|
Poslao: 22 Jan 2006 05:08
|
offline
- Pridružio: 05 Maj 2004
- Poruke: 126
- Gde živiš: Toronto
|
RASTANAK
Vece crne obrve natuce
Usnule ptice pred kanonom stoje
Da nisam mladost popio juce
Da se juce nismo rastali nas dvoje
Zaboravi mracne sile
Sto me bez milosti kidale i klale
Lik tvoj njezni i oci tvoje mile
U dusi su mi jedino ostale
Pa i ako se zaljubim u drugu
I s njom ljubljenom, shvati
Pricacu o tebi svoju tugu
I kao nekad opet drugom zvati
Pricacu joj o nama koje kuda
I o zivotu sve sto bude htjela
Glavo moja neizmjerno luda
Do cega si ti mene dovela
Dopuna: 22 Jan 2006 5:08
OSJEĆAM
Osjećam, draga, osjećam
kosu tvoju što blista,
ali nisam srećan
što odlazim zaista.
Jesenjih se noći sjećam
dok sijenke breza kruže.
Što dan nije bio vječan,
a mjesec blistao duže.
Još čujem dok patiš:
"Proći će godine u letu
i zaboravićeš me sasvim
uz neku drugu na svijetu."
I danas lipa cvjeta
i osjećanja gore ko plamen.
Ja sručih toga ljeta
cvjetove na tvoj pramen.
Ne gubi srce, snagu.
S drugom će poljupce tkati.
I ja ću ko priču dragu
tebe njoj spominjati
***
I vjernošću ne muči me,
vjernost svaka meni smeta.
Ko pjesnika rodiše me,
ljubiću te ko poeta.
***
Neka zvoni pjesma,
nek se pjesma lije,
ipak neće biti
što je bilo prije.
Od gordosti prošle
i snage, što posta?
Ova svirka tužna
jedino mi osta.
***
Izljubiću te, taći tijelom
i kao s drugom poć u dom.
Ja voljeh djevojku u bijelom,
sad plavu volim dušom svom
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 23 Jan 2006 08:53
|
offline
- travelino
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 26 Okt 2005
- Poruke: 671
|
"PESMA O KUJI"
Jutros je kuja pri stali,
gde rogoz se zlati pod gredom,
ostenila sedmoro mladih,
ridjih stenadi redom.
I, jezikom sve od tmine,
kad koke na legla krecu,
tmuran je stigao gazda
i strpao stenad u vrecu.
Trcati snegom je stala,
sledec mu korake hoda,
i dugo uz val do vala
hladna se mreskala voda.
A kad se od traganja vruca,
i znojna probi kroz sene,
njoj se mesec vrh kuca
ko njeno pricini stene.
U plavet je zurila jasnu
i cvilela nasred druma,
a mesec na putu kasnu,
sakri se iza huma.
I tiho kao kad s' brega,
za bacenim kamenom krece,
k'o zlositne zvezde sred snega,
kotrljahu oci se psece.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 24 Jan 2006 04:49
|
offline
- Peca
- Glavni Administrator
- Predrag Damnjanović
- SysAdmin i programer
- Pridružio: 17 Apr 2003
- Poruke: 23211
- Gde živiš: Niš
|
...k'o nekad, ogrnut u plast ovčarski,
k' staji za seno koračam ja.
Idem kroz bujnu baštu široku,
pada na lice jorgovan bled.
Tako je draga mom vrelom oku
ograda stara, sav dugi red...
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni'
imao šesnaeet godina, pre...
I devojka je — drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nežno: "Ne!"
Daleki dragi dani nesveli —
nikad da iščezne ta slika, glas...
Tih godina smo mi svi voleli,
ali su malo voleli nas...
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 27 Jan 2006 20:16
|
offline
- inherwetrust
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 13 Jan 2006
- Poruke: 18
|
ISPOVIJEST MANGUPA
Ne može sav svijet
pjevati, ni da jabukom
do tuđih nogu pada.
Ovo je najveća ispovijest
jednog mangupa do sada.
Ja se namjerno i raščupan i nesan,
glave nalik petrolejskoj lampi, smucam.
Ja volim da kroz ogoljelu jesen
vaših mračnih duša zasvjetlucam.
Ja volim kada na mene se sruči
ko žestoka kiša kamen poruge.
Ja samo čvršće stisnem u toj tuči
mjehur kose, poput prsle čvoruge.
I tada mi se u živ spomen vrati
šibljikav prud i sipljiv šumor jova,
i da negdje žive otac moj i mati,
kojima sada nije do mojih stihova;
a kojima sam drag ko krv i raž u polju
ko proljetni dažd pod kojim livade zelene.
I vilama bi pošli na vas , da vas kolju
za svaku ružnu riječ i povik protiv mene.
O jadni, jadni seljaci!
Zacijelo poružnjeste, patite
u strahu od boga i pokislih usijeva.
O, kad biste mogli shvatiti
da je vaš sin najbolji
pjesnik u Rusiji!
Zar niste nad njim zebli kad je bosim
nožicama gackao kroz kal jesenjih mlaka?
A sad cilindar nosi,
i cipele od laka.
Al u njemu plamsa stara narav
seoskog vragolana i lole.
On se svakoj kravi s cimera mesara
izdaleka klanja da ga leđa bole.
I kad na trgu kočijaše spazi
te se sjeti smrada gnoja s rodne oranice,
on je pripravan pomesti svakoj razi
rep ko šlep vjenčanice.
Ja volim zavičaj.
Ja tako volim zavičaj!
I mada mu tuga rđom vrba soči,
drage su mi blatne svinjske njuške
i zvonka kreka žaba u gluhoj noći.
Od sjećanja na mladost tiha bol me muči
i travanjski sumrak sanjam, svjež i snen.
Vidim gdje pred vatrom zore čuči,
željan da se ugrije, naš klen.
O, kako sam često krao jaja vranja
verući se uza nj, do gnijezda gore!
Je li i sad isti, pun zelena granja,
Je li i sad svježe snažne kore?
A ti, moj dragi,
vjerni šarove?
Od starosti i sipljiv i slijep,
ne nalaziš njuhom ni vrata ni torove
pa dvorištem lunjaš, podvinuvši rep.
O, i sad me nestašluk naš veseli,
kad sam znao majci čitav hljeb ukrasti,
da bismo ga naizmjence jeli,
bez uzajamna gađenja, u slasti.
Isti sam kao prije.
U srcu sam isti kao prije.
Na licu cvatu oči ko različak u raži.
Dok zlatnom steljom stiha zemlju krijem,
još bih nešto nježno htio da vam kažem.
Laku noć!
Svima laku noć!
Utihnu u travi mraka kosa zore.....
Volio bih danas, kad se veče stiša,
s prozora i mjesec da....
Sjaju plavi, sjaju tako plavi!
U tom plavetnilu tko da mrijeti žali.
Pa što, ako cinikom se pravim
vješajuć o zadak fenjer mali?
Pegazu moj stari, dobri, isluženi,
treba li to meni tvoj lagašan kas?
ja sam došao ko majstor nesmiljeni
da štakore pjesmom slavim, a ne nas.
Moja tikva kosom vedro
šiknu kao rujan vinom.
Želim biti žutim jedrom
U zemlju koju plovimo.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 30 Jan 2006 21:57
|
offline
- Pridružio: 29 Sep 2005
- Poruke: 527
|
Ðavo da je nosi, mecava je prava,
u krov bijele cavle ko da zakucava.
Nije meni tesko - u sudbini cudno
o tvoje sam srce vezan uzaludno.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 18 Feb 2006 19:09
|
offline
- Jasmina
- Undiscovered Soul
- Pridružio: 16 Apr 2005
- Poruke: 2908
|
Sve što živi ožiljak ima
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ svima
bio bih hulja i lopov znan.
Mršav i rasta odveć malena,
međ decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena
ja sam se vraćo pod krov svoj.
Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»
Pa i sada, kada se bez traga,
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme se moje izlila.
Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadanje crte
kavgadžije, nemirka, delije.
Ko i nekad imam hrabrost mušku
al nov korak moj se drukče sluša...
Dok mi nekad razbijahu njušku,
sada mi je sva u krvi duša.
Ne govorim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć se raste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»
Sergej A. Jesenjin
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 07 Apr 2006 21:19
|
offline
- Pridružio: 29 Sep 2005
- Poruke: 527
|
De, ljubi me, jace ljubi,
ma krv posla, ma bolelo.
Ne slaze se srce vrelo
s hladnom voljom dusa grubih.
Prevrnutu casu, koja
sred veselih sad se sivi –
man’mo. Al’ znaj, draga moja,
na zemlji se jednom zivi!
Okom, sto ti se ne muti,
pogle maglu, punu memle;
u njoj mesec, ko vran zuti,
sad se vije iznad zemlje.
De, ljubi me! Tim me sluzi.
Gnjil mi speva pesmu svoju.
Zna se, gore, taj sto kruzi.
Vec oseti i smrt moju.
Gube se i sahnu snage!
Mreti – nek se ne probudim!
Al’ do kraja usne drage
hteo bih i ja da ljubim.
Sve uz snove plave, bujne,
stid i smutnja nek prohuji,
uz sum nezni tresnje ruje
“ Ja sam tvoja “ – neka bruji...
I nek blista casa, koja
s malo pene jos se sivi...
Pij i pevaj, draga moja,
na zemlji se jednom zivi.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 18 Apr 2006 21:38
|
offline
- Pridružio: 07 Avg 2005
- Poruke: 400
- Gde živiš: Zemun
|
Pevaj, pevaj na kletoj gitari
prsti tvoji igraju i kruze.
Zagrcnuo bih se u dimu i jari,
moj poslednji i jedini druze.
Nek ti oci na grivnu ne slecu,
nit na svilu sto blista beskrajno.
Trazio sam u toj zeni srecu,
a propast sam nasao slucajno.
Nisam znao da ljubav duboka -
zaraza je, da je kuga ... strela.
Prisla je i zaklopljena oka
banditu je pamet oduzela.
Pevaj, druze, nek se vrate dani
i nek`dasnje nase zore plam,
Nek poljupcem ona druge hrani,
prezivelo djubre, divni sljam.
Ah, zastani necu da je diram.
Ah, zastani ne kunem je ja .
Daj mi da ti o sebi zasviram
na debeloj zici koja sja ...
Blista mojih dana kube jasno,
u dusi je jos zlato starinsko.
Mnoge cure istipo sam strasno,
mnoge zene u uglu sam stisko.
Na zemlji je jos istina ziva,
opazih je i ja detinjskim okom:
lizu kucku dok joj se sok sliva
svi psi redom, na juris i skokom .
Zar da budem ljubomoran na nju?
Zar ovakvog da me snadje jad?
Nas je zivot - postelja i gunj.
Nas je zivot - poljubac i pad.
Pevaj, pevaj! Ruke neka masu:
kobni zamah - kobi ce doneti ...
Cuj ... nek ide sve u ... pivsku flasu ...
Nikad, druze, ja necu umreti .
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 17 Jul 2006 22:20
|
offline
- tiringer
- Ugledni građanin
- Pridružio: 17 Apr 2006
- Poruke: 364
- Gde živiš: u jednom srcu
|
* * *
Ne dozivam, ne zalim, ne placem,
Sve ce proci ko behara kad,
Suvim zlatom venjenja oznacen,
Nikad vise necu biti mlad.
Neces vise treptati ko ptica,
Srce ludo, oprljeno mrazom.
Ni zemlja me brezinoga cica
Bosog nece namamiti stazom.
Duse skitnje! Sve je manje mena,
Sve mi redje plamen usta rudi,
O svezino moja izgubljena,
Oci bujne, preplavljene grudi.
Zelje stedim, ko tvrdica zlato.
Moj zivote, bese li tek san?
Ko na rujnom da projurih atu
U prolece, kada svice dan.
Lisca bakar tiho kaplje s klena,
Sve je trosno, plot u prah nam gre...
Navek nek' je tvar blagoslovena
Koja dodje da cvate i mre.
* * *
Zivot vam je - varka s toplom camom,
Zato ce nas uvek opciniti snova,
Jer nam svojom grubom rukom samo
Pise kobno sudbonosna slova.
I ja uvek kad zazmurim sada
Kazem: "Samo srce da oseti draz,
Zivot vara, no i on nekada
Radostima ukrasava laz.
Lice svoje pred nebom obnazi,
Pa, dok citas sudbu s nocnog neba.
Ti se smiri, smrtni, i ne trazi
Tu istinu koja ti ne treba."
Dobro je u snegu tih cremusa
Da se misli da je zivot lug.
Nek' obmane koja laka dusa,
Neka izda i neverni drug.
Nek' me maze neznom recju milom,
Nek' je ko noz ostar jezik zao -
Ja sam davno spreman na sve zivo,
Ja sam na sve, vec grub, navikao.
Hladi dusu nebo polutavno,
Bez topline oganj zvezda plamti.
Voljeni me ostavise davno.
I najblizi vise me ne pamti.
Ali, ipak, progonjen i gazen,
Sa osmehom sto ga zora dala,
Ja na zemlji voljenoj, sav blazen,
Tom zivotu za sve kazem hvala.
edit by Limit: prebaceno u odgovarajuci forum i odgovarajucu temu i obrisana dupla pesma. Pesme drugih izvodjaca nemoj postovati u Nasoj poeziji
|
|
|
|
|
|
