|
Poslao: 08 Okt 2006 11:21
|
offline
- Pridružio: 07 Avg 2005
- Poruke: 400
- Gde živiš: Zemun
|
Carolija
Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste
Ja ne zabranjujem nista.
Sme se sve sto se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.
Mozes da izmisljas.
Mastas,
Da radis sve naopako.
U njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.
Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
Sme se sve sto se ne sme.
I sme se vise od svega!
Jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.
I svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrci blize zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako
Izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
I sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 01 Dec 2006 21:46
|
offline
- Pridružio: 21 Sep 2006
- Poruke: 188
|
RIKA JELENA
I onaj koji napada
I onaj koji se brani
imaju isto boriliste
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.
Pa cemu onda sukob
To su,
u stvari,
dva ja jedne iste licnosti.
Jedno ja postuje te u borbi:
svesno,
razumno ja
i zato je unapred porazeno
Drugo ja prkosi postojecem,
jer hoce da ga silom promeni
i zato je i ono unapred porazeno
Svi su izgubili bitku vec unapred.
I pobedjeni
I pobednici
Ricu jeleni
Tuku se celima.
Stado kosuta drhti kao lisce
Vazduh se zgrusava od urlika.
Mirise ceo svet na snagu i na plodnost.
A onda:
upletu rogove
i umiru i pobedjeni i pobednik.
I dodje neki treci
mlitavi neki jelen
izlapeo,
neka poslednja vrebalica iz prikrajka
neko potpuno otrcano djubre od borca
i odvede sve kosute.
Sto ste mastali jeleni?
Sto ste se ubijali jeleni?
I onaj koji napada
i onaj koji se brani
-imaju isto boriliste
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.
Bitku dobija treci.
Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio.
Onaj koji jedino vreba sa strane,
Tako je prosao i taj umorni
osmi dan.
edit by bla bla - obrisani ponovljeni stihovi
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 03 Dec 2006 22:27
|
offline
- Pridružio: 29 Sep 2005
- Poruke: 527
|
1.
Ovo mi je prisapnula
jedna dugorepa ptica,
brbljiva, sveznajuca,
prozracna kao svetlost.
Hoces li da cujes caroliju
prisapnula je cucoravo
i dotakla mi kljunom
rame i krajicak uha.
I rekla mi je caroliju:
najvaznije na svetu,
to je
umeti videti vetar
i cuti sneg kako pada;
umeti dotaci prstom
sumrak na prvom uglu
i osetiti na usni
sanjavi ukus mesecine.
2.
Ja se samo osmehnuh
lepoj dugorepoj ptici.
Jer i ja imam caroliju,
najvazniju na svetu.
To je
videti necije lice
i cuti neciji govor
i dodirnuti rukom
neciju ruku i kosu
onda, kad vise nikog nemas,
kad si ostao sam,
dok jedno veliko leto
napusta ove ulice
i ostavlja za sobom
zute pecate lisca
po plocnicima,
u krosnjama
i u secanju.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 14 Dec 2006 00:53
|
offline
- Peca
- Glavni Administrator
- Predrag Damnjanović
- SysAdmin i programer
- Pridružio: 17 Apr 2003
- Poruke: 23211
- Gde živiš: Niš
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 17 Feb 2007 23:05
|
offline
- Pridružio: 29 Sep 2005
- Poruke: 527
|
EPILOG
Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.
Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.
Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.
Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.
Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.
Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.
Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.
Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.
Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.
Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.
Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 08 Jul 2007 19:25
|
offline
- kindergirl
- Počasni građanin
- Pridružio: 02 Mar 2005
- Poruke: 901
|
"Opet nam pitanja nekud iščezavaju.
Kako da živim samo sa odgovorima? Moram da dolijem malo vasione u krvotok.
Prostori, ne znam kako vi? Meni je premalo dimenzija…"
M.A.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 05 Sep 2007 21:05
|
offline
- Zubarka Maja
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 02 Sep 2007
- Poruke: 2
|
Pozdrav za sve ljubitelje poezije Mike Antica!
evo i nekoliko,meni omiljenih stihova:
Samo ja znam:
nikad vise
nikad vise
necemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokusavati uzalud da se setimo
dok cutimo
neceg vrlo vaznog,
neceg toliko vaznog
cega se razdvojeni,nikad necemo ni moci setiti....
Dopuna: 05 Sep 2007 16:08
Osvrnes se i,okolo,
vidis jedino sebe,kako si naglo zacutao kao veliko zvono
kome je puklo klatno.
I tek tada se prisetis,da ipak u tebi ostaje to cudo,sto sadrzi
ne jednu,vec bezbroj vecnosti.
I shvatis:samo onaj,ko je imun na stvarnost nikad se nece razboleti
od rdje i venjenja...
Dopuna: 05 Sep 2007 20:43
Ne ispijaj čašu sitnim gutljajima.
Kad počneš, posrči do dna, ili nemoj ni počinjati.
Ne piši sitnim slovima.
Ne pravi male figure.
Čim negde vidiš ogromnu praznu ravnicu,
stani pred nju i smišljaj kako da sazidaš planinu.
Pokušaj svak put
da izgovoriš po jedno: jeste.
Ko se usudi da kaže posve sigurno: nije,
taj mora biti da ima u rukavima dokaze
o nečem toliko malom da mu se ništa ne može oduzeti,
a u isti mah velikom da mu se ništa ne može dodati.
Taj mora biti da ima u rukama znanje
o nečem celom
Dopuna: 05 Sep 2007 20:48
Zubi su mekši od usana.
Čuvaj se poljupca
i budi na oprezu.
Zubi ujedu za trenutak.
Poljubac za ceo život.
Dopuna: 05 Sep 2007 21:05
ZMURKE
Postoji nesto brze i od same mogucnosti da se
covek sporazume sa svojom mislju.Nekakva
groznica uobrazilje. Carolija.
Trag koji se vec dogodio unapred.
Secam se svoje prve skolske torbe. Nisam
zurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamisljao u njoj
obilje neobicnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepse mi je da zamisljam sta
moze biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima.
I tek kad oljustis omot, prestaje svaka carolija,
jer vise nema smisla nijedna igra pogadjanja.
Jer sve je u nama kad zmurimo, a strano kad
otvorimo oci. I sve je nase dok zelimo , a
tudje kad se ostvari................................
|
|
|
|
|
|
