offline
- aronija
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 06 Maj 2013
- Poruke: 644
|
Napisano: 14 Sep 2013 0:04
Potrebno mi je mnogo sunca-Desanka Maksimović
Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i noću, jedno da me susreće,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.
Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči:
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.
Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Gradinar - Rabindranat Tagore
Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.
Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo
--------------------------------------------------------------------------------------------------------
Vidim da sigurno nešto jesam.
Ovde sam.
Tamo sam.
Jedno sam.
Sve sam.
Pa ipak, ne znam šta sam i gde sam.
Krenem ponekad pa se bojim:
koračam,
a ko da u mestu stojim.
Stanem ponekad, pa se stidim:
vidim,
a ko da ništa ne vidim.
Stanem ponekad, pa se bojim:
da l’ ja postojim
ili ne postojim ?
M.Antić
Dopuna: 14 Sep 2013 0:12
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
-Ponovni susret
Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekada u mojoj ležala
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju
s mojih usana na tvoje prelila
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko prolece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?
Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja
a casovi srece ostaju
njihov je sjaj u nama.
Herman Hese
Dopuna: 14 Sep 2013 7:28
Vrati mi moje krpice
***
Padni mi samo na pamet!
Misli moje obraz da ti izgrebu.
Iziđi samo preda me,
Oči da mi zalaju na tebe.
Samo otvori usta,
Ćutanje moje, da ti vilice razbije.
Seti me samo na sebe,
Sećanje moje, da ti zemlju pod stopalima raskopa.
Dotle je među nama došlo!
Vrati mi moje krpice!
Moje krpice od čistoga sna,
Od svilenog osmeha, od prugaste slutnje,
Od moga čipkastoga tkiva.
Moje krpice od tačkaste nade,
Od žežene želje, od sarenih pogleda,
Od kože s moga lica.
Vrati mi moje krpice!
Vrati kad ti lepo kažem.
Slušaj ti čudo!
Skini tu maramu belu.
Znamo se...
S tobom se od malih nogu.
Iz istog čanka srkalo,
U istoj postelji spavalo.
S tobom zlooki nožu,
Po krivom svetu hodalo,
S tobom gujo pod košuljom.
Čuješ ti pretvorniče,
Skini tu maramu belu!
Šta da se lažemo.
Neću te uprtiti na krkače,
Neću te odneti kud mi kažeš,
Neću ni zlatom potkovan,
Ni u kola vetra na tri točka upregnut,
Ni duginom uzdom zauzdan.
Nemoj da me kupuješ,
Neću ni s nogama u džepu,
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor,
Ni sveden na običan prut.
Nemoj da me plašiš!
Neću ni pečen, ni prepečen,
Ni presan posoljen,
Neću ni u snu!
Nemoj da se zavaravaš.
Ništa ne pali, neću!
Napolje iz moga zazidanog beskraja!
Iz zvezdanog kola oko moga srca,
Iz moga zalogaja sunca.
Napolje iz smešnog mora moje krvi,
Iz moje plime iz moje oseke.
Napolje iz mog ćutanja na suvom.
Napolje, rekao sam napolje.
Napolje iz moje žive provalije,
Iz golog očinskog stabla u meni.
Napolje, dokle ću vikati napolje!
Napolje iz moje glave što se rasprskava.
Napolje, samo napolje!
Tebi dođu lutke,
A ja ih u krvi svojoj kupam,
U krpice svoje kože odevam.
Ljuljaške im od svoje kose pravim,
Kolica od svojih pršljenova,
Krilatice od svojih obrva.
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba,
Da love, da vreme ubijaju.
Kakva mi je pa to igra?
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu!
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu,
U tri kotla namćor vode,
U tri peći znamen vatre ,
U tri jame bez imena i bez mleka.
Hladan ti dah do grla,
Do kamena pod levom sisom,
Do ptice britve u tom kamenu.
U tutu tutinu, u leglo praznine,
U gladne makaze početka i početka,
U nebesku matericu znam li je ja...
Šta je s mojim krpicama?
Nećeš da ih vratiš, nećeš.
Spaliću ti ja obrve,
Nećeš mi dovek biti nevidljiva.
Pomešaću ti dan i noć u glavi.
Lupićeš ti čelom o moja vratanca.
Podrezaću ti raspevane nokte,
Da mi ne crtaš školice po mozgu.
Napujdaću ti magle iz kostiju,
Da ti popiju kukute s jezika.
Videćeš ti šta ću da ti radim...
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku, na kraju mog života
I sve na svetu.
I ti hoćeš da se volimo.
Možeš da me praviš od moga pepela,
Od krša moga grohota,
Od moje preostale dosade,
Možeš lepotice...
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava,
Da mi grliš noć u praznoj košulji,
Da mi ljubiš odjek,
Pa ti ne umeš da se voliš.
Beži čudo!
I tragovi nam se ujedaju,
Ujedaju za nama u prašini.
Nismo mi jedno za drugo.
Stamen hladan kroz tebe gledam,
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj.
Ništa nema od igre.
Kud smo krpice pomešali...
Vrati mi ih, šta ćeš s njima.
Uludo ti na ramenima blede.
Vrati mi ih, u nigdinu svoju beži,
Beži čudo od čuda.
Gde su ti oči?
I ovamo je čudo!
Crn ti jezik, crno podne, crna nada.
Sve ti crno, samo jeza moja bela.
Moj ti kurjak pod grlo,
Oluja ti postelja,
Strava moje uzglavlje,
Široko ti nepočin-polje.
Plameni ti zalogaji, a vostani zubi,
Pa ti žvaći izelice...
Koliko ti drago žvaći.
Nem ti vetar, nema voda nemo cveće.
Sve ti nemo, samo škrgutanje moje glasno.
Moj ti jastreb na srce,
Manje te u majke groze
Izbrisao sam ti lice, sa svoga lica,
Zderao ti senku, sa svoje senke,
Izravnao bregove u tebi.
Ravnice ti u bregove pretvorio,
Zavadio ti godišnja doba,
Odbio sve strane sveta od tebe,
Savio svoj životni put oko tebe,
Svoj neprohodni svoj nemogući,
Pa ti sad gledaj da me sretneš.
Dosta rečitoga smilja, dosta slatkih trica,
Ništa neću da čujem, ništa da znam.
Dosta, dosta svega!
Reći ću poslednje dosta.
Napuniću usta zemljom,
Stisnucu zube,
Da presečem ispilobanjo,
Da presečem jednom za svagda.
Staću, onakav kakav sam,
Bez korena, bez grane, bez krune.
Staću oslonjen na sebe,
Na svoje čvoruge.
Biću glogov kolac u tebi.
Jedino što u tebi mogu biti...
U tebi kvariigro, u tebi bezveznice!
Ne povratila se...
Ne šali se čudo!
Sakrila si nož pod maramu,
Prekoračila crtu, podmetnula nogu,
Pokvarila si igru!
Nebo da mi se prevrne,
Sunce da mi glavu razbije,
Krpice da mi se rasture...
Ne šali se čudo s čudom!
Vrati mi moje krpice!
Ja ću tebi tvoje.
Vasko Popa
Dopuna: 14 Sep 2013 7:35
Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?
Možda sam boravio i u svom životu,
Možda, postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini svedok, koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini,
Da nisam nikakav oblik,
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam...
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam...
M. Antić
|
