Miroslav Antic

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

PESMA ZA NAS DVOJE,meni najdraza Mikina pesma
cini mi se, da je neko vec ranije postavio,ali nema veze,zasluzuje da bude na svakoj stranici:)))

Dopuna: 06 Sep 2007 16:20

Ako u nekome ostavimo bosih stopala trag, al' urezan u kamen od ogromne upornosti, onda je postojati ili ne postojati potpuno ista stvar. Ostaje staza koja vodi u našem smeru. Ostaje smer ka kom će neko ipak stići. Ostaje stizanje koje vodi u nemoguće. Ostaje nemoguće koje vodi u sve mogućnosti.

Dopuna: 06 Sep 2007 16:27

Školjka je žena,
kneže moj.
A veruj: u svakoj ženi
postoji nešto hranljivo.
Neko ima ključ za nju
i otvara je u prolazu
- možda: bezazleno sasvim,
- možda: iz čiste obesti,
- možda: tek tako, iz zanata.
Onda je srče.
Onda je baca.
Jer šta će njemu ljuske.
I onda ode dalje za nekim novim školjkama,
jer on to tako jednostavno
i tako prirodno čini.
A neko nikad neće imati ključ.
Raskrvariće usta dok to otvara.
Izlomiće sve nokte.
I mučiće se.
I kad otvori školjku
i kad je napokon posrče,
vikaće:
nije to ta školjka.
Ljudi,
zar je to ono što sam hteo?
Neko baci školjku o kamen
i polupa je.
Gleda u njene krhotine
i kao da uživa u njenom ugibanju.
I ostavi je da se muči na suncu.
I ostavi je da se suši na suncu.
I da od njenog mekog tela
ostane malo gorke školjke.
A neko,
željan školjki,
plaća svom svojom starošću
da mu ih drugi otvore i donesu.
Na nekom srebrnom poslužavniku,
naravno.
U neko srebrno vreme.
Pred neku srebrnu smrt.
Neko ne voli školjke,
ali nema šta drugo da jede,
kneže moj,
i on ih jede dok drugi ozbiljno misle
da on u njima uživa.
Ti znaš da sam ja onaj koji školjke
prevari da su ptice
i kad se razmašu krilima svojih ljuštura
da polete,
– ulazim u njih precizno kao zrno.
I – mi zajedno trajemo.
I – mi se zajedno mučimo.
I – mi zajedno rađamo po malo bisera.
što obasjava svet.
Bolje da si mi doneo običnu mrvu peska.
Možda bih oko tog zrnca
sam sebi sagradio školjku
kakvu ti ne razumeš:
školjku neba i zemlje.
I možda bih oblagao to zrno dobrotom božanskog.
i možda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna
i ne bih njime ukrasio
srce nijedne druge školjke.
Možda bih,
stvarno,
uz njega umeo samo da sanjam.
Ti ništa ne razumeš,
kneže moj.
Ja govorim o porodu.
Ja govorim o potomcima mog potomstva.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

MIT o PTICI

Prvi deo

I

Ko u ramenima osecca zemljinu tezhu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih shto su u drevna vremena
znali za veshtinu lebdenja:
onoj potpuno drukchijoj vrsti nashih predaka,
ne ovih shto nas dosezhu krvlju iznutra,
vec nekih prozrachnih shto nas dotichu samo spolja
usnama zlatnim kao vechnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlechivo muchenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu shto ne sabira
i ne odashilje utiske,
nego je chulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.


II

Teshko je danas i opisati te nashe chudnovate pretke
obrasle vetrom i svetloshcu.
Jedino nas jos zagrljaji pomalo podseccaju
na njihov nachin letenja.
Ili to, kad neochekivano otkrijemo u sebi
mogucnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslushne -
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporishta i temelji, vec katapulti.
U prevelikoj strasti da prevazidju sve shto tone
ispisivali su pesme u prostoru pomocu takvih dimenzija
koje nas dovode na sâmu ivicu panike.
Vec tada bili su: sutra. Vec tada bili su: mi.


III

U znak seccanja na te predivne, jake ljude,
pokushao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uoblichim neshto potpuno neogranicheno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i chistote
koja bi od fantastichnog stvorila uverljiv gest.
Pokushao sam da nauchim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nadjem odgonetku
da li smo oblikovanjem nechega oduzeti od sebe
ili smo sebi vracceni.


IV

Ali pre sâme odluke da pridjem sâmom chinu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.
Bio sam duzhan da ispitam da li rodjenje nije
ili rodjenje jeste
obichna senzacija premotavanja zhivog.
Morao sam da oljushtim prethodnu opnu sebe.
Trebalo je da odlozhim sva druga vec izuchena uchenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno pochetak
bash tako - na pochetku.


V

Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak izmedju pripadanja i pripadanja,
izmedju izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da vishe ne chinim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na neshto drugo no shto oduvek jesu,
prevazicci cu pravljenje i razumeti stvaranje.
Prevazicci cu umetnost. Imaccu zhivi dokaz
gde je pochetak i kraj kugle.


VI

Zatim sam oprao tabane, chelo i ochi u reci.
Moja vechernja molitva bila je sva od sumnje.
Zar izuchavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima shto i ne znaju za protoplazmu,
a ipak zhive i ipak su od nechega?
Mozhda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire neshto shto nazivamo: prazno?
Mozhda smo mi njima: nishta.
Mozhda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su proshli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo proshli kroz njih,
a i ne znaju nashu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je neshto drugo oblik?


VII

Poklonio mi se vetar. Poklonila se tishina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove rechi:
Kako da nadjete granice i prochitate krajeve,
ako ih uporno trazhite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir nechemu ispod njega.
Svako je nebo - pliccak nechemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.
Ko hocce da opipa rubove neka ne istezhe ruke.
Treba presaviti um.
Mozhda vi i znate da letite,
ali jos niste probali na sve mogucce nachine.


VIII

Poklonio sam se vetru. Poklonio se tishini.
Mislim da sam razumeo.
Chitava stvar je, znachi, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.
Zato se kazhe da dosezanje nije nishta drugo
do - prepoznavanje sopstvene poruke.
Zato se kazhe da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz buducnosti.
Mozhda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam chudno smiren, sa ridjim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.


IX

Celog zhivota opsedala me je zhelja
da stvorim sebi zhivu pticu.
Pticu koja je samo jednom.
Mozhda je trebalo da to pokusham ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogreshivo,
dospevao sam do svega u shta umem da poverujem.
Oblikujuci bezoblichja, uzimao sam shaku nichega.
I nishta nisam dodavao. I nishta nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu neshto novo.
Kakva magichnost materijala!
Kakva chudesna linija!
Kakva raskosh boja i povrshina, senki i svetlosti!
Celog zhivota opsedala me je zhelja
da stvorim pticu drukchiju od svih ostalih.


X

Napushtajuci detinjstvo, sve vishe sam se hvatao
za sadrzhine koje se mogu zarobiti
i sachuvati kao dokaz.
Nekad mi je bilo vazhno da sebi pokazhem sebe.
Docnije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj dechachkog doba vec sam umeo da se ponasham
namerno, kao izlozhba.
Nekad su me privlachile samo tajanstvene nauke.
Sada sam stajao opchinjen pred charolijom obichnog.
Kako nisam imao nicheg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam shvatio da umem takve stvari.
Zinuo sam, isukao sam mach iz svoje kichme:
udahnuo sam mojoj ptici chelichno sechivo umesto krila.


XI

Sve sam to chinio nechujno, sporo i neprimetno.
Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio ochi:
razmishljao sam o pesku shto se talasa i prosipa,
a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da zhuri.
Naidju nepogode.
I on ih utisha svojom tezhinom.
Prolaze stolecca.
I on ih nadzhivi i zatrpa.
Nichu i sahnu civilizacije.
I on im poravna tragove.
Shta posle vredi najveca bina vekova,
ako okolo nema gledalishta?
Smrt nije zavrshetak predstave,
vec nedostatak publike.


XII

Eto zashto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
i oslushkuje zvuk koji nas chini drukchijima od ostalih.
Samo onaj, ko nije uhvacen da zhuri,
mozhe se uzvisiti nad pochetkom i krajem,
i biti vladar jednog predela,
istrazhivach lepote ili ruzhnoce stvari oko sebe
i vojskovodja sna.
Ko zhuri - zakasnice. Shiroko zachudjenih zenica
ostacce zauvek pobedjen. Zauvek samo podanik.


XIII

Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuvishe oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluche jednom, pa bezbroj puta umnozhe,
zove se: mogucnost moguceg.
Tako ti dokazhu sve, a zatashkaju objashnjenje
kako nastaje lichnost.
U mnoshtvu istih klikera dete ce svaki razlikovati.
Ne zna da kazhe po chemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstash u ono
shto ne zasluzhuje chak ni da bude opovrgnuto.


XIV

Iz daleka, zvezde se chuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se chuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se chuju kao chovechanstvo.
Nije dovoljno samo chuti.
Treba se setiti ushima.
Treba imati smisla za beskonachnost blizine.
Ko nema takvo uho - nema sluha.
Ko nema sluha - nisam siguran da je zhiveo.


XV

I rekao sam sebi jos i ovo:
nauchio si napamet kako se dogadjaju razlike
izmedju tkiva leoparda i tkiva ananasa,
i shta je ono zbog chega belutak nije pahuljica
niti ameba - medved.
Odbaci sva druga uchenja i odluchi da dokuchish
zashto je lichnost - lichnost.
U prevelikoj zabludi da stalno otkrivash tajne,
promaklo ti je da odgonetnesh javnost oko sebe.
Nauchio si napamet samo otkricca mudrih,
umesto da si uchio shta to mudri prikrivaju.
Sad, rekoh sebi, budi oprezan.
Ne odgonetaj tajnu, nego chin odgonetanja.


XVI

Dan, isuvishe pognut, zalazio je za brda
natovaren obiljem ljubichastog i sivog.
Kakvo neverovatno slepilo, razmishljao sam
posmatrajuci odlazak boja.
Neshto mi je govorilo da sam uspeo
da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.
Ne znam kako drukchije da nazovem taj zagrljaj
shto se prostire iz unutrashnjosti u svim pravcima.
Neshto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa
i da polako pochinjem da razumem vajarstvo.


XVII

Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.
Ne znam kako to chine, ali zaista sanjaju
to shto su sebi odredili.
Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
Ja nikada unapred ne znam shta cu uistinu usniti.
I uvek kad zaklopim ochi - tonem u nered i haos.
U unutrashnjost sna.
Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
odjednom sam se sreo sa pochetkom zhivota,
na pochetku svog velikog i najchudesnijeg sna.
To je strashna samocca.
Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.
Poznanstvo sa sopstvenim delom.
Prvi put bio sam istinski preplashen.


XVIII

Postoje stvaraoci chiji se vid zadrzhava
kao brid dlana karatiste, zaustavljen i ukroccen
tachno na onoj skrami gde prebiva charolija.
Ja vidim ispod kozhe chvrstih i tamnih predmeta.
Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezoblichje.
Ne primeccujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.
Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.
I ono koje sam prevazishao. I ono koje tek prevazilazim.
Ko pristane na stvaranje, pristao je na chudjenje.


XIX

I mora pristati i na strah.
Odjednom, usred charolije, pokosila me je slutnja:
shta sam ja tome chudu sto mi na dlanu pulsira?
Tvorac?
Ili tek chuvar smisla?
Shta je to, shto celijama tog bicca kazhe: dosta je?
Jesam li ja odluchio da se dalje ne razlazhu?
Jesam li ja odluchio dokle mogu da rastu?
Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
nechiji krajnji cilj?
Shta gospodari mojom mudroshcu? Mojim umeccem?
I slobodom?
Nije li moja sloboda - sloboda da budem usmeren?
Nisu li moje delo i moj zhivot - tudj zadatak?


XX

Chija je ovo ptica?
Shta ja to prenosim? Chiju poruku?
Shta je to shto mojoj ruci kazhe: dosta je?
Jesam li ja odluchio da vishe nishta ne dotichem
i da je oblik zavrshen?
Zashto sam odjednom prestao da zgrccem pesak i vodu
i dodajem zhivotu jos zhivota?
Zashto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
Chijih misli?
Ko je to vec usavrshio sva moja savrshenstva?


XXI

Odjednom mi se uchinilo da me iz Mlechnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru buducnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: neshto okruglo crno.
Da, neko me je gledao.
Neshto je nechim motrilo to shto chinim.
Odjednom, nisam znao shta sam:
chim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,
vec ono tamo crno mene je upotrebilo.
Jesam li konachno bio pred licem pravca
koji od mene bezhi prema - ovamo?


XXII

U dramaturgiji toga shto u neznanju zovemo haos
to tamo crno oko sigurno mora znati:
shta sam bio pre mene,
shta sam sad dok sam ja,
i shta cu biti kad ne budem.
Mora znati i to: otkud meni dar
da chinim zhive stvari.
Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?
Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
mnogo prostranije unutra?


XXIII

Da bih opisao to neshto crno shto me posmatra
sa neporubljenih nebesa juzhnog avgusta,
bilo bi potrebno mnogo rechi,
- toliko je to crno usisalo govora
u svoje ccutanje.
Da bih ga sagledao u celini,
oko bih morao da izokrenem naopako,
- toliko je to crno vezalo mnogobojnog
u svoj chvor.
Da bih ga obuhvatio,
morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
- toliko je to crno bilo unutrashnja umetnost
okrenuta ka spolja.
Jesam li bio pred duhom neke drukchije prirode?
Jesam li bio ovde ili sam bio jos negde?
Jesam li sada pre ili sam sada vec i posle?
Kako se postizhe nashe istinsko stanje:
prisustvom ili neprisustvom?


XXIV

Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
Moja je dusha, rekoh, raskorachena i razroka,
a jedino mi chvrsto tle: neravnotezha u glavi.
Zemlja je princip materinstva.
Ko ce, ako ne moja mati, da mi objasni
o koji smisao da se oduprem?
Da se ne ponasham kao potok
koji ima uzhasan strah od potopa.
Da se ne ponasham kao busen
koji ima uzhasan strah da ce ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponasham kao plamichak svecce
koji ima uzhasan strah od pozhara.
Mogu li od vas da nauchim kako se menja ritam pameti?
Nedostaje mi, vidim, nekakva vasha vrsta.


XXV

Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komeshanju vode oseccam poljubac svetlosti.
Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana oseccam poljubac sazvezhdja.
Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu oseccam poljubac neprolaznog.
Shta je sa oblikom svetlosti kad udje u oblik tame?
Ima li lichnu ili bezlichnu svest?
Shta je sa prirodom svetlosti kad udje u prirodu tame?
Ima li lichnu ili bezlichnu sadrzhinu?
Kako da utvrdim shta sam:
jednina ili mnozhina?


XXVI

Nashe uchenje nije sistem, rekoshe oni.
Ali mozhe postati znanost,
ako ne bude bezglavo prihvaceno,
vec stalno opovrgavano sa mnogo oshtroumlja.
I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujuci u odbrani nepogreshivost svoje vere,
morace da se uspnu do takvih domashaja
koji se zovu i: razumevanje.
Nashe uchenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspeshnije zavarava i opsenjuje istinom.
Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u veshtini upotrebljavanja istine.


XXVII

Uchili su me zatim kako da mislim i kazujem.
Ne doticati oblik shljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadrzhini kamena.
Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadrzhini bilja.
Ne oslushkivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadrzhini vazduha.
Ne sagledavati sjaj mesechine,
nego blistavost svoga oka u sadrzhini svetlosti.
Ne kushati ukus kishe,
nego ukus svog daha u sadrzhini vodenog.
Premnogo rechi utrosheno je da se objasni
shta je sve potrebno ccutanju.


XXVIII

Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoshe,
i tezhe nam je da pronadjemo pitanje nego odgovor.
I mi se grchimo u strahu i prevelikom neznanju
pred onim crnim gore shto usisava svetlost.
Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
to umnozhavanje iskusnih nagona,
ta krda istovetnog, taj stampedo zhivota,
to nelogichno: logiku prirode.
Pupoljci svih boja i oblika izleccu iz svoje dushe
odmah u nepogreshivom pravcu - prema suncu.
Svaka nova kap izvora zna da sidje ka reci
kao da tuda prolazi ko zna po koji put.
I mi i vi preskochili smo prvu rech.
Sve oko nas je druga rech, kao i ptica koju drzhite.


XXIX

Kako objasniti, rekoshe, to shto je zhelatin ikre
vichan plivanju chim se izmresti?
Kako objasniti to, shto sve, bez ikakvog chudjenja,
ima vec gotove navike?
Svi pochinju da zhive tako zapanjujuce sigurno
kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.
Mozhda je proshlost samo zanemarena sadashnjost?
Mozhda je sadashnjost samo zanemarena buducnost?
Mozhda je nepoznato samo zanemareno poznato?
Idite, rekoshe, i zavrshite svoje delo.



Drugi deo

XXX

Tako je rodjena moja jedina ptica.
U neukosti i strahu.
U sumnji i panici peska. I gorkom priznanju vode.
Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi.
To nisu nikakva vrata,
- to je potpuno drukchija vrsta shvatljivog.
I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu,
ni da se lukavstvom provuche ispod rubova bezgranichnog,
najzad se, u ochajanju, setila suprotnog pravca.
Onu, onakvu stvarnost, izvrnula je na nalichje.
I chim se u sebe zagnjurila, izletela je iz sebe sâme.


XXXI

Posmatrao sam zadivljen taj chin:
videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak,
sliva kroz uvrnut odushak potpuno lishen dimenzija
i odande se istache i obrnuto namotava
na neshto shto se otvorilo
kao zhivo prostranstvo susedne, ove stvarnosti.
U svakom moru postoji drugo, suprotno more.
U svakoj reci, reka shto teche ka svom pochetku.
Nema mislenih imenica.
Nema nevidljivog - ima samo nemocnih ochiju.
Stvarno sam ja to video njen duh kako se radja.


XXXII

Pretochena u plazmu, u jedan od onih oblika
koji se zovu vlazhnim i mekim imenom: bicce,
u magnovenju je proshla kroz tachku bez velichine
i postala je ptica:
uspomena na perspektivu vrtloga.
Uspomena, koja je svakim izdisajem
sve vishe gubila pamccenje kroz svoje sopstveno grlo.
Ona je disala!
U onoj drukchijoj stvarnosti to joj je bilo nepotrebno.
Ona je disala!
To znachi da je pochela da zaboravlja.


XXXIII

U redu, rekoh. Poznao sam Vas, ptico.
Sad vidim da Vas nisam stvorio hotimice
niti mi se Vash izvanredni oblik iznenada dogodio.
Vi ste neshto od mene sâmog, lepa ptico,
i vracceni ste mi sasvim prirodno
kao shto su mi,
kad sam rodjen,
polako vracceni zubi,
chvrstina prshljenova, radoznalost, ili dar govora.
Vi ste vrhunac kretanja. Mog i Vasheg.
Zanemarivanje vremena. Mog i Vasheg.
Sazhetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.


XXXIV

Drzhao sam je, eto, na svom drhtavom dlanu.
Drzhao sam je pazhljivo, shccuccurenu i mokru.
Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila.
Osetih kako vetar u mirisavom mlazu
paperjasto treperi uz moje ushi i nozdrve
slaveci svojim pra-shapatom ovaj torzhestveni dan,
dan na koji se namotavaju prostori.
O, zemljo, rekao sam,
vidite shta smo stvorili Vi i ja!
Nachinili smo krila shto ne rastu iz tela,
nego iz duha ove ptice.
Nachinili smo charoliju shto nikad nece ostariti.
Nachinili smo bicce koje je vrshnjak vechnosti.


XXXV

Najtezhe mi je pala ona krhka munjevitost
kojom je valjalo da je podsetim
na sâmu svechanost letenja.
Tu uvek postoje dva mozhda:
- ili ja da joj pomognem,
- ili da sâma shvati da je u ovom stanju
proglashena za neshto shto mi se chinilo najpogodnijim
da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja.
Nije lako nahraniti prostranstvo jedne tachke.
Shto manji oblik - vecca glad.


XXXVI

Ispraznio sam joj nebo. Pobio grabljivice.
Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom,
da se pretope medjusobno i prozhmu jedno drugim.
Sedite, rekao sam, tu kraj mene, uz vodu.
Poslednja duzhnost tvorca je, pre blagoslova,
da malo poccuti sa svojim delom.
U tishinu volshebno staje sve ono
shto je promaklo da se kazhe.
Nemam nameru da Vas uchim, ptico mog ushiccenja.
Mogu jedino da Vas podsetim
na neka nachela krilatosti.
Ostalo je u Vama. Prisutno. Vi to znate.
Mogu jedino da Vas podsetim da ne znate da znate.


XXXVII

A ptica reche u svom dubokom ccutanju:
Nije strahota u tome shto ne znam shta vec znam.
Mnogo je vecci uzhas shto ne znam shta jos ne znam.
U pepeljastim lukovima
vetar se isparavao nad predelom,
krunio se u kroshnjama i talozhio na lishccu
kao gorka prashina.
Polako, kazao sam. Pitanje vam je preveliko
i jos se nisam usudio da razmishljam o njemu,
a kamo li i da ga objasnim.
Duzhan sam da Vam saopshtim deset zaveshtanja.
Ne o letenju, nego o dostojanstvu Vashih krila.
Ostalo je Vash posao.


XXXVIII

Prvi amanet ptici:
Chim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra,
znachi da ste morali nekako ucci.
Zato se kazhe: ne istrazhivati ovde i tamo,
nego trenutak dodira - vrata izmedju.
Ne izuchavati oblik. Ni obris. Nego neshto
u pretapanju iz c'udi u c'ud materije.
Ne izuchavati ton. Ni zvuk. Nego: eho.
Ne spektar. Ne boju. Nego to
chime se prozrachno drzhi za sebe: ravnotezhu.
Ne tkivo pre zhivota i tkivo posle zhivota,
nego sâm chin prelivanja iz jedne svesti u drugu.
Ne arhitekturu. Ni opeku. Izuchavati otvore.
Izuchavati usta prostora. Dah.


XXXIX

Drugi amanet ptici:
Isto odelo, gledano iz raznih pobuda,
mozhe da bude promashaj ili da bude charolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
mozhe da bude tu negde, ili da bude chak tamo.
Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekog opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgranichnost.
Ne menjaju se rechi, nego njihovo znachenje.
Kad jedna shkola svrgava drugu shkolu,
ona se tachno uspravlja na rushevinama stare:
koristi isti materijal,
samo ga drugachije razmeshta.
Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se uchenja.
Jedino shto se menja, to su - uchitelji.


XL

Trecci amanet ptici:
Sve se mozhe dokazati putem vec proverenih uchenja
ili umovanja shto se tek naziru,
ali stvari ce ipak tecci onim brzinama
kojima putuje Vasha misao.
Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga
da je lebdenje lakshe ili tezhe izvodljiv posao,
makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci
chitav svoj preozbiljni i uvazheni zhivot.
Postoji neshto shto se ne dâ nauchiti.
Ko mozhe govoriti lishccu kako se menjaju boje?
Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak?
Gde se to zvezda shkolovala da sija?
Koji nas to uchitelj uputio u disanje?
Silom se ne mozhe biti ni krilat, ni darovit.


XLI

Chetvrti amanet ptici:
Obichaj je da se postavi jedno i jos jedno
i razmishlja o njihovoj slichnosti ili razlici.
Mi sebi moramo nacci drukchije pravilo poredjenja.
Mi zato uzimamo jedno
i uporedimo ga s njim sâmim.
Unutra bezhi napolje. Spolja uranja u dubinu.
To nazivamo mudroshcu kosmichkog gesta.
Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje
izmedju ovde i ovde.
Izmedju prvog koraka i njega sâmog.


XLII

Peti amanet ptici:
Osloboditi sebe od robovanja slobodi,
to jos uvek ne znachi i raskid s tradicijom.
Raskinuti s tradicijom,
to jos uvek ne znachi: imati u rukama neko znanje.
Imati u rukama znanje,
to jos uvek nije i posedovanje vlastitog mishljenja.
Imati svoje mishljenje,
to jos uvek nije i otudjenje od navika.
Otudjenje od navika,
to jos uvek nije i objava rata.
Objava rata jos uvek nije i pobeda.
Pobeda jos uvek nije i istorija.
Istorija - to jos uvek nije i vechnost.
Vechnost - to jos uvek nije i sloboda.


XLIII

Shesti amanet ptici:
Sa neskrivenim poshtovanjem
odnosite se prema onima
koji ne misle kao Vi.
Samo njih smatrajte vrednima.
Ko misli kao Vi,
oduzima Vam sposobnost vijanja vetra
i druge slichne pokretljive veshtine.
Ne uzimajte ga za sagovornika
da svojom beslovesnoshcu ne obezvredi
smisao Vashe pobede.
Sa neskrivenim poshtovanjem
odnosite se prema onima
koji su dostojni da ih prevazidjete.


XLIV

Sedmi amanet ptici:
Pravi i veliki letachi, ti, koji su nam uzor
i kojima najvishe verujemo,
moraju na vreme da se povuku s neba,
jer zablenuti u lepotu svoga umecca
smetaju onima koji dolaze.
Mrtvo drvecce je ugalj.
Mrtav ugalj je vatra.
Mrtva vatra je pepeo
iz kojeg niche korenje novog drvecca.
Zato se veliki mudri letachi na vreme povlache
i ne guzhvaju nebo.


XLV

Osmi amanet ptici:
Za vreme Vasheg posmatranja
sve su charolije normalno stanje uma.
Zashto tvrditi nekom
da su plavi glecheri Grenlanda smedji,
ako ih je on video ruzhichaste?
Oni si, ustvari, isto to: isto beli.
Neka za vreme Vasheg posmatranja
purpur crvenog cvecca shto se zhuti
neodoljivo podsecca
na zeleno sivilo ljubichastog.
Moguccnost nemoguceg postizhe se kad uman stvor
izgubi oseccanja za prepreke i tvrdo,
izmigolji se svim zahvatima, chak i vetru
i zauvek prestane da se bavi dijalogom.


XLVI

Deveti amanet ptici:
Ko samo razgleda sebe kao celinu,
taj mozhe biti i odmaknuto radoznao
da bi neprestano posmatrao obe svoje sushtine
i razumeo kako to pravac ka ovamo
vodi u onom pravcu.
Ali ko sebe hocce kao celinu i da obuhvati,
taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine
i biti vrlo spolja u jasnocci nejasnog
i vrlo unutra u nejasnocci jasnog.
Iz ovog stanja sebe, shto je jos uvek tamo,
dospeti u ono stanje sebe, shto je vec sasvim ovde.
To nazivamo dostojanstvom svih stvari.


XLVII

Deseti amanet ptici:
Pokrecite se kroz razum bez saplitanja. Glatko.
Bez namere. Naprezanja. Optereccenja. I prisile.
Ne predvidjajte unapred dubinu nijednog zamaha.
Misle li da ste ukopani - ukopana je njihova misao,
jer nije u stanju da Vas prati.
I plachite i smejte se zbog iste stvari. U isti mah.
U isti mah se i vraccajte i odlazite tamo i ovamo.
Istodobno zaboravljajte i pamtite.
Letenje je onaj trenutak, kad shvatite
da vas u svemu svako mozhe zameniti
samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.
Ja to najbolje znam. Ja ta umecca nisam umeo.
Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.


XLVIII

Da li da Vas nazovem uchiteljem, gospodine,
upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehom
dok je u vetru njushila dah teshkih vlazhnih senki
i zhmirkala u gumenu daljinu
shto se skraccivala i rastezala podno bregova.
Uchitelj umecce daruje da bude svima korisno,
a Vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranje
i niste chak ni meni rekli kako me ljushtite
sa same granice prostora.
Za sve shto ne znate, unapred pogadjate odgovore
bez straha da li ce biti tachni
i bez radoznalosti zashto su zaista tachni
mnogo docnije kad se prouche ili dokazhu.
Vi ne pravite jata,
nego poseban sluchaj krilatosti.
Mogu li da Vas nazovem uchiteljem, gospodine?


XLIX

Ako ste uchitelj, objasnite mi neke stvari.
Mogu ja divno da verujem u to shto ne znam shta je.
Zar ne verujem i u sebe, iako ne znam shta sam?
Ali potrebno mi je znanje zashto verujem.
Zashto me bacate uvis?
Zashto mislite da sam zhiva?
Zashto mislite da sam ptica?
I zashto mislite da sam krilata?
Mozhda jedino zato shto ste u meni primetili
da sam toliko opchinjena slobodom
da mi je neudobno i to shto pripadam sebi.


L

Po chemu neshto,
shto je privremeno nachinjeno od peska,
kao ja,
mora i da misli kao pesak: privremeno?
Po chemu i najstarije moje pitanje
mora da bude mladje od bozhanskih pitanja svemira?
O chemu nas dvoje govorimo dok ccutimo?
O stvaranju zhivota?
Ili o stvaranju vec stvorenog?
Da li je isto: isto? Ili je isto: razlichito?


LI

Strahovito sam meka i neotporna.
Oseccam se kao plima i oseka.
Mozhda jedan kamen misli o meni da sam ruzhna
i ljigava,
kao shto ja to mislim za sipu ili zhabu.
Mozhda se sipa i zhaba gade mene i kamena
jer smo im jednako tvrdi.
Htela bih da ispravim neke pogreshke nauchenog.
Da sa ozbiljnosti oljushtim proizvoljno.
Da odgonetnem ono shto se smatra mistichnim.
Ja sam primila svih Vashih deset zaveshtanja,
ali ona su Vashe, a ne moje iskustvo.
Ako mi date svoje prezime
i primorate me na svoju misao,
chime cu onda rasti?


LII

I ovako je rekla: Ja nemam rodoslova,
ali mi je neshvatljivo da sam doshla iz nichega.
Ja nisam ni pesak ni voda. Nisam vishe ni Vi.
Ovo iz chega vam govorim,
taj paperjasti oblik ptice,
- to je tek privremeno moje stanje.
Ne bojim se zhivota. Bojim se shto se ne seccam
koliko sam vec puta bila mrtva.
Ne bojim se ni smrti.
Bojim se shto cu opet zaboraviti da sam zhivela.


LIII

Chudno je to sa stvaranjem zhivota,
priznao sam joj umorno.
Ne, nemojte me zvati uchiteljem.
Samo sam sluchajni uchenik svetlosti.
Poshao sam na sever
da negde izuchim tezhak zanat livca vetra.
To je bojena umetnost oblikovanja misli dahom
i mnogi je ovde svrstavaju u pesnishtvo,
ali je razlika u veshtini neizdisanja
suvishnih rechi.
Ovo je prvi put da vajam.
Prolazeci niz reku pomolio sam se vetru
i svetlost me je primetila
i pomogla mi da Vas stvorim.
Izabrao sam uchitelja koji je prezhiveo svoju smrt.


LIV

Na onoj strani horizonta, gde je vec mrak,
kotrljaju se prve zvezde.
Milionima godina shalju nam stalno svezhu svetlost.
To njihovo iskustvo pamti: shta je nishta.
Pamti kako drvo zatrudni.
Da li je pchela predak ili potomak svoje dushe.
Dokle vreme zri.
Kako se mogu nabrojati sva chula ilovache.
U shta je smeshtena bezgranichnost.
Nisam Vam govorio svoju istinu,
nego istinu svetlosti.
Otac neznanja je: necu da saznam.
Otac znanja je: moram.
Najvece misli dogadjaju se u procepu.
Oslushnite i chuccete: postoji neshto kao pra-govor.
Bio sam priteshnjen. Ja sam morao to da nauchim.


LV

Nije li najzad vreme, rekoh ptici,
da Vas bacim u nebo?
Vi tamo pripadate.
Verujte, priznao sam,
jedva sam uspeo da Vas nachinim.
Sad vishe nemam snage ni da se obradujem.
Laku noc, rekao sam.
I bacio sam je uvis:
Letite u chistoti, ptico moja!
Ne znam pravedniju pochast
koju bih mogao da Vam darujem.
Nachinila je krug nad mojom glavom
kao da crta auru. I odletela.
U ogledalu vode lichio sam na boga.


LVI

Poshto sam napokon uspeo da zanemarim neke chudnosti,
da zanemarim navike i oseccajnost postupka
i da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka,
da zanemarim boju i delotvornost oblika,
vreme trajanja prostora i njegovu chistotu,
da zanemarim pitanje: shta je sadrzhaj bicca,
od chega se to pravi,
da zanemarim pitanje: da li ja uokvirujem razum,
ili je razum to shto uokviruje mene,
- bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre.
I mislim da sam ga shvatio.


LVIII

Jedino, mozhda je trebalo da joj poneshto kazhem
i o ruzhnoci. O zlu i smrti.
O kvarljivosti materije.
Ali bio sam divno chist i bezazlen tih godina.
Bavio sam se neogranichenim poverenjem u Lepo.
Bio sam taj shto se raspituje o Snu.
Imao sam sva nemoguca chula
koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti.
U prevelikom zanosu zbog mrve savrshenstva,
dogadjalo se da pochinim obilje neoprostivih greshaka.
Najveca od njih je bila shto sam se bavio znacima,
umesto da pazim na predznak.


LVIII

Vodeni vetar u zamrshenoj mrezhi reke.
Vetar vazduha u najezhenom perutanju lishcca.
Veliko vreme rastanka: u pliccacima
ribe su vecherale tishinu.
Negde daleko u brdima kao da je
zbog mene i zbog ptice neshto plakalo.
Kisha.
Kakav naporan dan za uchenja i za odluke!


Miroslav Antic

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

hvala....

a...imas li onu pesmu u kojoj Mika kaze nesto poput 'samo onaj koji se usudi da oplodi stvarnost'....ne mogu da je nadjem

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

* * *

PEC'INE


Aprila sam odluchio da predjem planinske vrhove i spustim
se ka moru.
Od zime bio sam opchinjen jednom veshccu iz novina i neobichnim
slikama okeanskih dubina.
Neko je dole pronashao novu vrstu zhivota.

U petnaestoj godini dechaci kao ja znaju za mnoge tajne i odmah
prepoznaju pesmu u svemu shto ih okruzhuje.
U chavrljanju trava ili u mrmljanju vetra. U mekom coktanju reke
shto rije usnama sprudove. U blagom dahtanju shljunka i
otkucaju srca neke bube na dlanu.

Kasnije, mnogi potroshe chitav usplahiren zhivot da sve to ponovo
otkriju. Da opipaju. I provere. Da objasne. I dokazhu.

Ljudi najtezhe vide ono shto je nevidljivo. Za takve stvari je
potrebna ogromna mudrost ochiju.


Onda: ta vest. Te slike. Taj svet karbohidrata. I materinstvo
hemije.
Ti zagonetni sistemi zhivota, shto se ne otvara iz sunca i iz
svetlosti, nego ga plodi mrak, jer obasjano je ljubavlju vulkana
shto se mehuraju pod strahovitim pritiskom vodenog
zagrljaja.

Dhinovski cevasti crvi, koji umesto ochiju imaju purpurne
kreste. I laticama vrebaju. I brste vreli mulj.
Shta ce boje u tami, u dubinama mora, razmishljaju dechaci u
petnaestoj godini, dok u sebi pevushe svoja purpurna pitanja.
I otkud krabe i pauci shto gmizhu po magmi? Ili korali i alge
sa hemoglobinom u krvi, kao u kapilarima sisara?

Ljudi najtezhe shvataju to shto je nezamislivo.
Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost mudrosti.


Ushiccen i potresen otkriccem te chudne prirode, za koju ne bih ni
saznao da sam se ovde na zemlji rodio stolecce ranije, ishao
sam ka moru kao ka zvuku iz sna.
Pa valjda zato i nisam primetio na vreme kako me neko prati,
ali ne planinskim stazama, vec iznutra, kroz stene.

Naviknut da se stvarnost od polovine marta ponasha prema meni
nekako pomereno, i da mi rasprshuje razum kao severni vetar
oreole maslachka, odluchio sam da ccutim, da posmatram sa
strane i pravim se ravnodushan.
Ko me sledi, taj sigurno ima dubokih razloga.

Tim pre, shto je i dechak. I ima moje ochi. I moje crte lica.
I ima moje godine i moju tihu upornost.
Shto onda ne bi imao i moju lepu radoznalost?

Znao sam: nece izdrzhati. Pojavice se iz kamena.


Izishao je iz stene u smiraj shestog dana. Chitavu milju preda
mnom. Spustio se do potoka i zapalio vatru.
Prao je chelo i ochi dok sam mu prilazio. Onda sede na kamen i izvadi
iz nedara pregrsht nezrelih narova. Pruzhio mi je pola.
"Na chudan nachin stizhete", rekoh umesto pozdrava.

On je lomio plodove i neko vreme ccutao. Na licu mu je treperio
zlatnocrveni odsjaj od soka, vatre i sunca shto se po nama
grushalo.
Nabacujuci granje, reche: "Pridjite vatri."

Lepljivi krici zhdralova jos uvek su mi mirisali na sever i na
sneg.
U ovom kraju je bilo shkorpiona i zmija. Zato sam lezhaj prostro
uz samu obalu potoka.
On reche: "Budite spokojni. Pazicu na Vas dok spavate."

Magla sa vode, na mahove, kao da je dobijala pamuchne napade
kashlja.
Ostali chvorovi sumraka polako su se vezivali u pepeljastu
tishinu.


Sunce je odavno zashlo. Ccutali smo i jeli dve ribe shto sam
ulovio u viru ispod kamena.
Onda legoh na ledja i zagledah se u nebo. Jedan cvet - bela
kometa, sa dugim repom peteljke, obleteo je galaksiju mog
uzharenog uha.

Rekoh: "Iako nemam neke vidovite ochi, ja sam Vas ipak posmatrao
zatvorenog u kamen i zheleo bih da shvatim, chestiti
prijatelju, je li to lavirint peccina kroz koji se Vi kreccete,
ili u sebi nosite nekakav urodjen dar da prolazite kroz
tvrdo?"

Seo sam levo od njega, nizhe za chitavu glavu, odajuci mu tako
dostojno poshtovanje.

On reche: "Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili, a na drugi nas
teraju. Od koje ste Vi vrste?"


Od koje sam ja vrste?

Ponekad mi se uchini da mi bezhe pod nogama putevi i daljine. I
kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega
i mislim: konachno, evo me; ako podignem ochi, vidim da
svako najdalje ima svoje jos dalje.

Mozhda je to i srecca. Mozhda imam u sebi neshto duzhe od krajeva.
Mozhda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde,
necce mocci zavrshiti.

Nije rech o zhivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne
mogu saznati samo ochima.
Postoje u meni mnoga, neverovatna chula. Chula vode i vazduha,
metala, ikre, semenja...

Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To
beskraj po meni hoda.


Od koje sam ja vrste?

Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne michem se satima.
Pravim se kao da razmishljam i da u sebi rastem.
Chinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvecce, neko sa strane,
neupuccen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.

Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Chak se i ptice
prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.

Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjach. Spor saputnik.
Pravim se da mi je teshko da se savijam preko belih oshtrica
realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraccivanja u
tachku i produzhetka u nedogled.

Dechak je i dalje ccutao.


Ovako sam mu rekao:

"Seme sam, shto chuva u sebi neproklijalo vreme. A siguran sam
u jedno: nemam pamet od magle.
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga
otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke
uspomene.

Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos korachao. I mnogo puta sam
zhiveo u onom shto jos ne poznajem.
I mnogo puta sam grlio to shto ce tek biti oblici.

Zato izgledam izgubljen i neprekidno se osvrccem. A u sebi se
smeshkam. Jer, ako niste znali, svet je chudesna igrachka.

Mozhe li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i u nekakvom
prostoru, ako u sebi ne nosi sva vremena i prostore?"


I ovako sam mu rekao:

"Pokret od mene do mene nije ni ulaz u mene, ni izlazak iz
mene, vec lice moga nalichja.
Tu negde ispod kozhe, tu negde blizhe kichmi, gde rskavica okoshtava,
mnozhi se novost vec poznatog.

Pokret od mene do mene nije umecce sazrevanja. Shta bih ja, da se
uoblichim u kroshnju svoga konachnog?
Shta bih ja, kad bih prestao da iscrtavam trajanje, u
premorenom vazduhu medju pepelnim senkama?

Neukrashen i obichan, bavim se odgonetanjem. Vidite kako se
igram. Vidite kako to umem.
Igra je neobichan i nepogreshiv zhivot.

Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem."


Od koje sam ja vrste?

Postoje ljudi iz proshlosti koji zhive i danas. Ko se pazhljivo
zagleda, mozhda ih mozhe primetiti vec negde u buducnosti.
Eto od koje sam vrste.
Sve shto mi uchini prolaznost, ne prima se: ni poljupci, ni
ozhiljci, ni starenje.

Pokret od mene do mene nije umecce sharenila, mada mi se sva
tkanja poznaju kao ccilimu.
Tu negde oko ochiju, tu negde oko usana, moj osmeh chita petlje i
blazhi nesklad boja.

Prislanjam jezik uz nepce. Tu je sav okus prostora. Mili po
meni tishina.
Otvaram poklopce noktiju. Moji prsti mi pevaju.

Pokret od mene do mene nije ni umecce venjenja. Ja samo upliccem
smisao vechitih ornamenata u ovu prelepu njushku, mokru od
sopstvene svetlosti.


"Verujte", reche mi on, "odavno nisam sreo nekoga ko je u sebe
tako aljkavo preobuchen.
Vi oseccate stvari kao shto zhivotinja oseti zemljotres, shumski
pozhar, poplavu ili smrt.
Ali to nije dovoljno.

Muchite se da mislite dalje od odmishljenog.

Da li se drvecce muchi dok lishccem rezbari prostore? Da li se
okean muchi dok brsti stenovite obale?
Da li se izvori muche dok putuju kroz zemlju? Da li se vetrovi
muche dok bez napora udishu jedno po jedno nebo?

Probacu da vam objasnim neke obichne stvari. Ali vas upozoravam:
najtezhe je razumeti ono shto je razumljivo.
I najtezhe je chuti ono shto vam preccutim. Za takve stvari je
potrebna ogromna mudrost ushiju."


Sedeli smo do svitanja. On reche da u kamenu nema nevidljivih
hodnika, niti mora postojati nekakva posebna lukavost da se
prodje kroz tvrdo.
Jednostavno se bira prvi, najprechi put, i to je chitava pamet.

Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u nashoj
nemocci.
Jer zashto na njih ne naidju oni koji ih ne vide? Ili ih vide, a
preziru?

Nema ni tajni, ni trikova, niti se takve stvari mogu negde
nauchiti.
Treba zadrzhati dah, zazhmuriti, i zatim, zagnjuriti se u
planinu.

Poneko nikad ne primeti, ushiccen lepotom svog vida, da zagledan
u neobichno, smeta njegovoj obichnosti.


Gledao sam ga zbunjeno: "Samo mi nemojte recci da prolazak kroz
stenu zahteva isti napor kao i hod kroz vazduh".
On se zamisli zachas i reche: "Imate pravo. Tezhe mi je kroz vazduh.
Muchim se da ga savladam.
Vazduh je dosta zhilav, neposlushan i razmazhen. I uvlachi se u
choveka."

"O ovom bi", rekoh, "valjalo razmisliti. Ako nije charolija, i
ako svako mozhe da se krecce kroz tvrdo, znachi: i ja bih mogao.
Biccu vam blagodaran ako uspem da shvatim chime se tamo ulazi."

"Ccutanjem", reche on. "Vi koji prolazite samo kroz razredjeno,
isuvishe ste brbljivi.
Zadihani u srcu, retko kad osetite istinski ukus rechi.

Ja, i kad najvishe zhurim, zhurim vrlo polako. To nazivam
razmishljanjem."


I ovako je rekao:

"Treba dopustiti mislima da se smire i stalozhe, da bi Vam od
svega ostalo tek nekoliko rechi, oljushtenih i chistih,
lishenih nepotrebnog.
Sve tezhe se odluchujem na upotrebu govora. Velika je to smelost
i opaka je nevolja, i beskrajna je slava i chudovishan jad, usuditi
se kazivati.

Sjaj i dragocenost vatre. Nemir lishcca i oblaka. Chvrstina i grch
planine. Istrajnost jezerskih voda. Dah vetra u dolinama.
Miris sunca u semenju.
Sve su to dostojanstva pred kojima sam postidjen i kad pogreshno
slusham, a kamoli kad pokusham i da ih objavim rechima.

Govor je opasna umetnost."


A zashto nam je potrebno da znamo svetle rechi?

"Da ih u sebi nosimo, prostodushne i smirene, kao chestitu opremu
protiv lukavstva i zablude."

A koliko je potrebno takvih istinskih rechi da se ispuni
zhivot?

"Deset. Mozhda chak dvanaest. Ko shvati tih dvanaest rechi, uspecce
da odabere na kraju onu najsvetliju, i odbaci sve ostale.
Jer u poslednjoj rechi sadrzhi se sav govor."

A zashto nam je potrebno da znamo najchistiju rech?

"Da je u sebi ljushtimo kao svoj nachin ccutanja. To je jedini kljuch
kojim se mozhe otvoriti najtvrdja stvar na svetu."


Tako mi je govorio. Kroz polusan sam video kako polako gricka
poslednje zrno nara.
U potoku je svitalo, u vatri se smrkavalo.

Jesam li ishta primio? To shto u sebi nosimo, prevazilazi
dokaz, ali dobro je saznati kako se misli bez napora.
Ko tako ume da misli, taj ima oslonac u nechujnom. Ko ume tako
da odluchi, taj ima oslonac u nevidljivom.

Bio sam sanjiv i umoran, sav neshto nezhno oshamucen. Umalo da
mu priznam, ni uchtivo, ni oholo, da mu obazrivo verujem.
Drukchiji sam od ostalih i to je moja muka. Tezhak, od jezgra
nachinjen, ja lechim metalnu potrebu da briznem u gvozdeni
plach od straha i lepote.
Ali chemu priznanja? Ko je mene razumeo?

Duboko se poklonio. Reche da smatra chashcu shto mi je pomogao da
budem manje umishljen. Zahvaljuje mi na tome.
Vishe se nismo sreli. Odlutao je kroz kamen.


Proveo sam dve nedelje kao u blistavom bunilu, trudeci se da
izdvojim bar nekoliko rechi za koje doista verujem da su
neukaljane.
Prvo sam rekao: majka. I ponavljao: majka.

Kad mi se sasvim uchinilo da je ta rech od svetlosti, odluchih da
je progutam kao malenu semenku i sachuvam za sebe.

Da je nikad vishe ne upotrebim uzalud.

Onda sam pokushao da me misao o njoj provede kroz kamenu
liticu.
Udario sam chelom i pao licem ka zemlji sa punim ustima mleka.

Govorio sam mlekom. Vilice su mi bile otechene i rovite.


Onda sam rekao zhivot. I rekao sam sloboda. Ponavljao sam te
rechi.
I kad mi se uchinilo da imam u ustima svetlost, odluchih da ih
progutam kao zalogaj sacca i sachuvam u sebi.
Da te dve rechi nikad ne upotrebim uzalud.

Dogodilo se isto. Udario sam chelom o liticu pred sobom i pao
licem ka zemlji sa punim ustima vatre.
Govorio sam zhar, i desni su mi bile u plikovima i ranama.

Izabrah jos neke rechi. Dugo sam ih ponavljao. I videh da govorim
meso i da govorim dim. I videh da govorim kishu i da govorim
korenje.

Skoro sam se udavio.


I tek tada sam shvatio da svaka rech na svetu sadrzhi u sebi govor,
ma bila i najobichnija.
Rech: ptica. I rech: hleb. I srecca. I ljubav. I istina.

Jer velichina rechi nije u njenom znachenju, nego mome znachenju.

Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne, tu gde pochinje osmeh.
Jesam li, najzad, siguran? Ako ni u shta drugo, bar u svoj neuki
um?

Bio sam, napokon, spreman da se ponovo vratim rechima kao: majka,
sloboda ili zhivot.
Ali ne da ih govorim, ali ne da ih mislim, vec da ih zhivim u sebi,
zhureci polako i oprezno.


Postoje mnoge stvari koje sam zanemario.

Dok gledam kako april silazi u dolinu i u naruchju odnosi
nezrele plodove kishe, ljushtim se, ali se provlachim kroz
okoshtali vazduh i rskavicu nevidljivog.
Da li cu ikada biti dovoljno mudar i upuccen u rastvaranje
prepreka?

Kad budem ravan vodi, koja bez ikakvog oslonca drzhi na pleccima
brodove natovarene nebom, mozhda cu to razumeti.
Kad budem ravan nebu, koje bez ikakvih eksera zakiva zvezde u
prazno, mozhda cu to razumeti.
Kad budem ravan vetru, koji bez kichme i kostiju nosi tezhinu
ptica, mozhda cu to razumeti.

Kad budem ravan sebi, mozhda cu to razumeti. Vreme je da
odrastem bar do sopstvenog temena.


* * *


IN MEMORIAM


Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antic.
Zhdere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja odela.
Sa mojom zhenom lezhe u krevet na moje rodjene ochi,
jer zna da sam tog trenutka sigurno negde daleko u Lenjingradu.

I taj Antic shto me je upropastio i kao pisca i kao choveka,
dakle: taj, koji ce na kraju lecci u moju sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: shta Vam je, boga mu, choveche,
izgledate mi nekako bolesni?
A shta se, izvinite za izraz, bash njega tiche kako je meni i dokle mi je?

O meni se najlepshe brinu oni koji me ostavljaju na miru.
A on pere ruke mojom rakijom. Ima kljuch od mog ateljea.
Ljudi, taj me tera da chitam knjige. Petlja sa mojim plavushama.
Dere se u mojoj kucci. Ogovara me. Svashta lazhe.

Deca mi liche na njega, a on nosi kravatu.
Brije se, poznaje neke ljude. Radi.
Svako jutro se tushira. Pravi se da zna sve o zen-budizmu.
Prevodi knjige. Chini mu se da ima prijatelje.
Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom sinu, kupuje sladoled.

Bio sam mornar. Bezhao sam, ili odem, na primer, u Pariz.
Pokrijem se cebetom preko glave. Pustim brkove.
A on me i tu pronadje, u nekoj ulici Zolive, u nekom bednom hotelu,
i vrati kucci. I rasplache me.

Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila mene, a ne njega,
vishe ga voli. Vishe mu veruje. I on to jos kako koristi.
A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka kojoj ja dizhem spomenik.

On je ta uvazhena zhivotinja kojoj ja pishem biografiju
ovako popljuvan i sâm, i do krajnosti zgadjen
shto moram da mu javno pozajmim ochi i dushu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja, na primer, skochio sa Petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djachke chitanke.
Kad me je doktor Savic lechio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa filmom.

Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne obrukam.
Pristajao je na kompromise. Cerekao se na prijemima.
Primao je moje nagrade. Meshao se u moje snove.
Jedan licemer.

Jedan stvarni licemer. Jedan provincijalac!
Jedan koji je trpeo sve ono shto ja nikada neccu trpeti.
I koji sada tako fino zhuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene,
svinja jedna,
da bi umesto mene shto pre jedini zhiveo.


* * *


Nauchio sam plavetnilo srecce
i tamnocrven ukus bolova.

Zakleo sam se da sva sunca
donesem ljudima zhiva.

Obrazi su mi se napili milovanja
i trbuh prejeo ritanja i olova,

i srce sam iznajmio za golubarnik
i stovarishte eksploziva.

Pozheleo sam, bez stida,
da grla svih sirena dur odsviraju,

da uniformishem mrzhnje u zagrljaj
i sve prozore napunim pticama...


(Mika Antic)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

22.

oslusni. cuces. i saznaces.

postoji nesto tamo, sto je pra-govor svega. on ce te svemu i uciti.
saznaces sta je nista. kako drvo zatrudni. da li je pcela potomak il predak svoje duse. i dokle vreme zri.
saznaces kako se mogu nabrojati sva cula ilovace i algi. i napokon ces saznati u sta je smestena ova ogromna bezgranicnost.

zatim obavij dlanove oko planina, suma, obavij oko oblaka, poneke preostale ptice sto se sliva niz zapad, il nekog zalutalog talasa sto gornjom usnom, u prolazu, lize pescani sprud.

i sve ostavi tako da predje u sasvim prozracno.

Dopuna: 20 Sep 2008 1:16

zasto mi nemamo iskustva? zato sto zivot shvatamo kao vatromet. svakog se jutra ponovo kristalno radjamo i zivimo od veceri po jedan ljudski vek. onda, u zoru, zapocinjemo novo stolece.

u sumrak, opet, umorno umacemo glavu u nov san o nekom sasvim drugacijem trajanju, koje ce poceti jutro, iz pocetka








Dopuna: 10 Okt 2008 10:20

Najdivniji grad

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato
zapuse svoje rumene usi i cute.

Zavoleli smo se,
ponesto pseci i svetacki.
zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.

Imala je u oku elektricnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i zute.

Ispricali smo ramenima i rukama nesto
sto u prevodu na disanje znaci: ljubav.

A detinjstvo je te noci otislo
iz njenih cipela.

Mahalo je sarenim kockama.
Knjigama punim slika,
igrackama
i snovima.

Otisli su konvejeri masnica
i odleteli listici presovanog staniola.

Svet je odjednom postao visi
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krosnjama,
nad krovovima.

I samo malo dublji,
za krisku naprslog bola.

Neznost je bila lepljivo hranljiva
kao zelatin,
dok je s mirisom znoja
tekla niz njeno rame.

Odjednom smo imali i suvise ruku
vezanih u sulude cvorove.

Paralisana noc na podu
uvlacila je vunastu njusku
u rukave pidzame.

A zidovi su neprestano rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.

Nije to nikakva bajka.
Samo,
secam se
ona se nesto prvo malo izgubila.

Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznavao vise.

Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.

U mraku izmisljenih suma,
u mraku zelenom od kise,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate vise.

Posle je zaspala.

Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjav.

Spavala je kao moja pripitomljena koza.
Kao moji rskavicavi laktovi.
Moje poderane nozdrve.
I oprane zile na rukama.

Spavala je kao cuperci trske u mocvari.
I kapilari granja.

Kao tkivo algi i sluzokoze okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.

I detinjstvo je sasvim otislo
iz njenih cipela.

Bez nje su sklopile oci
sve lepe lutke na svetu.

Bez nje su plisani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.

Price su iz sarenih knjiga
pobegle sasvim necujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.

Nije to nikakva bajka.

Sklupcana kao narandza,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima saka.

Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i sise,
ima neslucenu vrednost neke dragocene rude.

Ima male razdresene pertle nespretnosti,
i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida,
i glecere kristala neke predugo cekane
stidljive terevenke.

Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kise.
I bedra sto ce sutra gumeno da se probude.
I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke.

Dopuna: 10 Okt 2008 10:26

MALI KAMENI NOKTURNO

Nikad te niko nece ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko nece
ovako u krvotok uliti
poslednju neznost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.

Nikada vise neces
ovako divno truliti
u obicnom hotelu,
a ne zelelti ipak odavde da izadjes.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljustili ocnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonacnije,
najubitacnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo medju zenama.

Najstidljivija zena
koju sam sreo medju devojkama.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.


2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.


3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Miroslav Antić
.
.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zguzvano lice starca, gotovo poprasnjavelo, skoro brasnjavo od patine vremena, i oci decaka koji vuce svog medveda po patosu dok koraca i cebence preko ramena i kosnicom sitnih znakeva pitanja rasutih u zamaglici njegovog rastenja... Mika, samo Mika. "Onaj, Pijani iz autobusa...", heh, pictures from home strike hard when they do...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ka zvezdama...

To ne odlaze ptice.
One su utkane u vazduh.
To se rasteže pamćenje
i odnosi ih u zaborav.

Ugrađeni u vreme,
to ne starimo mi.
To se razilazi prolaznost
i odnosi nas put večnosti.

To se ne razlaže lisće.
Ono je uraslo u vetar.
To se vidici otkidaju
i gnjuraju u nepovrat.

Ugrađeni u prostor,
ne umiremo to mi.
To se rasteže nebo
i uzdiže nas ka zvezdama.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini
Da nisam nikakav oblik
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.

-Jedna od mojih naj-mojih

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

14. marta je Mikin rođendan. tim povodom:

Citat:Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete.Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja,koji o vama brine (...) vršnjački. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim rečima koje ste pročitali nego u vama,a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljenja, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. Knjiga je oslobođena pesma, ona što ko zna od kada, postoji u svakome od nas. I još jedno važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta.Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti,lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama. Jednom, kad zađete u malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.