offline
- Lestat
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 10 Mar 2004
- Poruke: 1
- Gde živiš: NS
|
Posmrtni mars klovnova
Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.
Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.
Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.
Smrt je - pomilovanje.
Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.
Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu.
Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.
Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,
uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.
Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.
I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.
I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.
Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan os snova i proklet od poverenja.
Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.
I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.
Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.
Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.
I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.
Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.
Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.
Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.
Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.
Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.
Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.
Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci.
Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.
Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.
A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.
I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!
Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.
Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.
Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.
Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.
Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.
Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.
Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.
Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.
Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.
Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.
Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.
Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.
U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.
Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.
I cegrtaljke u sake,
a onda:
orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!
Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.
Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.
Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.
I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.
--------------------------------------------------------------------------------
Epitaf za obmanute
Kad umrem,
tako mi je zao sto ce mi obuci frak
i zadenuti u rever cvet umesto rane,
a ja sam za zivota
sa vojnickih kosulja uzimao kroj.
Zar niste primetili da mi se ochi
neznije od aprila
duboko negde u vidicima
vecito potmulo dime!
Ja sam onaj neznani junak
koji je bezbroj puta s vama odlazio u mrak
i ponovo se vracao u svaki zivi stroj
od Termopila do Hirosime.
Dobro zapamtite ovu koracnicu
sastavljenu od reci pomalo prljavih i modrih.
Hteo bih da se ona zarije u vase srce
kao bajonet u vojnicke zivote.
Ja sam sadio groblja u travi
i iz kalpaka srkao corbu na Odri;
ja sam Evropu kupio za jetrenu pastetu,
a ujutro joj pucao u trbuh od sramote.
Dobro zapamtite ovu koracnicu.
Ja sam nosio brnjicu od bodljikave zice
i pevao i smejao se
ponekad i polulud od bolova.
Ja sam bio kapela,
ljuljao sam se obesen i zut na raskrscima
i zvonio kao zvona celog sveta sam.
A danas,
samo sam obicna kozna vreca pun akostiju
i secanja
i olova,
ali bar znam da me niko nece prevariti
jer suvise znam.
Kad cujem tisinu,
zatvoricu se u sobu i jaukacu.
Tisina je zlocin s predumisljajem,
topla i meka omcha licemerja oko vrata.
Tisina je lirska medjuigra za fabrikovanje dece
i dvolican nacin da se covek izleci od straha
i pokusa da bude jos jednom jak.
Samo,
ja vise nemam hrabrosti za takvu ljubav
zbog koje cu ponovo ici da ubijam
mrtve vojnike iz poslednjeg
i pretposlednjeg rata.
Dobro zapamtite ovu koracnicu.
Hocu da vam se zarije duboko u gola srca
kao usijana zvezda u avgustovski mrak.
Ja,
koji sam nekad zubima srljao
u zadimljene godine
i sakama vidike deljao i dero,
ja,
koji sam nekada mlatarao vetrenjacama udova
i gromko pevao velikim poderanim ustima,
taj isti ja,
danas,
samo sam mali,
zalosnosmesni,
neregrutovani heroj,
osudjen da raspredam paucinu svakidasnjice
svojim rapavim prstima.
Ismejace me
ako gospodju mater,
boze mi oprosti: trudnu,
uhvatim za ruku i odvedem na bal,
da bi buduce bebe bele od mleka i zuba
naucile na vreme dvolicnost ove igre
u kojoj se gomila uskomesala.
Izrugace se
sto ne razumem ovu svilenu tugu
i ovu svilenu ljubav,
i sto od iste duge krojim i shal
i vesala.
Da su bar zadimljene davne godine,
ne bi imalo sta da se objasnjava.
Reklo bi se: bio je,
pa sta,
- bar zore na njega liche.
A ovako sam penzionisani budilnik
koji uvek zakasnjava
iako srljam da prvi svitanja otkukuricem.
Ponekad mi se jos u ocima
usire daleki vetrovi sto zaudaraju na pokolj,
zar niste primetili,
usire se davni ridji brodolomi,
pa lomim sanjive ruke od bola i od zhelja.
Tu nece moci da pomogne nijedan ochni lekar:
nama su duse razroke jer gledali smo siroko,
siroko kao kraj u kome su nas okotile
matere nase ruzne i voljene
zelene od loze i kisa,
zute od sveca i cutanja,
i plave od uspavanki i veselja.
Sta cu ja u ovoj tisini
kad sam za nemire stvoren?
Sta cu tu gde je ljigavo
od negovanih ruku?
Sunce mi se kao svrdlo uvrce u potiljak
i poslednji se osmeh od moga daha zborao.
Sad i ako tuku
- drukcije nekako tuku,
i nijedan mrav nije postao orao,
mada je dosta da samo pozeli
i postao bi orao.
Nema vise oluja.
Reke odevene u kichme od mulja,
u bedra od riba,
odevene u trbuhe od algi,
ravnodusno teku.
Nema vise oluja
u krvi zutih trava
i grana nad bivsim brzacima.
Sta mi vredi da izvirem
i svake noci sanjam da cu odlutati nekud,
kad sam izgubio ushce,
pa se smuseno osvrcem i kotrljam preko obala
pod nebom
preoranim suncanim zracima.
Pokusao sam najiskrenije,
ali ne razumem se u kamenje sto miruje
i to mi je sva krivica.
Mozda sam samo zbog ljuljaski imao obraza
da ostanem
ovom svetu u gostima.
Inace,
sta cu ovako divno lud sa ovih 25 ptica
u mojoj krvi i kostima?
Mozda postoji nekakva molitva koja sve resava
i sve oprasta.
Mozda i u kockama uzidanim u drumove
zivi nekakav nemir neprestan i dug.
Ali sta cemo kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao basta
od aprila do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.
Sta cemo
kad smo se mi trudili sve da razumemo
a nismo sve razumeli?
Sta cemo kad smo posteno navlacili bezazlene grimase
na oljustena lica?
Sta cemo
kad smo silom u sebi davili grmljavine
i shumeli,
ali nakazno shumeli,
nepromisljeno razapeti izmedju rachundzija
i samoubica?
Da su mi opet one stare, zadimljene godine,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i drvecu u kosu vezujem duge.
Ili da shirim ruke neka se slapovi neba
na mene s urlikom rushe.
Svracao bih u jednu divnu krcmu
na drumu odavde do tuge
gde su stolovi burad baruta,
a gosti smeju da puse.
Javno bih okolo pricao da sam toranj,
da strah za oblake znacim,
i trcao bih niz polja
da se s matorim sumama rvem.
Uopste,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i u sve dane zmureci zakoracim,
pa posle,
kad se osvrnem,
da pljunem na katastrofe
koje su pretile da me zgaze i smrve.
A ovako,
u meni sve vreme skrguce
jedan neugledni Don Kihot
i ja bih vecito da se borim!
A trube su pretopljene u cajnike.
Sad ponovo samo violine sviraju.
Svake veceri tempiram krevet i budilnik
i opet nikako da izgorim,
jer i mine su postale starije i pametnije,
pa prvo dobro razmisle,
a onda - ne eksplodiraju.
Pustite neka za mnom kao slucajno
masu zelene ruke granja.
Pustite neka na mene pljuste svetovi.
Moram da kisnem ovako nerazuman.
Oprostimo se od nekih stvari obicnim gestovima
i odlutajmo bez osvrtanja.
Sacuvajmo ochi za nove neke svetlosti
sto se ljuste kao cvetovi
iza prvih suma.
A kad me budu proneli
govorice se kako je umro jedan jablan
koji je svakog jutra brstio visine,
pa je svu njusku zvezdama pozlatio.
Ispasce
kao da nisam ziveo do bedara u mulju
u barama zelenim.
Najzad:
ako izbrojimo na prste,
- svima se isto hvata.
Mojsije,
onaj sto je rasklapao mora
i izmisljao obecane zemlje,
zakonodavac i pesak
i ukrotitelj hlebova,
Odisej,
onaj sto je svisnuo od zevanja i dosade
kad se vratio,
i ja,
- svi mi smo na kraju posteno udeseni.
Izmislice da smo vodili drvorede,
a bili smo samo procvetali chiviluci
za susenje odranih kozha.
Izmislice da smo u dahu nosili svezine,
a bili smo ustajali u svojoj nespretnosti,
odeveni u nakazanu koru.
Nista mi nismo uticali na jutro
da se ne presijava kao ostrica noza.
Ziveli smo,
i sa zivotinjskim smislom za prakticno
organizovali zanimljive programe
za telad koja cekaju,
dok smo odraslima vezivali za gubice
korpu cutanja
uoci poslednjeg velikog crvenog mukanja
u zoru.
--------------------------------------------------------------------------------
Uspavanka na domaku svitanja
Kad umrem,
sakri pod pazuh smotuljak moga daha,
bice mi lakse da zaboravim
ako zanm da me se neko seca.
Bice mi lakse ako znam
da smo skuplje placeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego tamo gde smo se pogadjali
i prodavali.
Inace, ako mislis da se ova stanica zove sreca,
izvini,
ne zove se sreca.
Ako mislis da se nas dvoje nismo poznavali,
oprosti,
mi smo se divno poznavali.
Zato i hocu da nocas podelimo
ovu poslednju krisku cutanja
i sazvacemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.
Zar ne nalazis da je dirljivo smesna
ova mala cekaonica izmedju lutanja
i lutanja?
U redu,
presedecemo jos koji nestrpljivi sat,
a onda
prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno.
Ostani tako i cuti.
Pogledaj: pod oknom trg,
mala drolja - subota u krznu od inja.
Ssavim mala, mala zabludela subota
sa zhiponom od taftanog praskozorja
i brosem ulicnog fenjera od prekoputa.
Voleo bih da shvatis
zasto sam ponekad sav tako vreo kao jug
kad se lisce i novine kovitlaju u krug
i vetar plocnicima rominja
i luta.
Vole bih da shvatis
zasto sam ponekad odjednom tako sam,
a svuda pruzene ruke, ovakve kao tvoje,
ili, svejedno,
malo crnje i belje.
Ja uvek vise ponesem
iako suvise dam
i uvek nekako ostanem nerazdeljen.
Moj zivot je veliki bezazleni brod
sto o kamenje krvavi bokove
i muche po ostrvima
zarivajuci rogove jarbola suncu ispod struka.
Kapetana sam bacio u more
i sad na svoju ruku napustam dokove
siguran da ima bezbroj neznanih strana sveta
i dobrih dalekih luka.
A tako je vazno sto nisam otputovao,
naprimer,
fijakerom niz drum stari,
ili se dosadno lupao u vozovima
zevajuci u jednolike stanice uz prugu.
Jedan brodolom vise ili manje,
za mene ionako ne menja stvari
i nema uticaja na moju dugu.
Nisu me udavile kreolke juga
u bedrima i svili,
ni bele mumije severa
u krznu svojih dlanova.
Nikome nisam kupio srce od kolacha
i nikom ochi pozlatio.
I veruj,
da sam bar jednom
u tisini nekakvih oblaka ili stanova
bio za cas plavlji nego svi aprili,
ja bih ostao plav
i ne bih se ovamo vratio.
Moj zivot je veliki bezazleni brod,
a ja,
zagrcnut od vazduha i picca,
kuvam rucak u kompasu
i nikad nisam prenocio u istim lukama.
I sav sam divalj od srece sto sam izneo glavu
i proslih
i buducih krvoprolica,
preobracen u primitivca koji sve docekuje chelom
i sve oseca rukama.
Oprosti sto ne umem nista belje da ti kazem
sad kad se voli.
Oprosti sto te gazim poljupcima
i psovkama milovanja budim iz sna.
Ali ako smo se vec u ovoj cekaonici zivota
poskidali goli,
onda bar budimo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.
Sedi tako i cuti.
Pogledaj: pod oknom ladje.
Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.
Odlaze u svoje meblirane zalive
da sruse jarbole butina i skinu jedra vesa,
da se posteno odmore od plovidbe medju gadovima.
Spustaju kapke na srcu
jeftine prodavacice sarenila
sa patent-charapama i prstenjem od lima.
Pozdravljaju se nasminkane fabrike mleka
koje su nadojile deset hiljada prolaznika
u ovim gradovima.
Pogledaj:
pod oknom nebo izvrnulo dlan,
lete trotoarima papirici sunca
kao pregrsti rumenih makova.
Tako bih zeleo
da svi usne jedan veliki i topli san.
I ovi prolaznici
sto se mrste i odvlace sa nocne smene
u trecerazredne hotelske sobe brakova,
gde su pretplaceni na sigurnost,
na isti ukus neznosti i topline,
gde se istim lazima
iz dana u dan ispisuje ista bespomocna hronika,
gde kad se probude
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i pljuju na pod,
i peruci se prskaju na tavanicu i zidove,
i mokre u vedro ispod umivaonika.
Ja znam sva svratista i zavetrine,
i garsonjere - shiparice
ciji poljupci imaju ukus maminih saveta
i ostavljaju na kozhi stidljive tragove,
i budoare - udovice
gde vas teraju da se skidate
pred slikama pokojnika,
pred ogledalima i psima,
i ccumeze - matore frajle
gde vam skruseno prostiru pred noge pragove
i cuvaju u patosu cvrcke kad dodje zima.
Moja ljubav je stanice.
Bunovna cekaonica
u kojoj nema vremena da dosadi i zaboli.
Jedva cu stici pre odlaska
da se umijem u tvojoj kosi i osmehnem loman.
Hteo bih toliko toga da ti kazem,
a ne umem,
ne umem nista belje sad kad se voli,
poslednji put uoci brodoloma.
Kad umrem,
skotrljace se sa trepavica dve kapi lepljive tame
na dno mog prozracnog vida.
Sletece najbliza sijalica kao gladna muva
da mi posise usecerene zenice
radosna sto se iskrala od svoji lakomih rojeva.
Mozda je dobro da znas:
ja nista nisam umeo da zidam,
ali sam uvek zeleo da od ovog grada cudo sazidam
sa bezbroj zvezda zakovanih na dovratke
umesto kucnih brojeva.
Ovde nicega nema,
samo nekoliko grama moje majke
kad jesen na trgovima uzre.
Ovde nicega nema,
samo nekoliko kapi moje sestre
u parkovima starim.
Svi se polako prodaju u bescenje,
a nebo su,
verovatno,
izmislili tek onako uzgred
nekakvi pitomi i licemerni besposlicari.
Odavde,
pa do u nedogled:
sazvezdje zuba.
Cak i ptice polako porucuju vestacke vilice.
Mislis da nisam video
cime male trave ujedaju svoje uvele matere
za pozutele evenke grudi?
I mislis da se nisam pravio da ne primecujem
i da su mi sva neba bela?
Ovde su suze od domaceg likera
i krv od kamilice.
I ista odela za rodjendane.
I ista odela za opela.
Udesno:
sve sami trgovci i spomenici.
Ulevo:
ruke se prodaju na metar,
po izboru,
obojene i luksuzno pakovane.
Ostalo je sve jednostavno do podlosti:
travama prskaju kicme
i iz asfalta se cuju prodorni zeleni krici,
a sijalice su rumene kao obrazi seoske decurlije
i vrlo pazljivo lakovane.
Posle svega:
jos malo odnegovanog poverenja
u kravlje oci pretrpanih izloga,
pred kojima se nadahnjujemo za male podvige
kad se u rezervoarima vilica
gorivo smeha isprazni.
I trpimo se
zadovoljni beznacajnim kupovinama
i umiremo kraj toga i zbog toga,
nemilice troseci razmenjen u sitnis
onaj svoj najveci praznik.
Kad umrem,
nek se skotrlja mesec na belu skazaljku druma
i otkuca limenom glavom
dobodoslicu mesecaru.
Ko bi se drugi,
uostalom,
ko bi se drugi setio da sam sit
malih crnih bogomolja sa napuklim vilicama
i zelenom svecom od zvezde
u kaljugama oblaka na zvonicima.
Odnesi me bolje onamo
gde se veche talozi u obrvama suma
i reka brsti plicake u sevaru.
Tako zelim da se rastocim svim zilicama
i utolim krezubu zedj vidicima.
Nema smisla da me na prevaru spustas
u cetvorougaonu celjust ovih profanih raka.
Na ovom groblju,
zamisli,
na ovom groblju predvece zakljucavaju kapiju
kao da je to internat
u kojem se vaspitavaju bubuljicave shiparice.
Mozda mi neces verovati,
ali ima razlike izmedju mraka i mraka.
Odnesi me bolje daleko nekud,
daleko,
gde je jesen vec zalutala neprimetno i meko
do clanaka u prozeble barice.
Ovo je grad bez hramova.
Tu se sve resava do brutalnosti jednostavno
u frizerskim salonima zivljenja i niko ne
niko ne
oseca koliko je ponekad vazno
pomoliti se mojim i tvojim obesenim sakama.
Ogledala su
odavno
jedine ikone
istaknute kao transparenti nad kolevkama i rakama.
Od svanuca do veceri
i neprestano tako: od veceri do svanuca,
svi se tu uzalud igraju velikih sarenih igara
u svom predelu paucine.
I nasminkani,
odeveni u nakaradne uniforme banalnosti,
sa prikacenim medaljama osmeha
i opasacima gradjanskog reda,
dele okolo svoje ohladnele poljupce
i ljujaju se na konopcima prolaznosti
od vrtoglavice zvezda
do vrtoglavice trava.
I sasvim im je dosta,
kad pogureni i sitni,
zauzeti svojim beznacajnim vaznostima,
plove niz ove ubudjavele pucine
kraj smesnih mrtvackih sanduka kucca,
tegleci povrce nerazumljivog laskanja
i lishce malih nastranosti i dobrocudnosti
sa velike pijace svakidasnjice
u zacesljanim korpama
i obrijanim zembiljima glava.
Od svanuca do veceri
i neprestano tako: od veceri do svanuca,
zavuceni u sigurnost zavetrina i streha,
pravdaju se pred sobom
i licemerno tese
posle neuspelih parada prosecnosti i tisine.
I samo ponekad,
ponekad,
kad se poskidaju
do golotinje obeshrabrene iskrenosti,
skripe zubima od smeha,
i ujedaju se od smeha,
i guse se od smeha kasljuci i psujuci
sto nisu razumeli fatamorgane mogucnosti
i bespomocno ostali da rezhe do smrti
sa velikim prosedim glavama
zadimljenim od snova i prasine.
A kad su dosli na svet,
izgledalo je kao da se nesto vazno dogadja
medju ljudima.
Oteceni topovi matera
Ispalili su niz butine salve njihovog vriska,
pa su jedini izletali glavom i sanjarili
a drugi izletali nogama i trgovali u letu.
Kad su dosli na svet,
izgledalo je kao da se nesto vazno dogadja,
a ustvari,
samo je neko
negde
izdahnuo srebrn smotuljak vazduha
a oni su ga udahnuli i zadrzali u grudima
do onog sledeceg koji treba da primi stafetu.
Sad od svanuca do veceri
i neprestano tako: od veceri do svanuca,
odgpnetaju smisao zavezanih cvorova ptica
i nikao da prokljuve
sta to ostaje na nebu posle njihovog leta.
I gube vreme
gledajuci kako se ribari posle velikog lova
pred zoru vracaju kucama
i ramenima se guraju sa drvecem,
i zavide im u sebi
zbog kose od granja i trepavica od trava.
I vecito tako:
niz prazne ulice
porazbijane kao napukli snovi,
niz kasapnice
u kojima se prodaju mlevene ljubavi,
niz krchme
u kojima se muze crveno mleko utehe,
kraj javnih nuznika,
kasarni
i katedrala celog sveta,
tegle za jednolike ruckove isto lishce i povrce
u zacesljanim korpama
i obrijanim zembiljima glava.
Dole postovane shlemove!
Pomolimo se suncu i kisi.
Otvorite nam ovaj zakovani prozor.
Daljina se presijava kao krvoprolice.
Hajde da razdrljimo revere i nateramo vetrove
da se postide dok reze.
I prilozimo suzu i novcic
za spomenike onima
koji su sirili ruke i padali
usijani kao horizonti kad svice
i do zuba pijani od ravnoteze.
Sefe,
ako boga znate sefe,
kad polazi poslednji voz u nase slepoocnice?
Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo
ovako medju prtljagom.
Otvorite sirom sve skretnice
i blombirajte kocnice.
Ima nekad,
pa nam je neko vece zivotinjski drago,
a ni sami ne znamo zasto je drago.
Ima nekad,
pa se poneka stara noc dugo seca
nasih prljavih prstiju u krvi
i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.
Mozda smo iskreno mislili da je to
stanica: sreca.
Pa sta ako nije sreca?
Mozda se mi nikada i nismo poznavali,
a sve vreme nam se cinilo
da smo se divno poznavali.
...e toliko od mene
|
