Kako se pre nisam setio?! Ovu pesmu napisao je Petar Jevtović, legenda srpske srednjoškolske poezije, čovek čija životna priča podseća na neku madjarsku romansu. Jedinac iz bogate i cenjene porodice lekara, ostao je sam . Posrćući od kafane do kafane, bez završenog obrazovanja, stigao je do duševne bolnice u Vršcu gde provodi ono što se biološki zove život. Uredio sam i dizajnirao njegove poslednje dve zbirke poezije. Kada je on pisao i objavljivao mi, njegovi vršnjaci, žvrljali smo i pokušavali da ga imitiramo. Zaljubljenik u Jesenjina, Miku Antića i Francusku, preteča estradnog popularisanja poezije, junak književnih večeri i trgova, napisao je pravu spomenarsku pesmu koju je otpevao Gordan Balabanić. Njenu vrednost prepoznao je i Momo Kapor koji je svoje emisije započinjao i završavao tom pesmom. Kružila je priča da je pesma posvećena profesorki srpskog, kao u onom prelepom francuskom filmu ''Umreti od ljubavi'', ali nas nekoliko njegovih drugara znamo pravi identitet te osobe i zarekli smo se da je ne odamo. Pesma ima i nastavak, sutra ću ga potražiti u mojoj biblioteci. Uglavnom, sedamdesetih godina ova balada nije se skidala sa ''202''. Probajte negde da nadjete audio-zapis, biću vam zahvalan...
Jesen je, sta da ti kazem Ana?
Eto, sada kisa ne pada
Ali u dusi vraski je bolno
Zacudo, prazne su mi oci
Jesen je, i zute reci ostaju
Kao nemi listovi
Na ovome stolu
I danas, na mome pragu
Nema nikakvog gosta
Sivilo umesto bola
Sivilo umesto bola
Jesen je, sta da ti kazem Ana?
I sama valjda vec shvatas draga
Nisu potrebne ni neke reci
Ovo je surovo vreme
I danas, na mome pragu
Nema nikakvog gosta
Sivilo umesto bola
Sivilo umesto bola
Dopuna: 22 Jun 2010 11:47
Moj veliki drugar i pesnik, čovek čiji su stihovi postali poznatiji od njega samog, kremiran je u subotu, 19. juna. Umro je u duševnoj bolnici. Sam. Iza njega nije ostao niko od porodice, a ispred njega i njegovog imena korača njegova poezija.
Pera je otišao potpuno suprotno svome stilu života - tiho i bez reči. Živeo je burno, dva života za deset ljudi... a ugasio se kao sveća. Ako se i za koga može reći da je umro od ljubavi (kao u onom fantastičnom francuskom filmu sa Ani Žirardo, ''Umreti od ljubavi''), to se za njega može reći. U tom filmu profesorka se zaljubljuje u svoga učenika. U životu je bilo suprotno - učenik se zaljubio u svoju profesorku i posvećivao joj čitave zbirke. Ni sada ne mogu da otkrijem ime te osobe jer je živa. Pera ju je nazvao Ana. Ana? Kao Ani Žirardo... Njegova najbolja pesma zove se ''Pismo Francuskinji'' i samo zato što nije opevana nije postigla takvu popularnost kao ''Jesen je...''. No, među nama, koji smo voleli Perinu poeziju, ''Pismo Francuskinji'' dostiglo je mitske razmere. Pera je , jednom prilikom, u nastupu duboke depresije, spalio svoje pesme. Ali, kao što to u ''Majstoru i Margariti'' lepo napisa Bulgakov - ''knjige ne gore'' ; tako je i Perina poezija ostala po mnogim privatnim bibliotekama, a sada je pesma ''Jesen je...'' doživela svoju rington verziju. Kada zazvoni nečiji moblini telefon, oslušnite. Ako se čuje ''Jesen je...'', znajte da ispred sebe imate neizlečivog ljubitelja poezije.
