|
Kad sam bio mali - znalo se. Uđeš u lift, ispričaš se sa komšijom, ionako ceo komšiluk zna više o tebi nego ti sam. Na terasi se ne priča osim ako nisi zbog toga izašao na terasu. Smeta ti nešto, kažeš šta ti smeta. Saslušaš kontra argument. Zamoliš lepo, pa onda kad te ne ferma ni dva posto, onda preduzimaš akcije. Tako je oduvek bilo, u svim zgradama u okolini. Uđeš u tuđu zgradu, prvo te komšije zagledaju i kažu ,,ti nisi odavde?" ili ako ti već znaju roditelje, što je više nego verovatno, pitaju te za njih, baka te zamoli da joj izneseš kesu sa đubretom il' nešto. Dešavao se džumbus pa pola zgrade ne govori s drugom polovinom zgrade, pa se babe podele, jedne sede na klupi s jedne strane zgrade, druge sede s druge strane zgrade, pa je bilo svega i svačega, ali je ipak bilo ljudski i lično. Skupiš hrabrost i pokucaš na vrata, kažeš šta imaš, čak i zapretiš ako moraš, pa tek onda kreneš u akciju. Bilo je i mnogo više tolerancije. Posvađaš se s komšijom pa se izmiriš i u krug... Tip je držao golubarnik na krovu zgrade godinama, recimo... Pa ti onda siđe komšinica odozgo i izvini se jer joj dete lupa košarkaškom loptom po parketu, a ti kažeš da ne smeta jer znaš da ona tu malo može da uradi - nek se deca igraju. Niko ne igra uvek po pravilima i svi ih krše kad-tad.
Od kako se odseliše pojedine komšije, a useliše druge, a sve ih je više takvih iz dana u dan, sve je nekako čudno. Uđeš u lift, više se ispričaš s dostavljačem pica nego s pojedinim komšijama. Svi nešto ćute, ne poznaju se. Povučeni, osamljeni, kao gledaju svoja posla... A zapravo, rade isto što i one babe s dve suprotne strane zgrade, samo nemaju hrabrosti da ti pokucaju na vrata ili kažu bilo šta u lice.
Ništa, za nauk, sad' će se tužekamo dok prvi ne popusti. I onako već duže vreme razmaram opciju da se lepo iselimo iz stana i napravimo neku AB kuću...
|
