nebu
mi životu našem pružali smo ruke,
al sa malo nade
da stignemo naše
naslućene muke -
-mi smo svakodnevno umirali sami...
Tvoja ljubav nije kao i sve drugo
što mi u životu prijatelji nude,
nit ko njihov poklon
što boli i seća
na trenutke tašte - kad sujetu ljube.
Ljudi su veliki , bogati i dragi
samo kada gube - i zbog toga volim
ovu našu tugu.
Budi tamo noćas
gde stići ne mogu
da vratim sećanje na nedavnu prošlost...
Jer ljudi su veliki samo kada gube.
Zato noćas sluti,
a ne želi mene
jer doći ne mogu stazom našeg mira.
Zaspaću pre prvog, prolećnog nemira
dok te ne izgubim
i dok ne ojaćam
kao mlado žito.
...A ujesen, opet, poplavi mi krilo
jer za tebe, uvek,
na dnu moga srca,
spava jedna čudno uzorana brazda...
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 11 Mar 2007 13:22
|
offline
- sonjav
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 09 Apr 2006
- Poruke: 4
- Gde živiš: Subotica
|
Suvisne su rijeci sad na rastanku, na kraju,
kada i nasi dodiri vec odavno sve o nama znaju,
kada hladnoca srca postaje gora od hladnoce tijela,
i kada veza pocne da se cijepa na dva udaljena dijela.
Suvisne su rijeci sada, jer ne mogu nista opisati,
suvisni su dodiri sada, jer ne mogu nista promjeniti,
sada, kada i poljupci ne ulijevaju u srce neku nadu,
kasno je da se podize nesto sto je vec odavno u padu.
Suvisne su rijeci, koje ne mogu u ovom trenutku ni reci,
suvisni su i snovi, jer ne mogu kraj tebe sada leci,
pa da ih kao nekad zagrljeni odsanjamo opet zajedno,
kada smo bili dva tijela, a imali vrelo srce samo jedno.
Suvisne su rijeci sada, kada vise nista ne osjecamo,
kada se samo lijepih dogadjaja iz proslosti prisjecamo,
kada i one pozitivne vibracije iz zraka nestaju,
kada samo zajednicke slike, kao dokaz ostaju da traju.
Suvisne su rijeci i zato se samo okreni i polako idi,
pokusaj da ne places, jer moze netko da te vidi,
mozda ce pomisliti kako me jos uvjek volis i jos zelis,
ali i sama znas da sa mnom nemas vise nista da dijelis.
Suvisne su rijeci...
~*~
Toliko sam sanjao o tebi,
da gubiš svoju realnost.
I da li je još uvek čas da dostignem to
živo telo i poljubim na tim usnama
rađanje glasa, što mi je tako drag?
Toliko sam sanjao o tebi,
da se moje ruke, maviknute da grle tvoju senu,
spoje na mojim grudima, ne bi li možda osetile
obrise tvoga tela,
i da sam pred stvarnom pojavom onoga, što me
tako muči i upravlja sa mnom već danima
i godinama, postao bez sumnje sena.
O, osećanja, neodlučnosti!
Toliko sam sanjao o tebi, da je bez sumnje
prošlo već vreme moga buđenja.
I ja sada spavam stojeći s telom izloženim
svim pojavama ljubavi i života,
i da bih tebi, o jedina, koja i danas za mene
još uvek nešto značiš,
mogao teže dodirnuti čelo i usne,
nego bilo koje usne i bilo koje čelo.
Toliko sam sanjao o tebi,
toliko hodao, govorio i spavao sa tvojom senom,
da mi sad više ništa ne preosta, a možda i zato,
da postanem prikaza među tim prikazama
i sena sto puta više nego sena, koja se šeta
i šetaće se radosno
po sunčanom satu tvog života.
~*~
edit by Limit: obrisane vec postovane pesme
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 22 Mar 2007 16:59
|
offline
- Zio
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 11 Mar 2007
- Poruke: 11
|
TRAŽIM TE
Tražim te
lutajući uzaludno ovim
snežnim i vlažnim ulicama,
osvetljenim i mračnim.
Očekujem te u svakom prolazniku,
gledam te u svakom izlogu,
osećam te u svakoj pahulji
koja se istopi na mom licu.
Tražim te
u nebu prekrivenom belim oblacima,
i čini mi se da si u svakom prisutan,
a poneki mi čak liči na tebe,
malo svetao malo crn.
Tražim te
u svojim knjigama,
u gomili papira koja leži na mom stolu,
na iškrabanim ceduljama
ispisanim nervoznim pokretima,
kafom umrljanim listovima,
na požutelim koricama.
Tražim te u kišnim kapima,
u rosi i inju,
u mrazevima,
na opalom lišću,
tražim te svuda...
I nalazim te
samo u svojim mislima
u svom srcu...
u svojim snovima!
Na obali reke
očekujem tvoj dolazak,
u sumraku umirućeg dana
vidim tvoj lik…
I već gubim nadu da ću te naći,
da ću te ikad ponovo sresti
i još jednom zavoleti!
Dopuna: 22 Mar 2007 16:57
IZGOREH!
Izgoreh!
Pretvaram se u pepeo,
u prašinu smrti
koju ćeš rasuti
po pučini
moga postojanja.
Taj plavičasti prah
ćeš prosejati
nepreglednim stazama
moje duše,
koja te sanja,
i želi
i voli.
Ti koji samo
u meni postojiš,
rastrgnuću te
zajedno sa postojanjem
toga što se osećanje zove,
i u meni strašno boli…
Dopuna: 22 Mar 2007 16:58
NEMIR
Noćas mi ponovo dušom šetaš,
laganim korakom kao srna.
Krvavi tragovi iza tebe.
Suzama ih ispiram,
vremenom ih previjam.
Osećaj izgubljenog lika,
nemoć prihvatanja,
neminovni zaborav.
Iluzija,
koju srce stvori
a razum dopusti!
Srcem te pamtim,
u duši te čuvam,
odričem te se zarad razuma!
Dopuna: 22 Mar 2007 16:59
ONEKAD POŽELIM
Ponekad poželim da budem vazduh
koji ćeš samo ti udisati.
Želim da se istrošim u tebi.
Ponekad poželim da sam voda
koju ćeš samo ti piti.
Da napajam tvoje telo,
da prolazim kroz svaku tvoju poru,
i kroz svaku tvoju ćeliju.
Da otkrijem šta se u tebi zbiva,
da znam svaku tvoju tajnu
i svaku tvoju ranu.
Ponekad poželim da budem vino,
da prolazim tvojim venama,
da ti dam snagu,
da ti zalečim rane.
Ponekad poželim da budem postelja,
topla i meka,
u koju ćeš se umoran
smestiti i slatko snivati.
Ponekad poželim da budem noć,
tiha i mračna,
pa da te svojom tamom
sakrijem i zaštitim
od svih tvojih nestašluka.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 22 Mar 2007 20:01
|
offline
- bocke
- Moderator foruma
- Glavni moderator Linux foruma
- Pridružio: 16 Dec 2005
- Poruke: 12520
- Gde živiš: Južni pol
|
DRVO MOG ŽIVOTA
Na stolu leži
prazan list papira
Moja prva ljubav
olovkom crta stablo
Druga ljubav docrtava granu
Treća,četvrta,peta...isto
Moja najveća ljubav
uzima drvo sa papira
i sadi ispred kuće
Želela se preko njega
popeti do zvezda
Al’ dunu pusti vetar
a drvo korenja nema
Odnese ga od nje lako
kao da je od papira
Vladan Popovic
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 29 Apr 2007 14:50
|
offline
- Pridružio: 24 Feb 2007
- Poruke: 117
- Gde živiš: Tamo gde je sve po mom...
|
Juni 2004:
(EPITALAMIJUM za Pojatu, dok
slušam Zinu Parkins i razmišljam o pitanju
„koga ti to, u stvari tražiš?“)
ČINI MI SE
Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...
NIKO MI NE TREBA
Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,
NIKO MI NE TREBA
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam...
Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,
NIKO MI NE TREBA...
niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...
Nina Živančević
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 29 Apr 2007 17:39
|
offline
- Limit
- Melanholik
- Pridružio: 23 Jun 2004
- Poruke: 3996
|
STARINSKI REFREN
Ljubav je neka lepa stvar,
ode, izgubi se, pa se opet vrati,
bila je čovek, bila je žena,
bila je neka mirna ulica
sa pesmom cvrčka i oleandrom u cvetu
bila je slika, bila je znak, bila je predznak
i ćarlijanje vetra po snegu
ljubav je neka lepa stvar,
ode, izgubi se pa se opet vrati.
Bila je jezik, bila je ponos i nos
i kap krvi na jastuku, bila je plamen,
bila je znamen, lešinar i neka lepša
životinja, bila je moja, bila je tvoja,
bila je svačija i ničija princeza,
nadasve naša neka lepa stvar
koja ode, izgubi se pa se opet vrati.
Rekoše mi:
„Ti uvek pričaš o ljubavi.“
Rekoše mi:
„Ti uvek pišeš o ljubavi.“
A ja kažem:
„Kako ih nije sramota!
I o čemu drugom
da piše pesnik razmažen tvrdnjom
da je njegov čitav svet?“
Nina Živančević
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 29 Apr 2007 22:47
|
offline
- Pridružio: 24 Feb 2007
- Poruke: 117
- Gde živiš: Tamo gde je sve po mom...
|
Svetlost hrskava,odista mi smetala
Mrmorenje vode
mi bejase potpuno nejasno.
Rekao si da sam ”velika”
posto sam uradila sve one stvari
koje drugi ni pogledali ne bi.
A to bese jedina stvar koju sam znala da radim-
da osluskujem bezukusan zvuk
pricljive vode.
Rekao si da sam bezumna
jer prevodim nemoguće
u beznacajno; kao i obično
kazao si da sam hrabra
ili naprosto lakomislena,jer ne obracam paznju
na gomilice insekata dok gamizu ulicom,
ali zbog svih tih reci
koje si nezno rasuo preko mog ramena
nazvacu sve ovo-
ljubavnom
pesmom.
Nina Živančević
Dopuna: 29 Apr 2007 22:47
Ako neko ima pesmu "Usamljene žene" Nine Živančević, neka je priloži ovde, biću više nego zahvalna...
|
|
|
|
|
|
