"Stvari koje su snaznije od tebe, jake su, jer
samo ti ih vidis kao jake. Zauzdaj konja,
postace krotak i veran.
Zajazi potok i bice sluga vodenici.
Podigni krov nad glavom, i sta ti mogu mecave,
pljuskovi ili sunce.
Stvari koje su krhkije od tebe, slabe su, jer ih
samo ti vidis kao nejake. Zazari grumen uglja,
dobices vatru. Zasej u zemlju zrno zita,
rodice hlebovi.
Izmisli sopstveni horoskop i neka sve na svetu
bude rodjeno u tvom znaku.
Sta vredi da budes zabelezen u zvezdama, ako
te niko nije procitao na zemlji.
2.
Skupljacu neobicnih stvari, nek drugi skupljaju
znacke i marke. Nek drugi skupljaju slicice
fudbalera.
Ti skupljaj dane, casove i trenutke.
Utemeljivacu nove maste, ne daj nikom na
svetu da odredjuje tvoju sudbinu. Ne daj
im da ti udare zig horoskopa.
To je jedina azbuka koju te molim da naucis.
Znam da bi bili potrebni dugi nizovi godina
da neko shvati pozlatu nasih zenica, dok
zmurimo ovako. Jedino ti mi mozes
ispuniti zelju da budes nesto vece i od
samog zivog bica:
da budes licnost u bezlicnosti covecanstva.
3.
Izbaci srednje slovo iz svog imena. Navuci
sebe na sebe i budi sam sebi sin, sine moj.
Samo u Talmudu stoji ime oca uz ime sina. Samo
na firmama stoji ime oca uz sina.
Kad se u mome plemenu rodi dete, kaze se:
"Daj boze da bude bolji od svojih roditelja."
Zar nije Buda rekao: "Ono sto zaista jesmo,
proizvod smo sopstvenog razmisljanja."
I Haksli: "Samo jedan kutak svemira mozes
popraviti. Taj kutak si ti sam."
Sve su to razni putevi da se dodje do licnosti.
Tako nas uce mudraci, koji su uvek
bili deca. Jer imali su svoj znak.
I sve se radjalo u tom znaku. I jos uvek se
radja, mada su oni odavno minuli.
4.
Ovako sam to cuo: "Preci su nule onima, koji
im se na kraju pridruze kao nula.
Stanes li im na celo, kao broj koji nesto vredi,
nule ce postati broj. Broj koji se ne da izbrojati
nijednom pamecu."
I jos jedno sam cuo: "Tradicija je divna stvar,
ali ne kad se od nje zivi, vec kad se ona stvara."
Ako ne vidis zvezde, upali baklje. Ako ne vidis
sunca, uvezi vatre u krug.
Ako ne vidis sarenilo, upali sebe i prskaj, kao
one sasave prskalice za Novu godinu.
Pobacaj pregrsti svitaca i makar fosfornom
svetloscu obasjaj tamu. Umori vec jednom
ljudima te noci sto ih umaraju.
5.
Nekad na svetu ziveo je car Darije. To je onaj
koji je bicevao more. Rvao se sa njim, kidao
na komade i davio ga. Mrcvario je okean da
se osveti prirodi, sto je izgubio jednu veliku
zivotnu bitku.
Danas ta bitka nikom nista ne znaci.
Mnoge ce stvari, koje su sada najvaznije, nekad
izgledati takodje besmislene. Ujutro pocinjes
da se boris. Nikad to nemoj ciniti sasvim ozbiljno.
Bori se kao i dosad: igraj se.
Mozda ces tako i poraze sutra videti kao pobede.
Evo i jedne vesti od Baruha Spinoze. Datum
1673. Poslednja poruka u liscu, u cast tvog
polaska u skolu:
"Radost je covekov prelaz od manjeg savrsenstva
ka vecem." A u dnu, jedva sam prepoznao
rukopis Ludviga Berna: "Misli u zivom
svetu, a zivi u izmisljenom"."
Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.
Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.
Sa nosom dečački prilepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara
i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,
putujem, evo, putujem,
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu noć
na svetu,
da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.
Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.
Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao
okovan u ova usijana rebra.
Uobrazio sam da sam te već viđao
u lađarskim lengerima,
u naočarima starih prodavaca lozova
i zarđalim očima limenih bogova
na seoskom raspeću.
Veče je opet nekako sumanuto sjajno,
i daljine pod mokrim zvezdama
pune su mleka
i srebra.
Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim beskrajno,
u ovim batrgavim noćima
što imitiraju sreću.
A o meni i ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava.
Kunem ti se u sve one osvetljene prozore
kojima sam zavideo na zavesama
kad sam služio u mornarici.
Ja sam rodjendan slona
i smrt mrava
na istoj slamarici.
Zaista,
ti mene tako divno ne znaš.
Hiljadu prašuma češlja kosu
u mom ušećerenom oku.
Sanjam te s tugom noćima,
kao vojnik tuđu (film-za-odrasle)-ografsku sliku,
U meni stanuju kapele
i noćni lokali
i neki podivljali konji
preživeli u nekom ogromnom pokolju.
U meni se dave brodolomnici
i kopna na vidiku.
Tebi ću priznati:
ja, preispoljna kukavica,
umeo sam da bivam zapanjujuće hrabar
zbog regrutskih ogledala, zbog kojih mnogi
nikada neće postati invalidi.
Pisao sam stihove da bude malo snošljivije
u muškim čekaonicama kožnih dispanzera.
Razumeo sam kako je uškopljenim bivolima,
a sa rudarima sam imao običaj
da zlonamerno ćaskam
u oblacima i okeanima.
Bio sam sve ono što bridi
i što se stidi.
Sve ono što se vidi i ne vidi u noćima.
Sve ono što se kazuje i ne pokazuje u danima.
Ja sam taj što je molio
da se izmisli takva država
u kojoj vladaju kondukteri.
Jedna država u kojoj svako može da putuje
kud god hoće.
Ja sam taj što je sklapao ruke
da se izmisli jedna odlična država
koja sanjarima od malih nogu daje penziju
i školsku decu masovno vakciniše
protiv samoće.
Sad više ništa nemam,
samo ovo srce,
ogromno,
gadno
i gladno.
Ovaj rezervat divljih bubnjeva
i hipnotisani zoološki vrt.
Pokazaću ti nilske konje moje tuge.
Zebre moje neozbiljnosti.
I majmune pijanstva.
Pokazaću ti ovo u meni
što liči na opljačkanu kockarnicu
i opljačkanu smrt.
Svi nekud odlaze.
Eno, pogledaj ih gde odlaze
kao pihtijasti zvuk zvona.
Danima nekud odlaze kao miris izmirne,
nečujni,
i na prstima.
U očima im malo glinenih perli,
i vašarskih bombona,
i malo iskrzane slame u ustima.
Niko te zaista nije želeo
ovako stravično, kao ja noćas.
Tebe sa mirisom sapuna,
mastila,
mirisom đačkih igranki,
pokislih revera,
magle
i tramvajske zvonjave.
U mojim žilama za tebe teče
nekakva bela krv,
nešto kao čipka na tvom ramenu,
ili ukus tvojih sekutića u mojim dlanovima.
Nešto kao poljubac
između dve nečitke izgužvane stranice
nekakvog na brzinu napisanog pisma.
Ili nešto kao krv pod noktima
između dve najšarenije ponjave.
A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila.
Malo me ljubila.
Malo ubila.
Raskoračen nad sobom,
danima sam zverao u svoju zapenjenu zenicu
kao u namirisanu kadu.
Pod kožom mi stanovala vretena.
Pod temenom mi plastovi blata
zaudarali na četiri rata.
Možeš misliti kako je bilo
kad uopšte i nisam imao brata
u tom gradu
gde su svake večeri ponovo hteli
glavu da mi ukradu.
Imao sam samo bezbroj suludih koraka
od zida
do zida.
I natrag:
od zida
do zida.
Imao sam malo tuđeg smeha i plača
nataloženog na stvari.
I onu jesen,
onu najlepšu jesen na svetu,
onu što miriše na kišu, kao Ciganka
kad žute haljine skida
i među krošnjama krvari.
Vidiš kako ti mene divno ne znaš.
Možda ja nisam ni trava.
Možda sam samo napamet naučio trčanje
od porodilišta do spomenika
u nekoj panonskoj varoši
austrougarskog porekla.
U meni jedno nebo,
obešeno za noge,
visi kao da spava,
a to je jedino nebo koje ne ume da spava.
U meni jedno nebo visi kao zastava
od vetra strašno otekla.
Voz tutnji.
Tutnji.
Učini nešto da me bar tvoj grad
ne sretne
sa topovima samoće
ispaljenim u ova usta živa.
Nadrobi mi u grlo ptičja krila
pomešana sa hlebom.
Ne bleji vetar uzalud tako žalobno,
ružnije nego stado zatrudnelih ovaca
u zoru,
u dvorištu klanice.
Točkovi tutnje.
Tutnje.
A rebra su mi sve više
dve okrvavljene roletne
kroz koje srce šiklja
i ruke mi poliva,
kao mlaz vrele nafte
usijani vod trafostanice.
Staviš li težak teret na pleća, hodaćeš posrćući
celo jutro. Ako ga odbaciš, odlepršaćeš
stopalima.
Isto je tako i sa težinom saznavanja.
Gomila prolećnih paukova se grohotom smejala
dok je, nošena vetrom, slušala kinesku
poslovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvaraju
dudovo lišće u svilu«.
Pa evo, rekoše oni, mi svakog trena možemo
isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.
Kako objasniti prolećnim paucima da nije
važno plesti i ukrašavati vazduh lepotom
svoga tkanja? Važna je upotreba niti.
Još nisam nosio košulju od paukove svile.
Zato ja više verujem jednoj svilenoj bubi i
strpljivom Heraklitu koji misli da ljudi
ogromna znanja nalaze u malim svetovima,
a zaborave traže u većem i zajedničkom.
I verujem Francuzima. List je čak iz Normandije.
Datum 1726: “I sitne kiše jedu velike puteve”.
Zašto se kaže: beskorisno i korisno? Zašto
se kaže: usplahireno i spokojno? Kao što
postoji ponašanje čoveka, sine moj,
tako postoji i ponašanje njegovih misli.
Rado bih nešto dodao Aristotelu. Recimo
da je rekao: »Mudrost je jedina nauka koja
se bavi mudrošću, a ne naukom”.
I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi je
potrebna i takva razglednica: »Ljubav
je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju
a ne umetnošću”.
Kjerkegor kaže: »Nema nikakvog Ovde i
Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i
Nigde«.
A stari dobri momak Ričard Bak dopisao je
ispod toga nešto potpuno suprotno.
Obojica su u pravu.
Ovako kaže Bak: »Kad bi nam prijateljstvo
zavisilo od vremena i zavisilo od prostora,
savladavši ih, mi bismo upropastili naše
druženje.
Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde.
Savladamo li vreme, ostaje samo Sada.
I zar ti se ne čini da ćemo se nas dvojica
na tom čudesnom putu između Sada i
Ovde ipak ponekad sretati?”
Sad shvataš, sine moj, da ću morati da ti
objasnim neke stvari.
Koristeci pretragu, nisam nasao ovu pesmu, pa ako je slucajno bila ja se izvinjavam.
Miroslav Mika Antić
Nepovratna pesma
Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Sta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.
Da li si ikad razmišljao
O čemu pričaju svici
Svojoj deci pred spavanje?
Dok se čadj predvečerja
Rumeno mrvi i taloži
U naborima šuma,
Da li si prisluškivao
Njihovo došaptavanje
U avgustovskoj travi?
To je onaj trenutak
Avetinjski i sablasni,
Kad sve utihne okolo,
Ptice, vetar i jezero
A iz modrog tajanstva
Sanjive vasione
Plutaju kao utvare
Seni ugaslih svetova
I pretaču se u mreškanje
I odsjaj zlatnog grumenja
Na dno prvoga dremeža
Prečistih brušenih voda.
Mali svitac je ozaren
I prestravljen lepotom
Tajanstvenoga neba.
Nesnošljivom lepotom.
I zato kaže šapatom
Svome velikom svicu:
Kako mogu da dospem
Do one najveće zvezde
Što tinja nad glavom jasena?
Šta može da mu kaže
Njegov veliki svitac
U svojoj fosfornoj nemoći?
I on je negovao
Nekada u detinjstvu
Svoje malecke uši
Za tajne glasove neba
I naslanjao obraz
Na vrelo disanje tame
U svojim molitvama.
Šta može da mu kaže?
Može li da mu prizna:
Svitac je najsporiji način
Da se postane svetlost?
Baš kao što je staza
Stvarno najsporiji način
Da se bude daljina
I da se postane prostor.
Baš kao što je ptica
Stvarno najsporiji način
Da se postane vetar.
Baš kao što je bilje
Stvarno najsporiji način
Da se dospe do sunca.
I kao što su pahulje
Stvarno najsporiji način
Da se razbije zemlja.
Dok iz pitome paprati
I ljutih kupinjaka
Panjevi natrulo dahću
Katran, vlagu i otrove,
Ima li snage da prizna
Da u ovoj čamotinji
Vekovi uzasno kasne?
Ne. On je pre svega otac
I usahlo se smeška
Dok laže: ovde, gde živimo,
To je takodje jedna
Obla i lepa zvezda
Za nekog malenog svica
Koji stanuje tamo
Gde ti uporno gledaš,
I pita se večeras
Kako da dospe do tebe.
Zamenite se želja.
Da li sme da mu objasni:
To je taj prostrti ležaj
Izmedju Ničeg i Ničeg
Gde možeš da vidiš stvari
Kao da sa svih strana
U istom trenu prolaziš
I meko ih dodiruješ?
Kao da si mnogostruk.
Vidiš svet dlanovima
I vidiš tabanima.
I vidiš čelom i temenom.
Vidiš do dna nevidljivog.
Zamisli malog svica,
Tog koji ne postoji
Tamo na onoj zvezdi,
Ali ti ga već poznaješ
I s njim si razgovarao.
Zamenite se želja.
I to bi bio kraj utehe:
Ako se zamenite,
Bezbroj će svetlosnih godina
Postati jedno jedino
Tvoje najveće Danas
I prevalićeš divna
I ogromna prostranstva
Kakva, evo, razumem
Možda još samo ja
I neki davni svici
Iz minulih vremena.
Sanjaj i uveri se.
Laž koja toliko laže
Da se zanese, zaboravi,
Pa prevari i sebe,
Postaje vrhovna istina.
Uopšte nije važno
Šta se od tebe traži.
Važno je šta ti nalaziš
Na izvišenim strminama
Sebe, kojeg upoznaješ.
Zameniti se želja.
Kako je lako to hteti
Na vrhovima snova,
A kako teško ostvariti
U podnožjima jave.
Svako dete u sebi,
Pa i to dete svica,
Nosi umeće večnosti,
Koja se posle raspršuje
I ljušti kao boja
Sa leptirovih krila
Niz naprsline vremena,
U prevelikoj jurnjavi
Da se što pre odraste.
Pročitaj ovo ponovo.
Nemoj da preskačeš redove.
Lome se krhki obodi
Zlatastih oreola
I lepe tršave misli
Postaju sve ćelavije.
Mali svitac to zna.
Zna da je njegov let
Već unapred paralisan
I da će završiti
U grčevima korenja.
Ipak, uporno gleda
Svako veče u zvezdu
Što bdi nad krošnjama jasena
I neprekidno ponavlja
Svoje naivno pitanje.
I umiva se njime dok ga polako izdiše.
To je od ptica naučio.
One se peru krilima,
Dok seku kriške neba.
I učio je od cveća.
Ono se pere mirisom
Koji iz sebe isijava.
Radoznalost je način
Da se do gola očistiš
I budeš kadar da jednom
Zauvek sve prekoračiš.
Sve. Čak i svoju senku.
Mali svitac bi mogao
Da kaže velikom svicu:
Hvala vam što me tešite.
Ali red je da shvatite:
Ako mi mnogo puta
Šapnete da me volite,
Je li to više ljubavi,
Ili ta ista, jedina?
I ako svake večeri
Imate novi dokaz
Da je čudesno važno
Otkriće da smo živi,
Je li to više života,
Ili je jedan jedini?
Imam i ja svoj vrh.
On je u meni. Unutra.
Iz noći u noć se pentram
Po bespućima bezumlja
I ovo, čime se bavim,
Nije već gotova mudrost
Kao u vas svitaca
Iz minulih vremena.
Morao bi da kaže:
Ja samo osluškujem kretanje
Kao svoj pošteni deo
Radoznalosti svih rođenih,
Ukletih da se pitaju.
Još se ne bavim nekim
Ozbiljnim verovanjem,
Već razmišljam o tome.
I ne bavim se shvatanjem,
Već razumevanjem shvatanja.
Ja ne posmatram stanja,
Nego zbivanja stvari.
Zato se nikad ne mogu
Pomiriti sa mirenjem.
Zatim maleni svitac
Lagano sklapa oči
I pravi se da spava.
To je, naravno, avgust
I sve je blago u vazduhu.
Vidici se pretvaraju
U mlaki vosak i pesmu.
Pesma je provetren život.
Sa neba padaju opiljci
Dalekih zvezdanih misli.
Sa zemlje uzleću misli
Malih radoznalih svitaca.
I nikada se ne sreću.
Večno se mimoilaze
U ogromnoj praznini
Hladnih bespuća svemira.
U stvari, mali svitac
I nije pravi svitac,
Već više neko pitanje
Sa krilima od zemlje
I iskrzanim usnama
Od lepljive brbljivosti.
On neprimetno skida
Sa mekih, zelenih pleća
Kao prozračnu košulju
Svu svoju nesigurnost.
I kaže: moram odleteti!
Moram dospeti tamo!
I smeška se dok plače,
Sličan treperavoj lampi
U kojoj umesto ulja,
Gore detinje suze
Mirisave od nade.
Plače i veliki svitac.
Izgleda kao da spava,
Ali u sebi bezglasno
I pepeljasto jeca.
Jer i veliki svitac,
Ako umeš da zamisliš,
Nije zapravo svitac,
Nego naš večiti odgovor
Sa krilima i usnama
Od blage mesečine
Izmišljen, ali potreban.
Bez njega svi bi mali,
Ljubopitljivi svici,
Ostali zauvek priglupi
Ne saznavši za igru
Koja se zove „žmurke“,
Kad se biva nevidljiv,
Potpuno lišen ivica.
Dok u daljinu odbrojavam
Svoju svetlucavu misao
I pretvaram je u požare,
Nepomućene, vrtoglave,
Na dnu pra-okeana
Nepresušenoga neba
U koji se ulivaju
Sva trajanja i prostori,
I ja izmišljam zvezdu
Iz mog mesta u vremenu
I ona mene iz njenog.
I uplašim se kad shvatim
Da sam dvodtruko uplašen.
Jer ja sam ovde, danas
I negde tamo, u večnosti.
Ipak je ćovek najbrži
I najčudesniji način
Da se postane svetlost.
Ja moram u to da verujem.
Bilo bi odveć lepo
Da se na kraju bar jedne
Od tih zvezdanih večeri
Nešto stvarno i dogodi.
Nešto što bi izmenilo
Život i snove svitaca,
Uz čiju smo se mudrost
Slučajno zadesili,
I sami u sebi žudeći
Daleke jake svetlosti
I menjajući uzalud
Svoje žestoke želje
Za nekakav u večnost
Rastegnuti trenutak.
Ali ništa se ne zbiva.
Još uvek vekovi kasne.
Kraći samo za korak
Od svoje neodlučnosti,
Mi smo se mimoišli
Kao i mali svitac
Sa svakim svojim snom.
Eto, zašto se ne zbiva.
Čujem zagrljaj drveća
I otvaranje školjki,
Slonovski hod planina,
Šarenilo tišine,
Mekoću ptičijeg leta
I belo pletivo potoka
Po kamenju i pesku
Rasutom oko jezera.
Ali šta mi to vredi
Kad nikad nisam dospeo
Ni u jedno to Unutra.
Zameniti se želja,
Ma i najvrelijim glasom,
To znači: baviti se
Ključanjem hladne svetlosti.
Naš oslonac je beskraj.
U trinaestoj godini,
U dogovoru s vetrom,
Vreme je da se malo
Odlepimo od sebe
Plamteći duhom i rukama.
Šta se to možda moglo,
A nismo domislili?
Ovo je moje pitanje
Vršnjaku iz budućnosti.
Uzdam se u njegova stoleća,
Valjda će biti brža.
Postoje modra leta
Kad se u oku naziru
Sve bliži tragovi lasta.
Mirišu guste grive
Krilatih tuja i borova
Kao zvuk starih orgulja.
Pod smolom pčelinjeg pljuska
Treba provesti dan
Ležeći tako na ledjima
Uz samu obalu jezera,
Razmišljajući o tome
Da li su prave stvari
Na mestu gde su nas učili,
Ili su već u nama,
A nismo ih ni svesni.
Postoji belo mesto
Visoko u prošlosti vremena
Gde zapisani jezik
Večitoga obnavljanja
Još uvek možeš pročitati
Kao govor života, a ne tek pogrešan prevod.
Šapućem to vršnjaku
Iz veka što tek pristiže.
Pronadji svoju zvezdu
I počni sasvim sam.
Počni bez ičije pomoći
Dok tvoj bosonogi korak
Himnično zemljom odzvanja:
Tišinu po tišinu.
Upamti, ti si smena.
Idi, dovrši to nebo.
P.S.Ovo je svitac,iako mozda ne lici na sebe,nije mu bilo do slikanja
"Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam" ili uređivao Zmajev "Neven"...
Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".
I u svim ostalim svojim pesmama."
Dopuna: 24 Jun 2011 12:43
In Memoriam
Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu
I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je
O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea
Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled
Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me
Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik
On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio
Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom
Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer
Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo
Dopuna: 24 Jun 2011 12:45
"Pogrešno si umro, Miroslave, ako misliš da si stvarno umro tamo gde si stao."
(24. jun 1986.)
U popodnvenim vestima govore o tome da ja Antiću danas uručena nagrada Jovan Popović za životno delo. Večeras, međutim, negde pre pola osam, javila Boba Latinović, kratko: „Mika je umro. Dođite!“ Na onom dugom, niskom stolu, za kojim je sedeo, ležao je podvezane brade, vezanih ruku, no nekako veoma prirodan, kao zaspao. Imao sam utisak da će se sad prenuti, progovoriti i ispraviti neki akcenat u stihu koji sam tek bio izgovorio. Na postamentu za Soldatićevu skulpturu video sam još onu novu kožnu kravatu koju je i jutros bio vezao. Za Jovana Popovića. Vest o smrti se raščula. Neko je uključio televizor, i na ekranu, u slaboj montaži, između sjajnih Latinovićevih kadrova iz filma o Antiću, neki ljudi, kao naišli odozdo, ali ne sa neba, ne sa neke druge planete, nešto su nesuvislo govorili, sedeo sam podalje, nisam baš sve razaznavao, ali dva lika sam uočio dobro. Prvi je nešto govorio iznad glava, drugi je bio sed, samozadovoljno se smešio, dobio je, eto, šansu. Neko je, srećom pogasio televizor. Već uveliko iza ponoći otvoreno je pismo, adresovano Dudi, iz komšiluka, koje je apsolutno potvrdilo njegovu želju da izmakne malenim zamkama banalnih govora i oveštalih posmrtnih slova:
"Dudo, kad me iznose, neka pročitaju „Besmrtnu pesmu“. A kad me pokopaju neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira „Piro manđa korkoro“. Niko ne sme da mi drži govor." M. Antić
Umro je najveći vuk koji je ikada živeo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?
Dopuna: 24 Jun 2011 13:48
Pesma koju je Slobodan Pavicevic napisao kada je cuo vest o Mikinoj smrti
Umro je Miroslav Antic,
javlja mi Drasko Redjep,
i ne verujuci u to sto kaze,
kaze: javi mu se.
Okrecem 021,
da preduhitrim voditeljku TV Dnevnika,
biram 3-1-7-7-9-9,
Sumadija sumi znajuci da svet se smanjuje
brzinom vesti.
Preko Dunava zvoni mi Novi Sad,
u Ulici Mihala Babinke
1 slusalicu podize Mika Vojvodina.
Mika planinski venac usred ravnice,
i kaze:
Tacno je, umro sam.
Idi, bre Miko, u pizdu materinu,
kao sto ti je rekao Lao-Ce, nemoj da lazes,
vicem ko da sam i ja umro pa me ne cuje,
ako lazes, ima reci da ti poispadaju iz pesama
u kojima si slavio zivot,
u kojima si slavio ljubav sa zivotom,
i sa ovog sveta neces moci da odes
sve dok ih ponovo ne vratis u taj zivot
kome si svasta obecao.
Pogresno si umro, Miroslave,
ako mislis da si stvarno umro
tamo gde si stao.
Dopuna: 24 Jun 2011 19:27
26. Меморијал "Мирослав Антић"
Концерт Звонка Богдана у Мокрину!
У петак, 24. јуна 2011. године у 21 час на Варошком тргу у Мокрину биће одржан 26. Меморијал „Мирослав Антић“. У програму чија ће тема бити обележавање двадесетпетогодишњице смрти великог песника, новинара, сликара и филмског редитеља Мирослава Антића (Мокрин, 1932 – Нови Сад, 1986) целовечерњи концерт одржаће Звонко Богдан, уз пратњу тамбурашког оркестра.
Ja sam ispred nosa svoje,vrlo uvažene generacije,prvi išao da onjušim oblake i prvi se namršten vratio.I sad znam da je mudrije učiniti korak van sebe,nego proći milione kilometara u svojim grudima...
Živeti treba,valjda tako,kao kad imaš jednu veliku novčanicu,pa je potrošiš celu odjednom.Ne razmenjivati je u sitniš,jer za dinar se ne može ništa kupiti.Šta može da se kupi?To je to umiranje nasamo.Ja nikad nisam voleo tako,ja sam sve stvari,sve novčanice svoje životne trošio odmah,sve do poslednje pare.Pa ću valjda tako i umreti,kad budem umro.
Ne,ja stvarno mislim da ću postojati,da ću postojati,da ću živeti.Ne u nečem drugom,ne u nekom drugom,nego ću postojati u meni samom...
