Prepoznajem ti nemirne oči u ovom stidljivom proleću
I kosu u prvim gnezdima lasta pod krovom
Prepoznajem ti glas u romoru vetra i kiše
I uzdahe ti čujem na obodu dana
Prepoznaješ mi nemirne oči u ovom stidljivom proleću.
Lovila sam te smehom po beskraju panonske ravnice
Vajala te nespretno rukom u belini obraza
Šaputala ti u zvezde ljubavne bajalice
S grudi želje krunila da ti padaju kao komete
Lovio si me smehom po beskraju panonske ravnice.
Ni jedno moje htenje do tebe doseglo nije
Osmeh zaspao tamo gde trava bdi
Reč pod kamen utekla da ne odleti
Dodir odneo vetar da se ne oseti
Nijedno tvoje htenje do mene doseglo nije.
Sad spavaj snom negrljene duše
Neka ti moje ćutnje mekota na uzglavlju budu
I sanjaj da ploviš srebrnom rekom
Do nekog nevidjenog sevrnog kestena u cvatu
Sad spavam snom negrljene duše.
Nikad iz moje krvi ti nećeš isploviti
Ostaćeš bolom potopljen kao Titanik
Još stoleće ću te skrivati u svojim dubinama
Čuvaću te nema k’o ravničarska reka
Nikada iz tvoje krvi ja neću isploviti...
... Јер постоји само један град
И само једна жена
И један једини дан
И једна песма над песмама
И једна једина реч
И један град у коме си је чуо
И једна уста која су је рекла
А по свему како су је изговорила
Знао си да је изговарају први пут
И да можеш мирно склопити очи
Јер си већ умро и већ васкрснуо
И поновило се оно што никад није било.
