Miroslav Antic

• 2Ovo se svidja korisnicima: Peca, Neprimetna
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 03 Avg 2018 20:40

Uhodeći komete

Da li si ikad razmišljao
O čemu pričaju svici
Svojoj deci pred spavanje?

Dok se čadj predvečerja
Rumeno mrvi i taloži
U naborima šuma,
Da li si prisluškivao
Njihovo došaptavanje
U avgustovskoj travi?

To je onaj trenutak
Avetinjski i sablasni,
Kad sve utihne okolo,
Ptice, vetar i jezero
A iz modrog tajanstva
Sanjive vasione
Plutaju kao utvare
Seni ugaslih svetova
I pretaču se u mreškanje
I odsjaj zlatnog grumenja
Na dno prvoga dremeža
Prečistih brušenih voda.

Mali svitac je ozaren
I prestravljen lepotom
Tajanstvenoga neba.
Nesnošljivom lepotom.

I zato kaže šapatom
Svome velikom svicu:
Kako mogu da dospem
Do one najveće zvezde
Što tinja nad glavom jasena?

Šta može da mu kaže
Njegov veliki svitac
U svojoj fosfornoj nemoći?
I on je negovao
Nekada u detinjstvu
Svoje malecke uši
Za tajne glasove neba
I naslanjao obraz
Na vrelo disanje tame
U svojim molitvama.
Šta može da mu kaže?

Može li da mu prizna:
Svitac je najsporiji način
Da se postane svetlost?

Baš kao što je staza
Stvarno najsporiji način
Da se bude daljina
I da se postane prostor.

Baš kao što je ptica
Stvarno najsporiji način
Da se postane vetar.

Baš kao što je bilje
Stvarno najsporiji način
Da se dospe do sunca.

I kao što su pahulje
Stvarno najsporiji način
Da se razbije zemlja.

Dok iz pitome paprati
I ljutih kupinjaka
Panjevi natrulo dahću
Katran, vlagu i otrove,

Ima li snage da prizna
Da u ovoj čamotinji
Vekovi uzasno kasne?

Ne. On je pre svega otac
I usahlo se smeška
Dok laže: ovde, gde živimo,
To je takodje jedna
Obla i lepa zvezda
Za nekog malenog svica
Koji stanuje tamo
Gde ti uporno gledaš,
I pita se večeras
Kako da dospe do tebe.
Zamenite se želja.

Da li sme da mu objasni:
To je taj prostrti ležaj
Izmedju Ničeg i Ničeg
Gde možeš da vidiš stvari
Kao da sa svih strana
U istom trenu prolaziš
I meko ih dodiruješ?
Kao da si mnogostruk.

Vidiš svet dlanovima
I vidiš tabanima.
I vidiš čelom i temenom.
Vidiš do dna nevidljivog.

Zamisli malog svica,
Tog koji ne postoji
Tamo na onoj zvezdi,
Ali ti ga već poznaješ
I s njim si razgovarao.
Zamenite se želja.

I to bi bio kraj utehe:
Ako se zamenite,
Bezbroj će svetlosnih godina
Postati jedno jedino
Tvoje najveće Danas
I prevalićeš divna
I ogromna prostranstva
Kakva, evo, razumem
Možda još samo ja
I neki davni svici
Iz minulih vremena.

Sanjaj i uveri se.
Laž koja toliko laže
Da se zanese, zaboravi,
Pa prevari i sebe,
Postaje vrhovna istina.

Uopšte nije važno
Šta se od tebe traži.
Važno je šta ti nalaziš
Na izvišenim strminama
Sebe, kojeg upoznaješ.
Zameniti se želja.

Kako je lako to hteti
Na vrhovima snova,
A kako teško ostvariti
U podnožjima jave.

Svako dete u sebi,
Pa i to dete svica,
Nosi umeće večnosti,
Koja se posle raspršuje
I ljušti kao boja
Sa leptirovih krila
Niz naprsline vremena,
U prevelikoj jurnjavi
Da se što pre odraste.

Pročitaj ovo ponovo.
Nemoj da preskačeš redove.

Lome se krhki obodi
Zlatastih oreola
I lepe tršave misli
Postaju sve ćelavije.

Mali svitac to zna.
Zna da je njegov let
Već unapred paralisan
I da će završiti
U grčevima korenja.
Ipak, uporno gleda
Svako veče u zvezdu
Što bdi nad krošnjama jasena
I neprekidno ponavlja
Svoje naivno pitanje.

I umiva se njime dok ga polako izdiše.
To je od ptica naučio.
One se peru krilima,
Dok seku kriške neba.
I učio je od cveća.
Ono se pere mirisom
Koji iz sebe isijava.

Radoznalost je način
Da se do gola očistiš
I budeš kadar da jednom
Zauvek sve prekoračiš.
Sve. Čak i svoju senku.

Mali svitac bi mogao
Da kaže velikom svicu:
Hvala vam što me tešite.

Ali red je da shvatite:
Ako mi mnogo puta
Šapnete da me volite,
Je li to više ljubavi,
Ili ta ista, jedina?

I ako svake večeri
Imate novi dokaz
Da je čudesno važno
Otkriće da smo živi,
Je li to više života,
Ili je jedan jedini?

Imam i ja svoj vrh.
On je u meni. Unutra.
Iz noći u noć se pentram
Po bespućima bezumlja
I ovo, čime se bavim,
Nije već gotova mudrost
Kao u vas svitaca
Iz minulih vremena.

Morao bi da kaže:
Ja samo osluškujem kretanje
Kao svoj pošteni deo
Radoznalosti svih rođenih,
Ukletih da se pitaju.

Još se ne bavim nekim
Ozbiljnim verovanjem,
Već razmišljam o tome.

I ne bavim se shvatanjem,
Već razumevanjem shvatanja.

Ja ne posmatram stanja,
Nego zbivanja stvari.

Zato se nikad ne mogu
Pomiriti sa mirenjem.

Zatim maleni svitac
Lagano sklapa oči
I pravi se da spava.

To je, naravno, avgust
I sve je blago u vazduhu.
Vidici se pretvaraju
U mlaki vosak i pesmu.
Pesma je provetren život.

Sa neba padaju opiljci
Dalekih zvezdanih misli.
Sa zemlje uzleću misli
Malih radoznalih svitaca.
I nikada se ne sreću.

Večno se mimoilaze
U ogromnoj praznini
Hladnih bespuća svemira.

U stvari, mali svitac
I nije pravi svitac,
Već više neko pitanje
Sa krilima od zemlje
I iskrzanim usnama
Od lepljive brbljivosti.

On neprimetno skida
Sa mekih, zelenih pleća
Kao prozračnu košulju
Svu svoju nesigurnost.

I kaže: moram odleteti!
Moram dospeti tamo!

I smeška se dok plače,
Sličan treperavoj lampi
U kojoj umesto ulja,
Gore detinje suze
Mirisave od nade.

Plače i veliki svitac.
Izgleda kao da spava,
Ali u sebi bezglasno
I pepeljasto jeca.

Jer i veliki svitac,
Ako umeš da zamisliš,
Nije zapravo svitac,
Nego naš večiti odgovor
Sa krilima i usnama
Od blage mesečine
Izmišljen, ali potreban.

Bez njega svi bi mali,
Ljubopitljivi svici,
Ostali zauvek priglupi
Ne saznavši za igru
Koja se zove „žmurke“,
Kad se biva nevidljiv,
Potpuno lišen ivica.

Dok u daljinu odbrojavam
Svoju svetlucavu misao
I pretvaram je u požare,
Nepomućene, vrtoglave,
Na dnu pra-okeana
Nepresušenoga neba
U koji se ulivaju
Sva trajanja i prostori,

I ja izmišljam zvezdu
Iz mog mesta u vremenu
I ona mene iz njenog.

I uplašim se kad shvatim
Da sam dvodtruko uplašen.
Jer ja sam ovde, danas
I negde tamo, u večnosti.

Ipak je ćovek najbrži
I najčudesniji način
Da se postane svetlost.
Ja moram u to da verujem.

Bilo bi odveć lepo
Da se na kraju bar jedne
Od tih zvezdanih večeri
Nešto stvarno i dogodi.

Nešto što bi izmenilo
Život i snove svitaca,
Uz čiju smo se mudrost
Slučajno zadesili,
I sami u sebi žudeći
Daleke jake svetlosti
I menjajući uzalud
Svoje žestoke želje
Za nekakav u večnost
Rastegnuti trenutak.

Ali ništa se ne zbiva.
Još uvek vekovi kasne.

Kraći samo za korak
Od svoje neodlučnosti,
Mi smo se mimoišli
Kao i mali svitac
Sa svakim svojim snom.
Eto, zašto se ne zbiva.

Čujem zagrljaj drveća
I otvaranje školjki,
Slonovski hod planina,
Šarenilo tišine,
Mekoću ptičijeg leta
I belo pletivo potoka
Po kamenju i pesku
Rasutom oko jezera.

Ali šta mi to vredi
Kad nikad nisam dospeo
Ni u jedno to Unutra.

Zameniti se želja,
Ma i najvrelijim glasom,
To znači: baviti se
Ključanjem hladne svetlosti.
Naš oslonac je beskraj.

U trinaestoj godini,
U dogovoru s vetrom,
Vreme je da se malo
Odlepimo od sebe
Plamteći duhom i rukama.

Šta se to možda moglo,
A nismo domislili?
Ovo je moje pitanje
Vršnjaku iz budućnosti.

Uzdam se u njegova stoleća,
Valjda će biti brža.

Postoje modra leta
Kad se u oku naziru
Sve bliži tragovi lasta.

Mirišu guste grive
Krilatih tuja i borova
Kao zvuk starih orgulja.

Pod smolom pčelinjeg pljuska
Treba provesti dan
Ležeći tako na ledjima
Uz samu obalu jezera,
Razmišljajući o tome
Da li su prave stvari
Na mestu gde su nas učili,

Ili su već u nama,
A nismo ih ni svesni.


Postoji belo mesto
Visoko u prošlosti vremena
Gde zapisani jezik
Večitoga obnavljanja
Još uvek možeš pročitati
Kao govor života, a ne tek pogrešan prevod.

Šapućem to vršnjaku
Iz veka što tek pristiže.

Pronadji svoju zvezdu
I počni sasvim sam.
Počni bez ičije pomoći
Dok tvoj bosonogi korak
Himnično zemljom odzvanja:
Tišinu po tišinu.

Upamti, ti si smena.
Idi, dovrši to nebo.



Dopuna: 07 Avg 2018 17:27

Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem.
Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
....
Zato izgledam izgubljen i neprekidno se osvrćem. A u sebi se smeškam.
Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.

"Pećine"

• 1Ovo se svidja korisniku: Peca
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ČAROBNA PESMA


Često te tako vidim.

Istina , kao u nekoj

dalekoj srebrnoj magli.

Ali divno te vidim.



Na nogama ti Čizme

od sedam svetlosnih milja

U ruci ona lampa

u koju, posle Aladina,

umesto duha zatvaraš

obrise večitog vremena.



I čujem šapuceš: sezame.

I svet se pred tobom rasklapa.



2.



Dodirom tvojih misli

prostori sebe otkrivaju.

Dužina tvog vida

tinja i pokreće krvotok

jes nenačetih svetova.



Letiš na čarobnom ćilimu

i dižeš se za pticama

tamo gde je sve prozirno,

sve u jednoj dimenziji

kao na dečijem crtežu,

al ima nečeg ljudskog,

dubljeg od čovečanstva.



Tamo te čekam budan

u svom kosmičkom snu.



3.



Nikad ti nisam rekao

koliko do suza volim

tvoju tršavu glavu

koja u sumrak miriše

na sapun i jesenji vetar.



Glavu u kojoj stanuju

samo visoke boje,

ogromne, nedostižne,

sposobnu da razume

spirale nebeskih ognjeva,

geometriju sna

i hrabrost novih Ikara

koji će krenuti sutra

ka nepoznatim suncima

brzinom prema kojoj je

svetlost obično puzanje.



4.



Sine moj, i ja letim.

Kao što ptica ne ostavlja

otiske krila u vazduhu,

tako se i ja krecem

verujući u ono

što bih hteo da vidim,

a ne što stvarno vidim.



Možda to znači ući

u unutrašnjost tišine.

Možda to znači postići

ono što ne može svako:

da život ne bira nas,

već mi njega da biramo.



5.



Ja sam svoja najčudnija,

najlepša putovanja,

prevalio kroz pustoš

ove vetrovite glave.

I tu su stali beskraji

o kojima, i ne slutiš.

Biti putnik kroz mudrost,

to znači: baviti se

vratolomijom bezumlja.



Ne srljajući, već - drhtavo,

dostojanstvenom nežnošcu

jedne predivne lude.



6.



Zato bežim od kuće.

Nađeš me kako sedim

u restoranu kraj reke

i mučim se da oljuštim

sa čela i sa misli

zemljinu težu čamotinje,

jednolikost života

i otupelost zanosa.



U bestežinskom stanju

vina i tihe muzike,

odlepim se i lebdim.

Lebdim nad samim sobom.

Tako zamišljam nebo.



7.



Onda priđeš i kažeš mi:

tata, idemo kući.

Ostavljam na stolu osmeh

i prepunu pepeljaru

malih dogorelih krila.

Otvaram vrata i ulazim.

Ne u svet, već u sebe.



I ne prolazim dalje,

nego u sebi ostajem.



8.



Kažu: još ništa ne shvataš

sa svojih trinaest godina.



Oslonjen o zid kiše,

sisam koštice vazduha

i smeškam se u sebi.



Znam mnoge roditelje,

potpuno lišene one

izuzetne ozbiljnosti

kojom se svom sinu

može postati sin.



Ne boj se. Ja te poštujem.

Evo ti ruka i vodi me,

pažljivo, da se ne uplaše

pegave oci lišća

u baricama oktobra.



9.



I dok hodamo tako,

hteo bih da te zamolim:

preleti beskonačnost,

prestigni vreme i maštu,

al nikad ne zaboravi

kako se korača po zemlji.



Dodirni rukama grive

dalekih dvojnih zvezda,

nek ti se damari usklade

sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi

kako se korača po zemlji.



Početak početka je svuda.

Kraj kraja je u nama.



10.



Posle zvezdanih letova

valja imati mesto

gde možeš da se spustiš.

Jer ljudska srca su niska,

zasađena ko jagode.



U redu, idemo kući,

gde su svici komete

našeg malenog kosmosa,

gde smo načinili sebi

milimetarske beskraje,

a ipak dovoljno glomazne

da se u njima, nepažnjom,

jedan od drugoga, zauvek,

otkinemo i skliznemo

svako u svome pravcu.



Ja daleko od tebe

kao Alfa Kentaura.

Ti daleko od mene

kao sazvežde Vlašica.



11.



Pronađi nove svetove

i izatkaj im nebo.

I podari im vazduh

da žive i da dišu.



Al nikad ne zaboravi

kako se koraca po zemlji.

Samo se tako možemo

jedan drugom približiti.



Četiri ulice tamo,

i tri ulice ovamo,

i jedva primetan osmeh,

i čiste, iskrene oči,





to je prostranstvo bezdana

koje bih hteo da premostim



od moje zvezde do tvoje.