offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18592
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
- 18Ovo se svidja korisnicima: bocke, saten, Ričard, Red_star_girl, Recoba20, juba, KlinkaPalacinka, mcrule, drummer, lis, zlato5, ThePhilosopher, Šid, Neprimetna, Petar Nikolic, ivance95, Dusan, SlobaBgd
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Bacila je sve niz rijeku…
Priča o jednoj pesmi, ili – prilog istoriji bolje prošlosti.
Govoriti o jednoj od najlepših balada jugoslovenske muzičke scene, a ne osvrnuti se na stvaralaštvo ‘’Indeksa’’ značilo bi isto što i govoriti knjizi a ne govoriti o autoru. To podrazumeva i osvrt na socijalno okruženje i okolnosti u kojima je pesma nastala. Neko to voli da nazove društveni background, neko milje, a istina je da se mora posmatrati ukupnost vremena i mesta, kako bi se lakše razumelo nečije stvaralaštvo. Društveni kontekst, takoreći.To je ono čemu nas uči ne samo književno-kritička teorija, već i aksiologija kao pomoćna grana estetike. Ovaj uvod nisam napravio stoga da bih nekog odvratio od čitanja ili impresionirao naučinim pristupom, već iz mnogo važnijeg razloga: da pokažem i dokažem da je pop i rok muzika iz oblasti zabave i subkulture stigla u oblast kulture i estetike, prelazeći dug put. Nekadašnji ‘’čupavci’’, ‘’urlatori’’, ‘’degenerici’’, kako su ih sve nazivali, prošli su via dolorosa od prljavih i zagušljivih sala domova kulture po reonima (sada mesnim zajednicama), preko hala i stadiona, da bi stigli i na scene najprestižnijih svetskih kuća visoke kulture . O njima su najpre pisali novinari zabavnih i trač rubrika, pa rok kritičari, da bi se konačno njime bavili i na njihovom stvaralaštvu doktorirali mnogi kulturolozi, sociolozi, teoretičari kulture i umetnosti.
Istorija ‘Indeksa’’ je istorija jugoslovenske pop i rok muzike. U vreme kada su oni obeležavali desetogodišnjicu rada '‘Bijelo dugme’’ još nije ni postojalo. Kako se dogodilo da Sarajevo i Bosna i Hercegovina budu pravi generator, rasadnik i žarište pop i rok muzike, duga je priča i nije predmet ovoga prikaza, ali se mora reći: u samim temeljima te muzike i tog fantastičnog razvitka nalaze se ‘’Indeksi’’. Za one koji nisu doživeli to doba da spomenem da je to vreme ,kada se išlo na radne akcije, pevalo i igralo Kozaračko kolo, a pop muzika zvala bezazleno – šlageri. O nadimcima naših rokera već sam nešto spomenuo. Važno je istaći jedan detalj: u BiH, geografskom i etničkom centru SFRJ o rok muzici brinula se Republička konferencija saveza omladine! Ni jedan koncert nije mogao da bude održan bez njenog odobrenja. Neko mudar i dalekovid pristupio je tom zakonskom potezu po sistemu – ako ne možeš da ih pobediš , pridruži im se. Model je već bio poznat jer su već sredinom šezdesetih godina engleski rokeri svirali u opatijama katedrala, kako bi ‘’bili na oku’’.
Svoj uspon ‘’Indeksi’’ doživljavaju s usponom kvaliteta standarda života u SFRJ. I dok ‘’šlageraši’’ - Đorđe Marjanović, Ivo Robić, Vice Vukov, Tereza Kesovija, Anica Zubović, Lola Novaković (itd, itd, itd) pevaju razvodnjene , ušećerene balade, rokeri, pre svega ‘’Indeksi’’ jesu ti koji tragaju za novim izrazom! A novi izraz je andergraund! Možete li da zamislite kulturološki šok kad se pojavila desetominutna ‘’Plima’’, u vreme kada je radijski standard bio 180 do 240 sekundi, a šlageri se svodili na solo pesmu A-B-A? Imao sam sreću da odrastam u to vreme i da imam roditelje koji nisu isključivali radio ili televizor kada počnu rokeri. Televizor su isključivali da bi se ohladio, ali to je druga priča. Naravno, uticaj ‘’dece cveća’’ odnosno fantastičnog umetničkog zahvata hipi pokreta nije mogao zaobići našu zemlju. Hipi kultura je bila kulturološki cunami koji je izrodio hiljade rok i pop grupa duž Zapadne obale, pop art, op art, vorholovsko čitanje umetnosti, filmove kao što su bili ‘’blow up’’, itd. Ni jedan umetnički pravac ni žanr, a pogotovo muzika , nisu mogli da ostanu po strani.
Otkud ovoliko duga eksplikacija? Možda će nekome biti dosadno ovo da čita, ali neka ostane kao svedočanstvo i dokaz o tome u kakvom su okruženju stasavali ‘’Indeksi’’. Tekstove pesama nisu pisali priučeni ‘’tekstopisci’’ (setite se samo Duška Trifunovića čije su balade prokrčile put ''Bjelom dugmetu'' ), a svaka rok i pop grupa imala je bar jednog ili dva školovana muzičara. To je vreme prekrasnih balada. Jadranka Stojaković i Dragan Stojnić pevaju stihove Šantića, Drago Mlinarec i Ibrica Jusić, naše verzije Dilena i Donovana, pišu prekrasne stihove, a pop scenu iz temlja drma veličina kojoj tek treba naći mesto u istoriji naše kulture – Arsen Dedić. Muzičar koji piše i objavljuje stihove (‘’Brod u boci’’ sa neverovatnom pesmom ‘’Ne daj se, Ines’’), školovan kompozitor iz poznate porodice (brat Todor je bio muzički urednik RTZ), sa svoje strane je dodatno podizao ionako visoke standarde. Kiču i šundu tu, jednostavno, nije bilo mesta. Zato su ‘’Indeksi’’ bili ‘’osuđeni na uspeh’’. U društvu i okruženju s tako visokim lestvicama ružno je i neprimereno bilo biti trivijalan , banalan i nekreativan.
Podsetio bih da su ‘’Indeksi’’ još 1972. godine objavili svoju , sasvim sigurno, najlepšu baladu i jednu od najlepših pop pesama koja se ikada čula – ‘’Sanjam’’. U mom gradu na četiri mesta su bile žive svirke (Dom JNA, Dom omladine, učiteljska škola, gimnazija). To sada zvuči kao naučna fantastika, ali bilo je tako. Sasvim sigurno. Kao što je sasvim sigurno to da ni jedna grupa nije smela da započne svoj nastup ako na repertoaru nije imala i tu baladu. Mnogo više priče izazvala je balada iz 1975. godine koja je objavljena na singlu (‘’Diskoton’’ 1975. godine, B strana – ‘’Pogrešan broj’’). Dakle, nije skinuta s albuma, već je baš napravljena s namerom da stigne na top liste singlova.
To prilično o njoj govori. Tekst je napisao Kemal Monteno za koga su već tada govorili da , kada biste mu dali telefonski imenik, već bi od njega napravio tugovanku. ‘’Dušo moja’’, ‘’Jedne noći u decembru’’ i druge pesme za sva vremena su ga kvalifikovale kao vrhunskog baladera. Izdanak i naslednik silabičkih pesnika kakvima je Bosna obilovala, on se opredelio za metrički nepravilan, ali veoma pevljiv tekst. Pisao je, kako se to obično kaže, ‘’za poznatog kupca’’, pa je znao da će kompozitor (potonji basista ‘’Bjelog dugmeta’’) uz pomoć na sve sinkope spremnog Davorina uspeti da to prevaziđe .
Tako je i bilo. Ako analizirate metriku, po svim pravilima versifikacije, zapazićete šarenilo stopa. Tu su ‘’osmerci’’ , ‘’jedanaesterci’’, čak i stihovi od trinaest slogova. Sve to, otpevano zvuči prekrasno. Međutim, pravu proveru ovaj tekst doživljava kad se govori (‘’recituje’’). Dobar recitator s ovom pesmom može da postigne vrhunsku umetničku izražajanost jer ga Kemalov ‘’blank vers’’ ne vuče u pevušenje. Pročitajte pesmu kao poetsko delo, pri tom ‘’isključivši ton’’ , zaboravljajući na melodiju (što je naravno teško, ali nije nemoguće) pa ćete videti da je reč o vrlo solidnoj pesmi. Naravno, ne vrhunskoj jer Kemal Monteno je tekstopisac, a zatim i pesnik, ali svakako vrlo upotrebljivoj.
Zašto treba biti oprezan u analizi ovakve poezije koja metafore nudi u pregrštima, ali tako varljivo patetične i zavodljive? Jednom prilikom je naša drugarica u odeljenju analizirala jednu pesmu Vaska Pope i počela rečima – ‘’drvo, to je neka sreća...’’. Profesor ju je prekinuo i rekao – ‘’devojko, nije ovo šoljica za kafu’’. Tako je i s ovom pesmom. Baciti sve niz reku ne znači (niti mora da znači) da je neko stvarno nešto bacio. Ako se setimo spominjanih kulturnih vrednosti i vremena kada je ružno bilo pokazivati glupost i neobrazovanje, sigurno je da je pesnik znao za dijalektičko značenje reke (‘’ne može se dvaput ući u istu reku’’) i za sve ono što simboliše njen bespovratni protok. Uostalom , život jeste najlakše uporediti s rekom jer ima bar tri (kapitalna ) zajednička mesta – izvor (rođenje) , tok (život) i ušće (smrt). Metafora je toliko očigledna da me je sramota što ovo pišem, ali pišem stoga da bi onima koji misle da u reku treba baciti fetus objasnio kako ovde nije reč o ekologiji, već o simbolici.
Neumitni deo života i ljubavi jesu rastanci. Podsetio bih na predivnu francusku izreku – ‘’Svaki rastanak nosi sa sobom delić smrti’’. Bila je veoma popularna tih godina. Kad budem stigao, skeniraću unutrašnju stranicu zbirke poezije koju sam tih godina dobio na poklon, na kome stoji upravo posveta s tom porukom. Svi smo znali za nju. Nije čudno što autor na prividno morbidan način govori o rastanku (Život je jedan ona bacila). To ne znači da je ona, ta kojoj je pesma posvećena, morala nekoga da ubije , već je bilo dovoljno da odbaci zajednički život i da (bar) polovinu planova sruši. Rušenjem tih planova, ruši se i ljubav, iluzije, optimizam. Svi vi (mi) koji ste doživeli bolan rastanak, znate , sasvim sigurno, ‘’šta je pisac time hteo da kaže’’. Pozabavio sam se najspornijom metaforom upravo iz razloga da prikažem i dokažem da svaki rastanak jeste jedna mala smrt jer mnogo toga zauvek u sebi gušite i suzbijate. Ostale metafore su više nego jasne i pregledne, te time lako odbranjive (ko najlepši svet, bila je život moj,nosila je našu sreću, pošla u drugi svet, nek nosi znak, itd). Rekoh jednom – glumac ne mora da umre da bi odglumio smrt, pa tako ni pesnik ne mora sve da doživi da bi o tome pisao.
Čemu onda ta bizarna priča o abortusu? Osim što je tehnički teško izvodljiva i opasna po život (posebno kraj reke), ona ovde nema mesta ni na koji način. Jedino mesto koje je ova ‘’teorija abortusa’’ mogla da nađe jeste u mislima i mašti onih kojima su takvi ‘’pikantni’’ momenti bili interesantni za demaskiranje života muzičara koji su uspeli ono što običnim smrtnicima nije bilo suđeno – da postanu slavni zahvaljujući božjem daru. No, takvi sigurno neće pročitati ovaj moj tekst.
Ako ste , konačno, stigli na kraj, izražavam vam iskreno divljenje koje je obrnuto proporcionalno mojoj magarećoj tvrdoglavosti da objasnim sve. Nemojte mi zameriti na dužini, o masovnoj kulturi naše zemlje i našoj boljoj prošlosti mogao bih da napišem pet doktorata. Uostalom , to mi je struka. Hvala vam na čitalačkoj pažnji.
|
Nisi ti uzalud moderator na ovom forumu. Ja sam pesmu mogao da analiziram i bukvalno (u forenzičkom smislu reči) pa bih opet dobio isti rezultat. Gde bi to neko , u to vreme abortirao, spremio fetus i odneo ga do reke? Nisu postojale privatne ordinacije, a ta devojka sigurno nije od takvih koje bi išle kod vračare...Prosto, glupa urbana legenda je stvorena u mozgovima nemaštovitih ljudi...
♥
