..ono kad to i nije tako bas lako
..ono kad znam
..ono dok sam sebi ne kazes STOP
..ono kad pokrenes novi list
..ono kad od samopouzdanja se krece
..skockati se, uvuci stomak, izbaciti prsa
..ono prvi je korak najlaksi i najtezi istovremeno
..ono kad volim kad ljudi imaju petlju da krenu da udahnu u sebe promene
..ono kad u su jos ti ljudi pri tom zene
..ono kad zena ima petlju to se racuna duplo
..ono kad se salim opet na racunn muskaraca
..ono kad mi muskarci nece zameriti
..ono kad stvarno cesto strepimo da promenimo nesto u sebi i oko sebe
..ono kad se najcesce i najvise boje oni koji i nemaju bog zna sta izgubiti
..sem vremena koje se jedino ne moze vratiti
..ono kad je to dobar razlog da se krene pa nek bude i grlom u jagode
..ono nek ide zivot
..ma kakav bio
..sam neka nije budjav
Edit: 22:41
..da sam zamenula teme istina je i ono kad
... da sam danas pročitao 300 strana čiča Gorio lektire
... da postoji štamparska greška te nema strana nakon 320.
... da su neke neke rečenice u toj knjizi nešto najbolnije i najtužnije što sam pročitao
... da sada jurim "kraj"
...istina je da se još od jutrošnjeg buđenja osećam ranjivo
...istina je da nema više mesta ni za jednu kap
...istina je da mi je jutros, dok sam kuvala kafu, na glavu pao krov sa viseće kuhinje
...istina je da sam još neučvršćenu dasku povukla vratancima kada sam htela da uzmem kafu
...istina je da je udarac bio silovit
... da je daska jaklo teška
...istina je da sam imala sreću što me nije udarila bočna strana
...istina je da me sada boli vratni pršljen
...da se isčupala sva instalacija od halogenki
...da su se halogenke polomile
...da ceo dan razmišljam kako je sve samo jedan tren
...istina je da ova vetrovita noć loše utiče na mene
...istina je da sam postala veoma napeta
... da i sama ne volim vetar
... da sam sada ,,uletela,, u kuću bez ,,povreda,,
... da je počela i kiša
... da sam konačno na sigurnom mislim kod ,,obe,, svoje kuće
... da sam bila u jednoj poseti
... da sam se lepo osećala tih par sati
... da će ovaj dan bez obzira na vetar i kišu dobiti prolaznu ocenu
... da sam jedva čekala da malo budem u vašem društvu
... da sam juče posle dugo vremena koristila oho lepak
... da me je to podsetilo na osnovnu školu i evociralo neke lepe uspomene
... da su mi samo još kolaž i plastelin falili
... da sam videla nešto na netu što me je inspirisalo da se uhvatim lepka i makaza
... da vam neću reći šta sam videla
... da nije baš ispalo onako kako sam zamislila
... da je to kod mene sasvim uobičajeno
... da dnevno predjem sigurno do 8 km
... da je to, što normalna šetnja, što trka
... da sam uvek negde na putu
... da sam danas zastala u centru,
... da su žene iz gerontološkog centra prodavale svoje radove
... da sam zainteresovano pregledala sve
... da sam i kupila sitnicu, što ih je obradovalo
... da nikada ne znaš gde ćeš završiti
... da će izgleda opet kiša
... da mi ovde ništa ne smeta
...
... da polako krećem da plaćam svoje račune, počevši od škole, goriva, potreba
... da skupljam novac za računar (~ Februara taman na rođendan ću imati dovoljno)
... da je osećaj fenomenalan
... da je to roditeljima čudno jer su navikli da plaćaju (a meni postaje neprijatno sve više i više)
... da je sve povezano u svetu, "Šta ako" se nije desilo to tada itd. zbog jedne jedine odluke pre mnogo godina imam ovaj život danas, jedne male tačke koja je možda beznačajna a ustvari je iskrojila je sve ovo
... da mi je drago bilo kada sam danas video nastavnika iz osnovne i kada mi je čovek rekao nešto tipa "Čoveče, izrastao si u pravog ozbiljnog čoveka, zaista svaka čast", inače isti nastavnik je zaslužan za moj nick ovde na forumu
... da MyCity ne gledam kao forum već jedno specijalno mesto u mom životu
