offline
- aronija
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 06 Maj 2013
- Poruke: 644
|
Napisano: 08 Sep 2013 1:17
Njegova pesma ,,EPITAF,, sazdana od jednog jedinog stiha ,,Ubi me prejaka reč,, postala je svojevrsni slogan.
Ispisan u grču s jeseni 1960 godine, poslednje jeseni Branka Miljkovića dok se nad njim uveliko nadnosi zlokobno ,,kad mlidijah umreti,,. O tome svedoči i sam pesnik u oporom pismu prijatelju u Zagrebu posle jednog boravka u tom gradu.
...Kakav je razlog da odem bez razloga ja ne znam. Znam da sam morao otići. Ja prezirem samog sebe. Tako sam se osećao i onda i morao sam otići, otići bilo kuda. Imao sam osećanje da ću umreti i počeo sam da bežim. U zoru sam napisao ovaj epitaf koji ti šaljem... Moje duševno stanje je bilo takvo da nisam mogao ni da čitam, ni da pišem, niti da se na jednom mestu skrasim.Sada sam se sredio. Ti me izvini...
Nemir je najteža bolest, neizlečiva. Neka nas ništa ne zaustavi... Tvoj Branko.
Petar DžadžIć, književni kritičar i istoričar i Miljkovićem bliski prijatelj, kaže da se ovaj nesvakidašnji pesnik u stihovima ,,drogorao smrću,, pisaće o njoj do poslednjeg dana, odnosno noći.
,,I sećam se svega što je bilo posle moje smrti,, ispisuje devetnaestogodišnji Branko.
Neke od njegovih izjava: ,, Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene,,
,,Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo,,
,,Neki će svemir ponovo da nas stvori,,
Branko Miljković se u toku II svetskog rata susretao sa strahotama koje zatamnjuju ne samo detinjstvo budućeg pesnika, prizori poklanih ljudi i spoznaja ranije vidjene Ćele kule se zauvek traumatično useca u nevinu dečačku svest. Verovatno se već tada u tom mladom, osetljivom biću začela otrovna klica tajanstvene Smrti.
Otmen po ponašanju i rečniku, uljudan i duhovit , besprekornog odela sa leptim mašnom, crnim šeširom i belim svilenim šalom privlačio je pažnju. Danju je šetao Knez Mihailovom ulicom noću je obilazio kafane. Kaže:,,sa dolaskom mraka, mračno... kafane, noćni barovi, alkohol, monolozi o smrti, žestoke rasprave o poeziji i pesnicima, tuče, policija... Svoje stavove je branio do krvi.
Još jedno pismo prijatelju iz Zagreba:
,,Dragi prijatelju,
Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više oporaviti neću. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad... Za žena nije bila tek moja ljubavnica.
Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač. Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže mogu glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka reč me može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik.
P.S. Ako želiš da mi pišeš , piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb, ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti. Ponoć je.
Do vidjenja, Branko,,
Pola veka posle Brankovih pisama nekada šesnaestogodišnjoj gimnazijalki Ljiljani Ilić, jedna gospodja talasaste, sede kose i krupnih očiju ulazi u pesnikovu spomen sobu i bez reči stavlja na njegov radni sto svežanj listova iz školskih sveski ispisanih uredim, djačkim rukopisom. Ta pisma i stihovi u kojima se spominje i ,,ljiljan plave boje,, potpisani su sa MiljkovićB. ul. Ljube Didića br. 9, Niš.
U tišini joj se učini da čuje njegov davni, daleki glas: ,,Smrtonosan je život, al smrti odoleva. Jedna strašna bolest po meni će se zvati. Mnogo smo patili. I, evo, sad peva /Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva. Isto je pevati i umirati.
Svaki komentar je izlišan i nedoumice o njegovoj smrti... Nije ni bitno... Bio je i više ga nema...
Divna priča o Branku Miljkoviću!
Izvor: Politikin zabavnik od 17.02.2012.godine.
Dopuna: 16 Sep 2013 17:01
|
