|
Poslao: 19 Jul 2013 15:15
|
offline
- Neprimetna
- Legendarni građanin
- Pridružio: 04 Dec 2008
- Poruke: 4076
|
Napisano: 13 Jan 2013 17:33
Odakle meni u džepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenčića
Koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćeš tako lakše naći
U povratku put do kuće
A vrapci ih neće pojesti.
Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledas
Kako opada lišće
Kada si volela da gaziš po njemu
Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna
Odakle meni snovi puni tvojih reči
I gomile rečenica
Koje ti pričaš samo meni
Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolaziš ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kazem
Ja te volim
Samo zbog toga što znam da znaš
A meni je teško da te reči izgovorim
Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaže mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te
I drago mi je što si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je sto si baš ti moj
Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma
Odakle meni ti?
M. Marinović
Dopuna: 19 Feb 2013 23:43
Ne mogu opisati dan bez tebe
Ne mogu opisati dan bez tebe
(isti je kao noć, samo sam danju manje sam,
pa ima ko da vidi da te nemam,
da sluša laži da je ovako bolje za oboje,
da ne veruju, jer znaju kako je njima
bez onih bez kojih im protiču dani i noći,
jer znaju da se ne može
bez onoga koga nema).
Dan bez tebe traje danima,
noć godinama,
isti su kao svi protekli dani
i sve buduće noći bez tebe,
beživotni, nikako da prođu,
nikako da umeju sa mnom.
Možda postoje nežne, tužne reči
kojima bih opisao tebe i sebe bez tebe,
ali nisam ih čuo, niti umem da ih izmislim,
kao što više ne umem da zamislim dan,
još manje noć sa tobom,
pa danima i noćima ćutim.
Goran Tadić
Dopuna: 19 Jul 2013 15:15
Sretna ljubav. Zar je to normalno,
zar je to ozbiljno, zar je to korisno -
što svijet ima od dvoje ljudi
koji svijeta ne vide?
Izdignuti do sebe bez ikakve zasluge,
dvoje slučajnih na milijun, ali uvjereni
da je tako moralo biti - kao nagrada za što?
Ni za što. Svjetlost pada niotkud -
Zašto baš na te, a ne na neke druge?
Ne vrijeđa li to pravednost? Vrijeđa.
Ne remeti li to brižno naredana načela,
ne ruši li to s visine moral?
Remeti i ruši.
Pogledajte samo te sretnike:
kad bi se bar malo prikrivali,
hinili utučenost i tako krijepili prijatelje!
Poslušajte samo kako se smiju - uvredljivo.
Kakvim jezikom govore - tobože razumljivim.
A te njihove ceremonije, ta cifranja,
pa s koliko se samo pažnje međusobno ophode -
tačno kao da su se urotili protiv čovječanstva!
Teško je i zamisliti do čega bi došlo
kad bi njihov primjer drugi mogli slijediti.
Na što bi se mogle osloniti religije, poezije,
na što bi se mislilo, što bi se zapostavilo,
ko bi htio ostati u igri.
Sretna ljubav. Kome to treba?
Takt i razum nalažu da se o njoj šuti
kao o skandalu iz viših sfera Života.
Divna se djeca rađaju bez njezine pomoći.
Nikad joj ne bi uspjelo napučiti Zemlju,
uostalom rijetko se i događa.
Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav
mirno tvrde da nigdje nema sretne ljubavi.
S tim će uvjerenjem lakše i živjeti, i umirati.
Vislava Šimborska
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 19 Jul 2013 21:06
|
offline
- zoranzota
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 09 Okt 2010
- Poruke: 679
- Gde živiš: Kragujevac
|
Znam, mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Po obrazima vetar me mlati.
Cupa drvecu zutu kosu.
U koji deo grada da svratim?
Dan je niz mutne ulice prosut.
Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.
Koga da pitam,
smesan i mokar,
zasto je nisam sreo nikad?
Il' je vec bilo?
Trebalo korak?
Mozda je sasvim do mene dosla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajuci prošla.
Mozda smo celu jesen obisli
u zudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoisli?
Da. Mora biti da je tako.
Pesma za nas dvoje
M. Antic
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 19 Jul 2013 23:38
|
offline
- feba86
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 19 Jul 2013
- Poruke: 1
|
K'o magle što nema ni trag,
Po zelenim brdima sad,
Tako moj ne ostaje trag
Na tvom telu nigde, nikad.
Vetar i soko kad su jedno,
Kuda minu taj tren i dan?
Tako na čas mi smo jedno
A onda tišina i san.
K'o zvezde noću nad nama,
što sjaje skrite u tami,
Tako svetlost je u nama
i kad smo daleko sami.
Leonard Koen (''Omiljena igra'')
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 20 Jul 2013 21:54
|
offline
- zoranzota
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 09 Okt 2010
- Poruke: 679
- Gde živiš: Kragujevac
|
Postoji mesto gde ljubav pocinje
i mesto gde ljubav prestaje.
Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim recnicima.
Postoji pogled sto bukti ko veliko vitlejemsko ognjiste
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.
Postoje jednostavna i bezbrizna tepanja
cudesna ko velika okuka Misisipija.
Ruke, oci, tepanja -
pomocu njih se ljubav bori i gradi.
Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.
Postoji upozorenje koje ljubav salje
i cena njegova zna se mnogo docnije.
Postoje tumacenja ljubavi na svim jezicima
i nije nadjeno nijedno mudrije od ovog:
Postoji mesto gde ljubav pocinje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne trazi nista.
Postoji mesto gde ljubav pocinje
Karl Sandberg
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 20 Jul 2013 22:02
|
offline
- Neprimetna
- Legendarni građanin
- Pridružio: 04 Dec 2008
- Poruke: 4076
|
Postoji takva sudbina
da sve što o njoj nije kolebljivo, nije čvrsto
Postoji takva Ljubav
da se svet završava tamo gde hoćeš da postaviš
stopu.
Postoji takvo uživanje
da usta žene izgledaju kao da je stid samo
pitanje pola.
Postoji takva kosa, krivotvorena meteorom,
da je to sigurno đavo koji je u njoj pravio
razdeljak.
Postoji takva samoća
da samo jednim okom vidiš već samo so.
Postoji takva zima
da daviš golubove i tako greješ svoja krila.
Postoji takva težina
da si između onih što padaju ti onaj koji je već pao.
Postoji takva tišina
da je moraš izgovoriti: i to Ti, bas Ti!
Vladimir Holan
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 20 Jul 2013 22:57
|
offline
- zoranzota
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 09 Okt 2010
- Poruke: 679
- Gde živiš: Kragujevac
|
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati na primer: "Noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini netko peva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.
Ove noci
Pablo Neruda
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 22 Jul 2013 00:10
|
offline
- aronija
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 06 Maj 2013
- Poruke: 644
|
Ne, nije to bila ljubav- Brana Petrović
Malo smo se gledali,
malo smo se smejali,
malo smo pričali
i malo ljubili.
Ne, nije to bila ljubav!
Mislio si da te nisam volela,
mislila sam da me nisi voleo
ipak:
rastanak je nekako čudno boleo!
Nezvani gost- Mira Alečković
Zašto si došao
a ja te nisam zvala.
Ja nikad ne zovem ljubav,
ona mi dodje sama.
Nezvani gost donese
ponekad više radosti.
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
I kad te ne zovem
na tebe ipak čekam.
Udji, meni su uvek
snovi dragi gosti.
Žena je uvek nekog
željna, i sama.
I žena uvek sanja
Udji, reći će: sanjari
A ima koji će reći
da smo starinska deca
što namerniku puta
iznese hleb i so...
A sve je novo u meni
u ove dane snova
ja ništa nemam
sem želje da život bude
dolinom topline ljudske
put njihov raspleteni
kojim dolaziš i ti
nezvani gost.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 22 Jul 2013 19:42
|
offline
- zoranzota
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 09 Okt 2010
- Poruke: 679
- Gde živiš: Kragujevac
|
Napisano: 22 Jul 2013 1:04
Budim je zbog sunca koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete koja ce mozda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.
Uzalud je budim
Branko Miljković
Dopuna: 22 Jul 2013 19:17
Grobaru sijedi, pod starosti lednom
sto iznuren drhces kao suha grana,
i noseci inje po svom celu bl′jedom
sto posrces ljuto pod bremenom dana,
da li pamtis?- davno, prije mnogo ljeta,
u dan jedan mutni, jesenjski i mokri,
kad kapase voda sa drvlja i cv′jeta,
i kad mrtvi danak teska magla pokri:
Sprovod jedan stize, hrpa mracnih lica,
i u pusto groblje utjerase kljuse...
Tad devojce neko, izmedj' crnih ptica,
donesose ljudi. Kosice joj ruse
po ledenim grud′ma, kao svila gusta,
ko mekano zlato, pocivahu ti′o.
A zaledjen, mrtav, ko da s lednih usta
jedan gorak osmjeh jos treptase mio...
I kad crni sanduk, na konopce duge
u dubinu spusten, krupna zemlja zasu,
samo vrisak majke, glas beskrajne tuge,
ocaja i bola po groblju se rasu...
I duboko u noc zvonio je tamo,
kao glas iz groba promuk′o od bola;
A ledeno nebo cutalo je samo,
i kapala voda sa drveca gola.
O pamtis li, starce, koga majka stara
tad u strasnoj kletvi spominjase tudi?
Da li jedno momce sto sa ludog zara
otrze se u sv′jet , da veselo bludi,
raskinuvsi prije ostricom nevjerstva
njezno srce jedno? Rece l′, starce s′jedi,
na kog mrtva cerka pominjase onda
onaj gorki osmjeh kad joj usta sledi?
I da li ga prokle da u casu tuge,
i besvesnog bola nad tim pustim grobom,
sadec′ placnu vrbu u jeseni duge,
gr′jeh, kajanje sanja, i mladost za sobom?
I u mutni danak, i u vece tavno,
duh savjesti kad mu s ljutim bicem hita,
da on tebe, starce, iznemogla davno
iz sna mutnog budi i za proslost pita?
Poslije mnogo godina
Jovan Ducic
Dopuna: 22 Jul 2013 19:42
Na ocima s crnom noci
A olovom povrh usta,
Ukocena srca, mozga,
Lezah u dnu groba pusta.
Ne znam reci koliko sam
U kovcegu snev'o tako,
Kad se prenuh a na grobu
Kucanje se zacu lako.
"Zar, Hajnrice, ustat neces?
Vecnog dana svetlost grije;
Svi su mrtvi uskrsnuli,
Cas radosti vecne bije."
Ja ne mogu ustat, draga,
Slep sam joste svako doba;
Od placa se ugasise
Posve moja oka oba.
"Ja cu, dragi, poljupcima
Zbrisat s vedja noc ti slepu,
Pa andjele gledaj zlatne
I nebesnu svetlost lepu."
Ja ne mogu ustat, draga,
Jos mlaz bije krvi vrele
Iz mog srca, gde zgodise
reci tvoje ostre strele.
"Ja cu, dragi, tiho spustit
Ruku povrh rana tijeh,
I krv nece vise teci,
I nestace bola svijeh."
Ja ne mogu ustat, draga,
Krv iz glave tece moje;
Kad mi tebe ukradose,
Sam sam zrnom probio je.
"Ja cu, dragi, uvojcima
Zatvoriti rane ti'o;
Bujica ce krvi stati,
Pa ces biti zdrav i cio."
Molila me tako nezno,
Ja popusti reci blagoj;
Ja se htedoh podignuti,
I da podjem svojoj dragoj.
Tad se rane otvorise,
A iz cela i iz grudi
Pljusnu potok vrele krvi,
Ja se trgoh i probudi'.
...
Hajnrih Hajne
(prepev: Aleksa Santic)
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 24 Jul 2013 08:41
|
offline
- Neprimetna
- Legendarni građanin
- Pridružio: 04 Dec 2008
- Poruke: 4076
|
Napisano: 22 Jul 2013 21:14
Moje srce je nestalo,
zar niko ne može da mi ga nađe?
Bilo je to malo crveno srce,
lako se može pozlediti.
Tako sam se plašila tuge
i izgradila sam zid oko njega
od hladne i čvrstog kamena
da zaštitim to crveno srce.
Ali nisam mogla da plačem,
i nisam mogla da volim,
a kada sam srušila zid,
moga srca nije bilo.
Sada hodim putevima mladosti
i međ kamenjem i po zemlji tražim
suze koje gore,
čežnju koja pati,
svoje živo srce.
Tove Ditlevsen
Dopuna: 24 Jul 2013 8:41
Dve su ruke bile kao kuća.
Rekle su:
Useli se ovde.
Nema kiše, nema mraza, nema straha.
Živeo sam u toj kući
bez kiše, bez mraza, bez straha
dok je vreme nije srušilo.
Sada sam opet napolju na putu.
Tanka je moja kabanica. Miriše
na sneg.
Rolf Jakobsen
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 28 Jul 2013 13:30
|
offline
- zoranzota
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 09 Okt 2010
- Poruke: 679
- Gde živiš: Kragujevac
|
U mislima si mojim.
U mome snu i dahu,
u svakoj mojoj kretnji.
U bijelom i u crnom,
u dodiru i mraku,
u zanosu i strepnji.
Znam prekasno je za nas
i ljubav nasu prijece,
al' slutim da smo jedno.
K'o obala i more,
k'o jutro i k'o vecer
k'o ladja i k'o jedro.
Ti moj si grijeh
moja ljubav,
gorki pelin
suze i smijeh,
sve sto gubim,
sve sto zelim
Ti moj si grijeh,
igra vala,
igra sjene suze i smijeh,
san i zbilja jedne zene.
Ti si moj grijeh
Jaksa Flamengo
|
|
|
|
|
|
