|
...
seti se kako si nekada od parčeta stiropora, drvceta i papirnate maramice pravio brodić.
I bilo je teško odvojiti se od njega. Čuvao bi ga, ne bi ga dao nikome
...
ali negde, u nekom delu nesvesnog - si znao da njegova sudbina nije to. Da on mora ploviti! I pustio bi ga da otplovi. Ostao bi osećaj iskidanosti od tebe, ali radost, saosećanje s njegovom svrhom, čini te presrećnim. Punog srca prihvataš, njegov put niz reku.
...
opet, u nekom delu nesvesnog, znaš da će i neko drugo dete, videvši ga --> osetiti isto takvu radost i ushićenje. Pa i ako se zakači za neku granu, opet će ga neko pustiti da ide dalje i opet se radovati.
...
a on će ploviti rekom, ispunjavajući svoju svrhu i svoj razlog postojanja.
I znao si to, duboko u sebi, znao si kako ne bi bilo toliko radosti i ushićenja, da je ostao s tobom i da će ti to parče morske pene pokazati put kojim i ti trebas ići.
...
i ovaj put zaboravi na ograde i prepreke u sebi. Vrati se u detinjstvo, kada se sve otvorenog srca prihvatalo, i prilazilo i toj morskoj peni. Vrati se i pusti neka te saznanje iz neke dubine nesvesnog preplavi.
|
Ulepsa mi dan. Konacno prava pesma na ovom forumu! 
