offline
- Pridružio: 17 Okt 2005
- Poruke: 334
|
I naravno - ona :
Milan Rakić
Simonida
Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.
Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.
I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;
I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Te čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,
Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, —
Tvoje već davno iskopane oči!
Dopuna: 24 Apr 2006 19:57
NASLEDJE
Ja osecam danas da u meni tece
Krv predaka mojih, junackih I grubih,
I razumem dobro, u to mutno vece,
Zasto bojne igre u detinjstvu ljubih.
I prezirem tugu, zaboravljam bolju,
Jer u meni tece krv predaka moji,
Mucenika strarih I junaka koji
Umirahu cutke na srasnome kolju.
Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrv'o,
Uspeo sam- sve se moze kad se hoce-
Da na ovo staro I surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voce.
I sad, ako placem kad se mesec krene
S oreolom modrim niz nebesne pute,
Il' kad stare sume, carobne sirene,
Jedno tuzno vece zlokobno zacute,
Ja osecam ipak, ispod svezih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji sanzna hrana,
Neiscrpna krepost strinskih junaka.
Sve iscezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mucenici stari, I junaci koji
Umirahu cutke na stasnome kolju..
Dopuna: 24 Apr 2006 20:04
CEKANJE
Cekam u senci jedog strog duda
Da mesec zadje I, skrivena tamom,
Po uskoj stazi sto kroz noc krivuda,
Da sidjes k meni ceznjivom I samom.
Cekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Vec zora svice, blede mlecni puti,
A ja jos cekam, - I vecno bih cek'o!
O, sta je to sto mene veze sada
Za jedan put, za jedan oblik tela,
I sto mi dusa zatreperi cela,
I sva nemocna izdise I pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!
I sav zasenjen pred cudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog casa zivot dajem,
Prilazim tebi pun poboznog straha,
Posrcem, klecam, dokle me privlace,
Ko provalija tamna I duboka,
I dok se strasnim prelivima mrace,
Tvoja dva crna neumitna oka...
Dopuna: 24 Apr 2006 20:05
JEFIMIJA
Jefimija, cerka gospodara Drame
I zena despota Ugljese, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.
Pokraj nje se krve narodi I guse,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, vecno sama, na zlatu I svili
Veze strasne bole otmene joj duse.
Vekovi su prosli I zaborav pada,
A jos ovaj narod kao nekad grca,
I meni se cini da su nasa srca
U grudima tvojim kucala jos tada,
I u mucne case narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se secam tebe I tvojega doma,
Despotice srpska s kaludjerskim velom!
I osecam tada, da, ko nekad, sama,
Nad nesrecnom kobi sto steze sve jace,
Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva I place...
Dopuna: 24 Apr 2006 20:08
ROSA PADA
Nebo je sivo, mesec bled,
Tisina svuda, mir.
Ne sumi sad platana red,
I ne zubori vir.
O,cudna noc,o, cudan sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
U koji kao viti vlat
Moj bolni drsce duh.
Osetim katkad tajni let
Kroz noc, dok cuti vir;
Strese se list i strese cvet,
Pa opet vlada mir.
To rosa, tiko kao sen,
Pada na list i cvet,
I blaga noc za jedan tren
Osvezi ceo svet.
I ja osecam u taj sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
Dok kao nezni, viti vlat
Moj bolni drsce duh,
Da to u tami neki Bog,
Nad svetom koji mre,
Iz boleciva srca svog
Proliva suze te.
Dopuna: 24 Apr 2006 20:20
VECITI PUTNIK
"
Ja sam bio stvoren,Gospo,da se rodim'
Da zivim,i umrem,sve u istoj kuci,
Da celog zivota,nikud nemicuci,
U istome kutu razgovore vodim,-
A ja belim svetom rasuh zivot ceo;
I na obalama gde je vecna plima,
I u svakom gradu,svakom mestu,ima
Po kap moje krvi i mog srca deo.
Ko raskinut djerdan,snizali se moji
Dani,razbacani,tudji jedan drugom,
I u lutalackom mom zivotu dugom
Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji.
Sad sam silom cudi,Gospo,ne znam cije,
Na severu mrtvom,gde se mrzne more,
Gde ni jedna tica propevala nije,
Gde prastare sume nikad ne sumore,
I gde snezne jele sto proleca broje
Kao bele duvne nepomicno stoje...
Sve su jutros jele obvijene snegom,
I drvene kuce ,ko od snega cele,
Pod crkvenim tornjem spokojno se bele,
Ko satori beli pod pobednim stegom.
No misao moja nije tako bela,-
U meni se budi opet ceznja stara,
I sapcuci tajno,ko vecernnja vrela,
Pred ocima mojim stare slike stvara.
I ja vidim druge predele,i boje
Druge,s puno sunca,s dve goleme vode,
Gde slepovi niski ukotvljeni stoje
I brodovi puni u daljinu brode.
Gde nad mirnom vodom,u vecernje vrele,
Bde starinske kule s mrke citadele...
[edit by Black Orchid - izbrisana ponovljena pesma]
|
