Pitao me slep čovek,
da mu opišem zvezde.
Na dlanu sam mu prstom,
svaku nacrtao.
Pitao me gluv,
kako Mocart zvuči,
dugu sam mu pokazao.
Pitao me star,
da mu mladost vratim,
knjige sam mu pisao.
Pitao me ružan,
kako da lep, postane.
Nisam ga lagao.
Pitala me srna,
od lovaca, da je skrijem,
u sneg sam je sakrio.
Pitao me siromah,
da ga bogatijim učinim,
prijateljstvo
sam mu svoje darovao.
Pitao me jastuk,
dal' je istina,
sve što sanjam?
Rekao sam "Ne bih znao!"
Pitala me letnja noć,
je li lepša od jutra?!
Ako nije,
zašto sam joj onda,
sitne sate krao?
Pitao sam sebe samog,
dal' sam iza svake svoje reči,
uvek u životu stao.
I na kraju...
Pitala me ti,
da te zaboravim,
ali nit' sam mogao,
nit' sam to znao!
Dopuna: 11 Avg 2013 22:48
Pouka
Ako si težak
to ne znači da si i stabilan.
Vetar,
može počupati
ogromno drvo
iz korena.
Ako mu se tako hoće.
Dok će
malena vlat trave,
od snage istog vetra
ostati nedirnuta.
Nepočupana.
Ako si jak
to ne znači da si i neuništiv.
Velika usijana stena
na rubu pustinje
će se hladiti u noći,
stezati, sažimati...
A potom će se
kada je obljubi hladnoća
pustinjskog zagrljaja,
ona prosto raspolutiti,
raspasti, na najsitnije
parčiće kvarca.
Dok će se
maleni kaktus
iz iste te hladnoće,
samo dobro
napojiti.
I biće spreman
da se
zdravo zeleno ceri
ceo sutrašnji dan
Suncu u lice.
Ogroman je problem
kada je čovek veći iznutra
nego spolja...
Jer, ljudi imaju granice u očima,
sa olako podmitljivim
stražarima...
Nauči da stvari
gledaš
po tome kako dišu,
i ne slušaj
šta govore,
već traži
šta su nam prećutale.
Nauči da stvari
ljubiš tamo gde im
je srce,
a ne gde su im
spojevi usana,
i tek tada će te se dotaći
skroz.
Nauči da grliš
ramenima
a ne šakama.
Ramenima se
više obuhvata.
Zaboravi svoje
ime i prezime.
Ti se zoveš onako
kako te zovu
ljudi koji te vole.
Preraspodeli.
Ti si figura od stakla.
I te kamenice pesnica,
što bacaju na tebe,
lome te u krtu parčad
i prave
na hiljade malenih zvezdi
da večeras
sijaju od mesečine:
(kao) još jedno
Sazvežđe Bola.
Ne boj se.
Preraspodeli svoje zvezde.
Sudari svoje svetove
i sazvežđa sa nekim.
Ako ste osuđeni na haos,
nek zasija haos sudara zvezda
u vama - najjače. Najšarenije.
Ako ne umeš da se
snađeš u postojanju,
budi sa nekim,
najlepši, najspektakularniji
primer snalaženja
u svetovima nepostojanja.
U svetovima gde stvari postoje
tek kada ih se setiš i dosetiš.
I gde stvari ožive
tek kada ih se dotakneš.
Takvi svetovi se prenose dodirom.
Uzmi svoju ljubav za ruku
i povedi je.
Siguran sam da sasvim dobro
umeš i to.
Dopuna: 22 Mar 2014 19:12
Hoću
Hoću da te ljubim, da prođe
sve loše, što su ti ikada rekli.
I kad po tebe zli mesec opet dođe,
bez straha se mojom ljubavlju prekri.
Hoću da te grlim za svaki onaj put
kad nije imao ko da stane uz tebe.
Kad ti je neko hladan i sasvim krut
posek'o snove mlade, još pre berbe.
Hoću da ljubim sve te ožiljke tvoje
svaki, koji su ti mila ikad, ikad zadali!
Da te čuvam,od onih što ti setu kroje
i koji su tvoju ljubav večito potkradali
Sta bih dao da imam komad
tvog glasa u dzepu pidzame...
Da ga ovog jutra izvadim,
odmotam,
i prislonim na uvo,
umesto uspavanke.
Uspavanke za ovo celo cudo:
topline obuzetosti tobom.
Da dam malo mira,
posle ove neprospavane bure,
i ugrabim makar komad cestitog sna,
kome je vec prosao rok u ovo doba,
doba odlazaka na posao prvim jutarnjim.
Brisem:
Oprosti,
ja ne umem nista
ako nije detinje,
meni su gresi
ujedno igralista
i svetinje.
Pisem:
Od jutros su te pune moje oci.
Rastopljena si kao med
kroz moju sanjivost.
Umesto da pesmu srocim
da cutim bio bi red:
Oprosti,za moju ranjivost.
Jer:
Mozda tamo neko ume
da popase svoja osecanja
da precuti sve u ovom zivotu...
Al' neko kao ja,to ne razume
i okacio bih sebe bez imalo kajanja
u stihu,i po necijem musavom plotu.
Cisto,eto,da lici na pesmu,
da ne lici na otkucaje srca
u jednom jutru,posle noci
u kojoj se mislilo na tebe...
