Miroslav Antic

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Samo su vremena postala tvrda, Che, i niko ne primećuje cvet, dok, zgazen, bojom nam ne uprlja cipelu. Iz te perspektive, bacih pogled na Antića.
Pozdrav!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Peca ::a cime gasi [nesrecnu] ljubav?
pusti da je vreme ugasi? ;[


"...shto ljubav ne gasim mrzhnjama
vec novom, vecom ljubavlju..."

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ovo je pesma jedne kosulje, zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu stipaljku, i glasi:
Drzis me na ovoj ljuljasci da se ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu. Zahvaljujuci tebi moci cu malo da se nasalim sa stokom i zivinom u ovom dvoristu.
Nadimacu se. Raskopcacu svu dugmad na svom platnenom telu. Celo prepodne bicu
zastava koja rukavima samara vetar i mirise na sapunicu i nebo.
Drzi me cvrsto, ali nemoj da mi zavidis. Mene popodne peglaju.

Novi Sad, 1954.



Treba biti obazriv ako se sminkas efemernoscu. To se najteze otire. Hrabrost je: umeti poceti.
Jos veca: umeti prestati.

Ne svrstavaj se u one koji sa oka ne skidaju estradne koprene vida. I smeskaju se oblikom,
a ne ukusom usana.

Ne uzvisuj se prenisko. Skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru kroz naprsle blizine.
Stvarnost je kao odeca. Nije vazno sta nosis , nego kako ti stoji. Prekini sa oblacenjem, moda
je sezonska umetnost. I budi dovoljno oprezan kad nesto glasno izgovaras, sanjaru nad sanjarima.
Govor je umetnost budnih.

1974.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Aorist


Ti svakako razumesh:
sve je,
sve je,
sve je gotovo.

Uplasheno sam pijan.
I prazan.
I sam.

Ponekad netko naidje
da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome preprichavam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.

Nikome nemoj recci,
ali ja,
ja koji najmanje znam o srecci,
hteo bih malo nespretne srecce
tom nekom drugom da dam.

I dok umire drvecce i vetar po lishcu gazi,
hteo bih da mu bude dobro,
sasvim dobro,
u ime aorista moje ljubavi
i davnoproshlog vremena.


Dopuna: 12 Jun 2005 23:47


EPILOG

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraccam
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plashim
za tebe izgubljenu u vrtlogu
geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj ti znash ko te voli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znash ko te otima
i ko placca?

Da li sam jos uvek medju svim tvojim zhivotima
onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg sacca.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

Dopuna: 13 Jun 2005 17:04

Govor

Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.
"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena,
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.
Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a
možda niko neće ni pokušavati da ga
otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.
Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.
Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer
uvek znače drugo nego što ja to želim.
Sve dalje su od govora i teško ih razabirem
u šumovima beskraja.
Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvo
je moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu po
opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor
među nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, ćelije stena i vazduha, i ustavljena
koža vode i večnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem
smo se zadesili.
Pisem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reči odgovora. Znači da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

----------------------------------------------------------------------------------
----------------------------------------------------------------------------------

Lako je tebi

Lako je tebi kad imaš brata,
pa može da te štiti i brani.
Kad se u dvorištu igrate rata,
on uvek stoji na tvojoj strani.
Od svih je bolji.
Od svih je jači.
............................................
Meni je teško jer nemam brata,
pa pazim s kim se igram rata,
jer nije svako na mojoj strani,
.............................................
I tako: pošto nemam brata,
moram da budem vredan sam,
i budem dvostruko vredan sam,
i da odrastem sasvim sam.
Od svega što na svetu znam
najstrašnije je kad si sam.

-----------------------------------------------------------------------------------
-----------------------------------------------------------------------------------

Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

PESMA ZA NAS DVOJE
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.
Kuda cu?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?
Ili je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Ai' ja,
u krcmu svratio,
a ona
ne znajuci - prosla.
Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.
Da ,mora da je tako...
Mika Antic

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

U nasem malom pozoristu ,secam se svoje srece i treme dok je Mika Antic ispisivao moje ime i posvetu u knjizi"Plavi cuperak".Bila sam mala ali se i danas secam umornog lica umetnika i blagog pogleda i smeska.Kasnije je u knjizi pesama"Kikinda"tako lepo opisao svoj zavicaj,jos imam plocu gde glas Vesne Cipcic recituje stihove:

"Pod Kikindom zeleni se trava
tu mi spava odvaljena glava
obesena pa sabljom kosena
u peskiru ko kolac nosena.

Iz rovitog mozga
strika kolo oko crkve
stoleca od zla i zlata
objahalo nebo kao ajgir po Banata
pa kida i grize grivu iza vrata.

A iz blata,sa severa,
u gacama vetar tera
belog Boga,paorskoga.

Kazu ljudi a kaze i vreme
prgava nam i pamet i seme
kad nas sadis,u zemlju nas sadis
a iz zvezda moras da nas vadis!

Dopuna: 19 Jun 2005 19:09

Ove stihove pred sam kraj Mika je posvetio svom sinu:


"Moras mi jednom objasniti
kakav si ti to vrac
kad dunes u pcelu na dlanu
i pretvoris je u zvezdu"

Hodajuci na rukama-MIKA ANTIC

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

svima vama koji ste postovali pesme mike antica ovde. usrecili ste me i ulepsali ste mi ne samo ovaj dan (nedelju inace ne volim kao najdosadniji dan u nedelji), nego i.....svasta nesto

jedno pitanje: ima li neko od vas onu pesmu Mike Antica koja je jedna on onih bez naslova, u kojoj on kaze nesto poput - samo onaj koji se usudi da oplodi stvarnost ...itd....
tu pesmu trazim vec godinama...

hvala unapred.
inace, ja sam taze nova ovde, a Mika Antic je razlog sto sam uopste napravila nalog

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pokusaj da pronadjes te stihove u sabranim delima Mike Antica"Pra -govor".Bice mozda tesko jer ima 10 knjiga,ali ja mislim da si bas stih iz "Hodajuci na rukama"citirala.

• 1Ovo se svidja korisniku: zen
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

BESMRTNA PESMA
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

....necu postovati ostatak, duga je pesma, mislim da ovo nismo stavljali.....ova pesma me uvek najezi i raznezi....i onda je recitujem