Pošto tema još uvek stoji tu gde je postavljena dodala bi nešto što često čitam za sebe.
Pesnici zemlje...
Mudri narodi nikad ne kažu: cveta cveće.
U mudrim narodima vrtlar i biljka cvetaju zajedno,
isto lepi i ružni,
isto srećni i nesrećni
i strašno zajedno sami.
Dobri vrtlari ne traže od biljaka lepotu,
već njenu hranljivost.
Oni se smeju hranljivosti jednog karanfila,
ali se klanjaju hranljivosti krompira.
Oni su pesnici zemlje,
a ne opsenari.
Ponesi cvet u reveru,
najlepši cvet koji odgajiš,
cvet pasulja i trešnje,
kaktusa ili lubenice,
- gde je tom cvetu koren,
koštica,
semenka,
ili plod?
Sve si to uništio zbog jednog trenutka lepote.
Zar ćeš mirisom rađati novo bilje?
Repa pobeđuje belu radu.
Kupus i kelj pobeđuju orhideju.
Zato se kaže:
prvi je razlog borbe
u potrebi za poezijom korisnog.
(M. Antic)
Zadnjih dana se vracam Miki i nekako se iznova zaljubljujem u njegovu poeziju...
Kad pomislim na lik i delo Mike Antica prvo sto pomislim je...
"O meni se najlepse brinu oni koji me ostavljaju na miru.", a odmah zatim i teksta "U jesen uvek nestanem iz Novog Sada..."
"U jesen uvek nestanem iz Novog Sada..."
U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.
Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale.
Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo...
Dopuna: 27 Maj 2013 2:21
PROTESTNA PESMA
Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo – sebe ne razumem.
Ja čuvao, ljudi, ovce
tamo negde na kraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta...
Sve im smeta.
Ja do škole pešačio
i po kiši i po snegu,
moje kćeri k'o knjeginje,
k'o da se u svili legu:
jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.
Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo – sebe ne razumem.
Ja krčio s ocem šumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu-gospodinu
teško i da đubre prospe.
Kad mu mati nešto reži
mislim: žensko pa nek' reži.
A on: odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.
Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.
Traži novac, kuka, moli
– nema čime stan da plati,
a ja šašav
pa ga pustim
da se mirno kući vrati.
I sve divno, divno umem
samo – sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih stek'o.
Niko hvala nije rek'o.
K'o da moram da se zboram
i da leđa večno krivim
zbog prinčeva i princeza.
K'o da samo zato živim.
A ja živim jer se nadam
da me i sad negde čeka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vrućeg mleka,
i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.
Al' putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose dečje stope.
Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.
,, U meni večeras ova reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije moje srce ridje
jer mora nekud da izidje.
U tebi večeras, ta ista reka
čudno je meka.
Sva je je od mleka.
I čas je zlatna i čas je plava.
U njoj se ceo svet oslikava.,,
Dopuna: 07 Avg 2013 22:42
Autobiografija
U običnom sam sebe uhvatio
pa nikad nisam to sakrivao.
Bar sam pošteno kiriju platio
na ovom svetu što sam živeo.
Možda sam nekom jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.
I u komšiluk zvezde doselio
U prozor svitanje uramio.
Ako mi život krila skrati
i sneg u oku počne da veje,
znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.
" Nauci se da umes da zabolis svoj bol, umesto da on tebe boli.
Nauci se da umes da vodis svoje puteve, umesto putevi tebe da vode.
I nauci da umes da odzivis svoj zivot, umestoda on tebe zivi.
Jer njemu je svejedno da li nas ima ili nema i da li uopste i mislimo da mislimo...."
Putokazi
M.Antic
Dopuna: 05 Jan 2014 23:09
Miroslav Mika Antic
Ej, da mi je niz aprile
tebe sresti.
Ej, da mi je da izludim,
a bagrenje rascvetano.
Ej, da mi je golih grudi,
sa košuljom poderanom.
Ej, da mi je da te ljubim
slab od ropca,
jak do krika
kad zabole zdravi zubi
harmonika.
Ej, da mi je u proleću
u milion vrelih boja.
Ej, umreću bos po cveću.
Samog sebe razboleću.
Ej, devojko, dušo moja.
Dopuna: 25 Mar 2014 18:13
Taman odrastem - ti podetinjiš.
Taman podetinjim - ti odrasteš.
Uvek mi bežiš za jedno juče.
Uvek si daleko za jedno sutra.
