Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
da je čujem uzalud sam danas kušao,
kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,
i da zemlji treba sunca, jutra i zore;
da u danu gube zvezde bele odore;
bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
kao da je san mi ceo bio od pene,
il' te oči da su moja duša van mene,
ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam;
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
što me čudno po životu vode i gone:
u snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
i te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
njene oči, njeno lice, njeno proleće
u snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:
njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
i njen pogled što me gleda kao iz cveća,
što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
ne znam mesto na kom živi ili počiva;
ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
izvan stvari, iluzija, izvan života,
i s njom spava, neviđena, njena lepota;
možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
Imela
(danas je nedelja samousluga je zatvorena i opet neko peva o ljubavi nekome)
1.
kako si moja najlepša prošlosti
krećeš li se još uvek punom brzinom
bez zagrevanja putem kad nisi sam
voziš li još uvek zgašenim svetlima
dok dlanom rastvaraš dlan
krećeš li još uvek istom ulicom
kada ti modri kolutovi uzbudjenja
ispiju boju puti
ume li još uvek običan poljubac
da smuti tvoje oči
kako si moja najlepša prošlosti
hodaš li još uvek onako poguren i nešto zagasito
plav usred sebe
zašto se ponekad ne javiš nekim beznačajnim
povodom pomeneš našu vezu koja je trajala
ispričaš kraj koji si skrivao
javi se
znaću po tvom disanju koje je doba dana
naći ću neku našu rečenicu koju smo voleli
naći ću frket u tvome klotu
šum tvojih pantalona dok ustaješ da
uzmeš hartiju i na nju zabeležiš nešto
2.
čudnovata prošlosti moja
ako ti kažem da si nešto najlepše što mi se otelo
nemoj mi verovati
uvek je lepše izgovoriti neku neistinu
uvek je bolje verovati da nismo odali
nešto veoma važno iz našeg života
3.
sećam se mirisa tvojih kola
načina na koji si otvarao kutiju sa cigaretama
uzdaha nakon prvog uvučenog dima
sećam se sporosti sa kojom si prilazio
mojim usnama
traga svakog tvog prsta u mojoj glavi
na potiljku okolo vrata
sećam se toliko snažno da je evo opet tu
miris tvoje jakne toplina i prisnost
kojom si govorio
glas koji menja dubinu neprimetno kada
se dotaknu važnija pitanja
4.
hoćeš li još uvek da bežiš sa svakom devojčicom
koja sedne u bioskopu do tebe
hoćeš li da je vodiš u svet na nekoliko dana
skidaš li joj prstenje s ruku mindjušu iz uha
šminku sa lica kada je miluješ
5.
staješ li još uvek onako čudnovato jednostavno
pored nekoga koga voliš
6.
kako si moja najlepša prošlosti
imaš li neku skrivenu bolest o kojoj ćutiš
imaš li kakav nepredvidiv predlog za sve oko sebe
voliš li još uvek petkom uveče da voziš dugim
svetlima po pustim autoputevima
slušajući muziku neke strane radio stanice
učiš li još onako uporno engleski
izgovarajući svaku reč ljupkije od engleza bolje
od svog profesora
izvodiš li ženu katkad u neki intimni kafe
kupuješ li joj slastice i govoriš li
smejući se o vašoj budućoj deci
dok ti se na usnama tope grenadiri od čokolade
voliš li još uvek istu stranu ploče
istu marku vina isti film
7.
kako si moja najlepša prošlosti
ima li već u tvojoj spoljašnjosti
nečega što ne voliš nečeg što te odaje
8.
šta te sve ne pitam
bežim da ti kažem ono najvažnije
danas si tu sa mnom u ovoj kući u kojoj pišem
ne izgovarajući nijednu reč naglas
ne čudim se sećanju na tebe na tvoja pomalo
čoškasta kolena meku kožu i pogled skitnice
ne razmišljam zašto si baš danas iskrsnuo
ispred automobila a da nikog i nisam videla
najednom kroz žuta svetla neke ulične svetiljke
ukazalo se nešto tvoje i
zamirisao je ceo kraj na duvan koji pušiš
kafu koju si voleo pivo koje smo delili
zamirisalo je na ono nikad kupljeno drvo kestena
koje sam ti obećala
9.
slušam sjajnu muziku pevaju naravno o ljubavi
kola idu kroz grad kroz kuće kroz sećanja
moje dete sedi iza mene sa završenim domaćim zadacima
provela sam dan kod prijatelja hvala bilo je divno
i sada se vraćam kući
još uvek ne vozim još uvek se zamislim usred puta
zastajem i smešim se nekome
još uvek čujem nežne razogovore usred ulične buke
10.
danas je nedelja samousluga je zatvorena
mislim na tebe i volim te večeras pa pitam ponovo
ovako tek stigla s puta tek stigla s ulice tek stigla
when i am an old woman i shall wear purple
with a red hat which doesn't go, and doesn't suit me.
and I shall spend my pension on brandy and summer gloves
and satin sandals, and say we've no money for butter.
i shall sit down on the pavement when i'm tired
and gobble up samples in shops and press alarm bells
and run my stick along the public railings
and make up for the sobriety of my youth.
i shall go out in my slippers in the rain
and pick flowers in other people's gardens
and learn to spit.
you can wear terrible shirts and grow more fat
and eat three pounds of sausages at a go
or only bread and pickle for a week
and hoard pens and pencils and beermats and things in boxes.
but now we must have clothes that keep us dry
and pay our rent and not swear in the street
and set a good example for the children.
we must have friends to dinner and read the papers.
but maybe i ought to practice a little now?
so people who know me are not too shocked and surprised
when suddenly I am old, and start to wear purple.
Hvala suncu, zemlji, travi.
Hvala vazduhu što je plav.
I hvala
Evo
Što imam govor.
I gledam kako mili mrav.
Hvala srcu za bol,
Slavlja,
Što ga probudi i šum blag.
Hvala svemu što ostavlja
Po svetu sen,
U meni trag.
I hvala ovoj ludoj glavi
O koju lupa prostor sav.
Hvala suncu,
Zemlji,
Travi.
Hvala vazduhu što je plav.
Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.
Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.
Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.
Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.
Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.
Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.
Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.
Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.
Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.
Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.
Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.
