Tanja Prokopljević (1971)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Evo jos jedna, ali ne znam iz koje je zbirke...



KAD NEMA DRAGOG

Eh da mi mogu moje lire
vratiti ljubav sto izgubih
i da mi mogu poetske sile
dozvati dragog koga ljubih!

U oku bi zlatni sjaj sinuo,
a krv u zilama jurnula,
to bi me do neba vinulo
i oblak bih tamni gurnula.

I ziva bih bila nestvarna
vrele vatre uzareni zar,
u svetu iskra nestalna
i sunca sjajnoga plam.

Al dragog nema, ne dolazi
pa se ljubav u pesmu sroci
dok snaga mi stihom prolazi
kroz mnoge znatizeljne oci.

I tako pesmom pojim
ljude pomalo zanesene,
dok dane bez dragog brojim,
brisem oci zaljubljene.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 26 Jul 2009 9:35

Ovo je pesma takodje iz zbirke 'Živoplet". Koliko vidim uglavnom su pesme iz ove zbrike zastupljenije na Internetu.....
MilenaNS ::Evo jos jedna, ali ne znam iz koje je zbirke...



KAD NEMA DRAGOG

Eh da mi mogu moje lire
vratiti ljubav što izgubih
i da mi mogu poetske sile
dozvati dragog koga ljubih!

U oku bi zlatni sjaj sinuo,
a krv u žilama jurnula,
to bi me do neba vinulo
i oblak bih tamni gurnula.

I živa bih bila nestvarna
vrele vatre užareni žar,
u svetu iskra nestalna
i sunca sjajnoga plam.

Al dragog nema, ne dolazi
pa se ljubav u pesmu sroči
dok snaga mi stihom prolazi
kroz mnoge znatiželjne oči.

I tako pesmom pojim
ljude pomalo zanesene,
dok dane bez dragog brojim,
brišem oči zaljubljene.


Evo još jednu iz istoimene zbirke.--------------------------------------------------------------------------------

SAN O VEČNOSTI

Prolazim putem do večnosti
svaki put kad umor savlada mi lice
dok sanjaju dnevne ptice
Ja osetim njen živoplet.

Mene taj put stalno zove
tu negde ispod vasione, a znak mu je zvezdani trag
da u njega gledam kroz crni ubogi mrak
i bez ikakvih stega da krenem lagano ka tom snu.

Kao i ja svaki čovek može za trenutak
u svome umu videti večnost
i njen ogromni skut koji se vijori negde usred vasione
i tamo na svojim kolenima prikuplja sve sudbine ovozemaljske.

A sta je večnosti osnovni cilj?
Da bude mudra i da zna tajni životni vir
u koji svaki čovek sebe baca
da može za neku večnost da stasa.

Dopuna: 26 Jul 2009 10:01

a evo i jos jedne:

MAGIČNA PESMA

More krš i zvon
mirne luke ton
ukazuju na beskon,
beskon duše moje
jarke neke boje.

Ta znamenja moja-bezuslovna sila
bude plimu sreće
pa se duša sliva u oko bez mraka,
zaslepljuje njega svetlost neka žarka.

Neka ova slika potraje još malo,
jer nema tog lika kome ne bi stalo
da u taj potop sreće
zaroni bar malo.

Al' srećni plamsaj ovaj,
prirodom ponesen
tankom strunom bola
večno je zanesen.

Jer prostor je jedan,
sa njim bol tone
sred stvarnosti grube
gorko su mu sklone
duše koje ljube.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kada smo kod zbirke pesama "Zivoplet" - izdvajam poemu "SVET BOZIJI"

SVET BOŽIJI

Ti koji našim Tvorcem se nazivaš,
koji sve ljude ka sebi sazivaš,

Ti koga tajna života pokriva,
čija plodna zemlja život nam otkriva,

Ti što nas stvori jedne vrele noći
sa sazvežđem trajnih ozvezdanih moći,

da uživamo u životnom sjaju
ruke da spoznamo što nam ljubav daju.

I kada si nam dah života dao,
za lepotu zemlje ti si dobro znao,

pa si nas prirodom divnom obdario,
tom blještavom vodom nebo ozario,

stvorio nam zlatni sjaj ptice u letu
prah lekovit s'njim u bajnom cvetu

i dao nam moći života i glasa
da nam to pokloni makar malo spasa,

da imamo moći da smo izvor vlasti,
i da uživamo u životnoj slasti,

da pustimo suzu kad grešnik dolijam
da branimo sebe kad žito proklija,

da stvorimo branu kad voda pobesni
i da se borimo uvek protiv plesni.

Večne smo sluge, Tebi podanici
i zato smo samo Tvoji odanici,

iako nam život besnom rekom teče
i nosi sudbinu što nas jako peče.

Ti dade nam moći na ovom svetu
da svi osetimo snagu u Tvome kretu,

svetlost što izbi u životnom polju
i svima nam daje svu životnu volju.

Ali mi, srećni, puni sjajne boje,
prepuni vrline i dobrote Tvoje,

nekom zlom silom dobro zavedeni,
skočismo u zamku zlobom povedeni,

prihvatismo onog što hte iznad boga
i od oca stvori protivnika svoga,

sazivajuć ljude da mu se potčine
i da se u jadu samo Njime opčine,

da daju važnost požudi i strasti
da postanu gladni i moći i vlasti.

Silni u svojoj potrebi za zlobom,
za telesnom strašću, nesrećni sa sobom,

mi poslušašmo tog velikog Zlicu,
al' njegov savet zdrobi dobru klicu,

On stvori čoveka da pohlepom prži
što nam Božije delo uništi do srži.

I sada čovek ne ume da voli,
a duhovni svet mu bedno zrno soli,

i ne zna šta je to potreba prava
kada krene glava telo da spasava.

Mučena zemlja govori mu:'Tiše"
i mrtvilom strašnim počinje da diše,

naprasno žuti i biva talasna,
postaje pustinja prkosna, sablasna.

Poželeće ljudi zemlju da napuste
i da se na sjajnim zvezdama opuste,

i uspeće lako do njih da dodju
uz svog jakog i pohlepnog vođu.

Zatim će se strasno od zvezda otrgnuti
i plodnom zemljom opet ogrnuti.

Malen po broju, a lošeg kova
daleko od Boga i bez mrinih snova,

po zemlji truloj i krvavoj hode
želeći srećom muku da prebrode.

Stog će se setiti božanskog porekla
iz kog je reka života potekla,

pod velom strašne i ledene bede
poznaće sveca kog će da slede.

Za njim će poći tim putem do Boga
vođeni slovom dobrog pretka svoga.

I tada će se okrenuti Bogu
i to će doneti među ljude slogu,

počeće svetlost ka zemlji da plovi
ostvariće se tad božanski snovi.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 13 Okt 2009 9:46

U LJUBAVI SREĆA BLISTA

Zapevaću danas pesmu o ljubavi, nek se ori!
Podariću jednu pesmu o nebu i svetoj gori
onda kada pero spustim na papir domaćinski,
a ruka mi sva zadrhti dok me gledaš ispod veđe,
ja pevaću sa dodirom Tvoga tela i Tvog oka.

Zapevaću danas pesmu o onome što će biti.
Podariću jednu pesmu o ljubavi neću kriti, neću kriti
da vešto mi daješ mira i kad tu si, i kad nisi,
srce moje jače kuca kada Tvoja ruka klizi
po kosi mi toploj, mekoj i papiru što mi znači.

Zapevaću danas pesmu što milije sve nas ljude.
Podariću jednu pesmu o srećnoj zemlji kad to bude,
a sve zato što svetlost tvoja znači mnogo i ne bludi,
zato što mi vidik pruža o ljubavi koja hrli
da svet ovaj sobom budi pa da bude sreće svuda.


Pesma iz zbirke pesama "Slavuj ljubavi",

Dopuna: 13 Okt 2009 9:57

o zbirci pesama "Smrtnik u pokretu".
Prikaz preuzet iz časopis za književnost i umetnost "Stremljenja". Objavljeno 2005. godine



BISER



Živimo u onom vremenu zemljine istorije za koju Biblijsko svedočanstvo govori da je poslednje. U “Znacima vremena” piše da će Gospod Bog u poslednje dane ubrzati vreme, - da bi se što veći broj ljudi spasio. Ovo ubrzanje vremena koje više niko ne može da ospori, izazvalo je promene u percepciji današnjeg čoveka, a to se odrazilo kako na njegovo stvaralaštvo, tako i na sam stvaralački proces. Čovek je prvobitnim Adamovim padom u greh i njegovim otpadanjem od Boga Tvorca na sebe preuzeo teret stvaranja, bolan process veoma sličan onom pri kome se unutar školjke stvara biser. Najčešće su književne forme nalik krokiju-skici, bez unutrašnje structure i bez strukturnih veza, čak kad one postoje najčešće podsećaju na grad porušen bombardovanjem sa uništenim infrastrukturnim komunikacijama. Stoga je veoma bitno ukazati na ona dela i one autore, koji u sebi nose i prenose onaj neophodni etičko–estetički minimum koji ispunjava zahteve za jasnom formom, strukturom i strukturnim vezama.

Jedna od retkih savremenih knjiga, koja ispunjava etičko –estetičke zahteve prestavlja zbirka pesama SMRTNIK U POKRETU mlade autorke Tanje Prokopljević. Ono što posebno privlači pažnju kod njenih pesama jeste njihova Biblijska utemeljenost i pored toga što se u pojavnoj formi Bog Otac, Bog Sin i Bog Sveti Duh ne objavljuju, već ostaju skriveni na način na koji su skriveni u životu svakog pojedinca. NJihovo prisustvo je u njenim lirskim junacima, junakinjama i u porukama koje oni prenose čoveku u svetu - čitaocu. Lirski junaci, junakinje Tanje Prokopljević nisu tvorevina pesničke imaginacije niti su plod stvaralačke mašte, već su istinite žive ličnosti duboko ukorenjene u svevremenske-večne principe Onoga koji je is am Put, Istina i Život, sa onim neophodnim iskustvom života u materijalnom svetu, svetu u kome se nalazi savremeni čovek, svetu u kome vladaju ograničeni vremenski principi. Već prva pesma “Smrtnik u pokretu” koja sama u sebi sažima i sama sobom predstavlja ciklus, svedoči o pomenutom iskustvu življenja u prolaznom- vremenskom, svedoči o grčevitom gotovo nagonskom nastojanju junaka da sebe sačuva u sopstvenojiluziji života, otpadajući upravo tim istim nastojanjem od istinskog života, čineći ga ne samo smrtnikom već i mrtvim za Život. Ova poruka ma koliko nemala u sebi racionalno-logički instrument za prepoznavanje u fizičkom svetu pojava osvedožena je u duhovnim rečima Isusa Hrista “…Ostavite mrtve da pokopaju svoje mrtve…”

“…Znam da uplašena sam od smiraja…” na sebi samosvojstven način opšte prihvaćenu iluziju smrti i odustvo krucijalne i sasušne potrebe za verom u večni život, jeste isti onaj strah od smrti koji čoveka parališe i čini ga smrtnikom u sopstvenom individualnom životu, koji on sam pokušava odbraniti“ …samo da se otrgnem od istine života…”. Odbranom nemogućeg ostaje jedino moguće, “ samo sam smrtnik u pokretu.”, kao zaključak. Ovaj zaključak identičan je Biblijskom svedočanstvu stanja duše čoveka palog u greh i jedino ga je istinski moguće sagledati istimonim duhovnim očima kojima je gledao is am Duhovni Otac jedini poznavalac i svedok ovog stanja duše. O samoj istinitosti ovog svedočanstva nema se šta mnogo reći, ono se ne može osporiti jer je postala toliko masovna pojava da je vidljiva i telesnim očima, viđenju koji se jezički ne može izraziti, ali se može osetiti osećanjima.

Identičnost duševnog stanja lirskog junaka, junakinje sa Biblijskim svedočanstvom duševnog stanja savremenog čoveka potvrđuje da je ispunjen etičko-estetički zahtev postavljen “čoveku stvaraocu” od Boga Tvorca u momentu preuzimanja na sebe teret i odgovornost stvaranja.

Drugi ciklus zbirke pesama SMRTNIK U POKRETU, pod nazivom “PESME O POKRETU” koji počinje sa pesmom “BUDIM SE” još snažnije izražava Biblijsku utemeljenost stvaralačkog opusa Tanje Prokopljević. Veza buđenja (prelazak iz jednog stanja svesti u drugo-preobražaj ) sa raspećem jeste jedan od osnovnih biblijskih stavova u kojem se ponovo naglašava da je bol uzročnik pokreta a samo raspeće preduslov preobražaja. Iz jednog duševnog ropstva duha u telu raspećem se stiže do slobode, “…slobodno nek kuca ovo srce moje…”, slobode koja i nije ništa drugo do prostor za novo, prostor preobraženog u kojem je moguća egzistencija. Prevladavanje bola moguće je samo kroz veru u smisao čovekovog stradanja-raspeća kao preduslov za stvaranje novog, a svako izbegavanje susreta sa činom raspeća udaljavapojedinca od čina stvaranja, odvaja ga od stvaralačkog procesa, gasi lagano u njemu nadu i svaki smisao za sve što je živo pa čak i za sam život, a šuma nagona i strasti zatvara put spasenja.

Umesto zaključka može da stoji poslednja po redu pesma u knjizi “ČOVEK I REČ” iz ciklusa “PESME O SMRTI”,jer se već u njenom nazivu prepoznaje onaj isti pojmovno-pojavni dualizam, koji se javlja kao nužna posledica čovekovog pada u greh. Pojmovno-pojavni dualizam postalo je osnova za danas sveopšte, vladajuće grčko-rimsko mišljenje za koje je pojmovnu formu postavio Sokrat, strukturu definisao Platon, a strukturne veze svojim racionalno-logičkim instrumentom (Aristotelova logika) povezao Aristotel. Sociološku egzistenciju ovom mišljenju obezbedili su Rimski mislioci, i Rimsko pravo, a do današnjeg vremena sačuvali i kroz obrazovni system preneli naučnici i kreatori svetskog poretka, prestavljajući ga kao jedino ispravno i jedino istinito mišljenje. Subjektivizirajući čoveka i objektivizirajući reč ovo mišljenje ne samo da odbacuje Biblijsku istinu već je i potpuno nipodoštava. Nipodoštavanje Biblijske istine dolazi od odricanja subjektiviteta samoj reči, koji je osvedočen u Svetom jevanđelju po JOvanu “ Na početku bješe reč, i reč bješe od Boga i Bog bješe reč…”

Duboko saosećajući sa stanjem čovekove duše, autorka Tanja Prokopljević konstatuje;

“I pusti čovek reč

kad oseti umiranje duše u sebi,

iz želje da je sačuva

kad ona bez osvrta

reši da postane smrt.”

da ipak negde duboko u čoveku postoji jedinstvo čoveka i reči, jedinstvo koje samoj reči obezbeđuje neophodni subjektivitet (životvornu silu) i da on za njom poseže tek u momentu velike pretnje od smrti, čime se samo potvrđuje još jednom Biblijska istina o Spasitelju Isusu Hristu Sinu Božijem koji je u svom duhovnom značenju sama Reč Božija, ista ona reč koja beše Bog na početku.

Lazarevac, 18.06.2004. god. Miroslav Zarin- Zare

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IGRA

Zar je ljubav prosta igra
što nekome dane krasi,
zar je ona sjajna čigra
što igra po besnoj trasi?

Zar je ljubav prosta zverka
žedna za kapljom krvi,
što postaje mesožderka
s nekom dušom koju mrvi?

Zar je ljubav samo varka
ko će koga nadmudriti
i sve sjajno nju što čarka
zablude su, lažne niti.

Zar je ljubav smrti dopšla
u vremenu što je s nama?
Izgleda je davno prošla
sad je bleda i neznana.



MORE PESMU POKREĆE

Pesnik čezne
da uz more
ispreplete
divnu pesmu.

Na tom jedru
morski biser
zna najbolje
da se množi
i da plovi.

Znade pesnik
da je pesma
i gde more
ne govori,
gde ga nije.

Zato čezne
da sa pojem
duše slavne
morem hrani,
da im priča
o ljubavi.

Da se leče
od gorčine,
da se tope
od miline,
dok im pesnik
sve o moru
pesmom zbori.

Čak i onom
koji more
vid'o nije,
jer je bio
na mestima
gde ga nije,
gde ga nije.




Prva pesma je iz ciklosa "Pesme o smrti", druga pesma iz ciklusa "Pesme o pokretu", obe preuzete iz zbirke pesama "Smrtnik u pokretu"

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 16 Dec 2009 11:33

Dopao mi se osvrt Branislava Prelevica na Tanjinu knjigu "Slavuj ljubavi". On je objavljen u samoj knjizi, a i u nekim knjizevnim casopisima. Evo tog prikaza:

''''''''''''''''''''''
BUDJENJE LJUBAVI
BUDJENJE POEZIJE

Sačuvati pesmu, tako glasi poruka Tanje Prokopljevic iz njene knjige "Slavuj ljubavi", a ta poruka i jeste imperativ svekolikog covekovog stvaralastva. Razlog za ocuvanje pesme krije se u slicnosti izmedju ritma ljubavi, ritma života i ritma stvaranja. Dostici krajnju prozracnost u visinama uzvisenog, nebeskog stanja svesti "bez opne", bestelesno, kao da je vrhunski cilj pevanja i samog pesničkog stvaralastva. Izmedju takve želje i cilja stoji reč kao moćno sredstvo izražavanja koje, na paradoksalni način, istovremeno izražava i svoju nemoć da samu sebe obesteli, prozrači, osmisli u pogađanju cilja: prave teme, pravog ritma i prave pesnicke slike.
Od Jovana Jovanovića Zmaja do današnjih dana niko nije smeo da upotrebi ponovo slavuja kao simbol ljubavi i ljubavne pesme. Zato što su zamke u takvom pevanju velike i značajne. Doduše, kod naše pesnikinje ne pojavljuje se epski zmaj koji može da proguta slavuja, koji, u lazakostićevskom tumačenju simboliše liričare i liričnost. Iz ovih opasnosti pesnikinja se izvlaci pesmama poput one koja govori o ljubavi staroga dečaka, ritmom koji je prozoidniji nego što bi se to očekivalo među pesmama pevljivog ritma.
Sačuvati ljubav je naslov jedne od pesama ove knjige, i on, sam po sebi, otvara i zatvara ovu knjigu kao što ruža otvara i zatvara svoje latice. Ostaje noć nečitanja u kojoj bi trebalo tragom sna i ružinog mirisa obnoviti pročitano, dograditi ga, domaštati, dosanjati,... ako je to uopšte moguće u potpunosti, iz više razloga: prvo , zato što je reč o knjizi koja govori o ljubavnom pesniku, i drugo, zato što knjiga govori istovremeno i o pesniku ljubavi. Istina je, međutim, drugačija ili upravo onakva kakvu je vidi pesnikinja: životna, koja "kuje zamke za usnule duše" ("Dozivam te /istino života/ što kuješ zamke za usnule duše", pesma: Istina života). Iz ove sintagme proizilazi osnovno oboležije poetskog čina kao istinitog čina buđenja, osvešćivanja, čiji je cilj okretanje ka ljubavi, oplemenjivanje i osmišljavanje života. O ovom cilju pesnikinja je progovorila i prozborila...

'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
Evo i tri pesme iz istoimene knjige koje jos nismo procitali na ovom blogu:

''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

O LJUBAVI STAROGA DEČAKA

Probudih se jutros sa rukom dečaka
koji me ljubio strasnije od sviju.
No beše ljubav lažna i prkosna,
onakvu kakvu ne dopušta duša,
već od nje beži kad je telo kuša -
strasno se uvija u svileno pruće
i pretvara cveće u zvezdane pute.
Taj je dečak, veruj, stariji od sveta,
al' telo mu mlado da mu tako jako
vibriraju kosti snagom zverski vrelo,
bestidno se cereć godinama svojim
i onim znanim knjigama odselim
u glavi što se svim letima sklanja.

Taj je dečak jutros pokrenuo ruku
do kose što mi prekri oči plave
i to me odnese do svetle obale
i strah mi nesta od smrti beskrajne.
Nahrani me pokret samo jedne ruke
ambrozijom kojom duša zna da zrije
da i druge sobom može da opije.

Zar će snaga veselog dečaka
izbledeti dok ljubav još tražim,
il' je život satkan od tajnih odaja
koje ljubav kriju iza zakovanih vrata.


ROMANTIČNI PESNIK

Nisam pesnik da se dičim
il' zbog pesme svetom plovim,
ja sam pesnik da pokažem
da je pesma od iskona
krenula sve do oblaka,
al' se negde u dnu duše
u pesniku - čudotvorcu
zaglavila, tu ostala
dok je vreli vali nisu
proterali iz te špilje,
do pesničke ruke stigli,
prhnuli do hartije,
izbacili pesmu mira -
što govori o pesniku
i o pesmi što je živa.

Nisam pesnik da se dičim
il' zbog pesme svetom plovim,
ja sam samo tu da kažem:
pesnik nije svaki čovek
čije telo zemljom hodi,
pesma ide kod onoga
što sa mukom kad se rodi,
u svom telu krije dušu
napravljenu od oblaka
tankih niti božjeg dara.


ČEKANJE

Čekam život da pljusne
u lice niti meke,
da se i ja igram
nekom crvenom čini.
Svo telo da rasplamsam,
svu dušu da razbudim,
da sjajem zaplenim
i toplinom ispunim
auru što me prati,
tu senku umiruću,
da joj toplinu vratim
preko šarenog mosta
što me svu silno ljubi
i ispod oka miluje.

Iz mene da se rodi
ptica sva od duše,
sjaj moj da ponese
u kljunu čarobnom
do smeđe zemlje zrele,
gde su uzdasi prošli
našli svoje semenje
iznikli u borove
dali svoje svetove.

I tu da se nastanim
bez opne telesne,
sve vrhove božije
da ljubim maglom svojom,
sva topla, zanosna,
sva providna i bela
u srce ušuškana,
bez tela, a zrela.

Dopuna: 25 Jun 2011 9:53



Dopuna: 25 Jun 2011 9:54

aCitat: