|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 25 Jan 2013 10:22
|
offline
- Pridružio: 15 Apr 2011
- Poruke: 572
|
Ne znam šta treba da priznam, ali evo: PRIZNAJEM 
Priznajem da sam od jutros zaludna, pa kako nema nigde nikoga došla sam u pričaonicu da pričam sama sa sobom 
Ajde, bre, BUĐENJE !
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 25 Jan 2013 11:59
|
offline
- Srki94
- Mod u pemziji
- Pridružio: 14 Feb 2008
- Poruke: 12402
|
Heh, neki nisu ni spavali pa su tehnički od 00:00:00:001 tu 
Srki94 ::^ +1
Ne bih voleo da porodica čita 90% mojih postova ali ovo je fenomenalna tema.
Priznajem, želim da ova glupost i porodični ratovi konačno prestanu, da se svi pomire i zakopaju sekire prošlosti, dosta je bilo. Želim da vidim dedu, iako se neki od porodice i familije ne slažu, iako on to ne želi, ja želim, i učiniću to. Zašto da trpim i slušam, udovoljavam, drugima? Ja sam svoj čovek, imam svoj život i svoje želje, neću dozvoliti da iko to izmeni. Želim da prestanu; ljubomora i ostale gluposti familije. Želim da svi *psovka* zaborave na mene i moj život, da gledaju malo sebe i svoju porodicu a ne da mi prate svaki korak i pričaju o tome godinama po naselju. Želim slobodu, da priuštim sve što mogu roditeljima - trenutno ne mogu ali moći ću, samo da prođe 10. , da postanem punoletan i počnem da radim, da završim školu. Želim... hoću.. i uspeću u tome ma šta mi stalo na put.
Hej, vidi i ja pisao, i citiram sa dobrim razlogom.
1. Porodični ratovi prestali, ujedno mojim delovanjem (potenciranjem) na samo punoletstvo.
2. Nisam video Dedu, no vrata su mu još otvorena.
3. Radim 
4. Još uvek pričaju i guraju nos u moju kuću 
5. Već pomažem roditeljima od plate
Iskreno nisam ni bio svestan pozitivnih stvari koje su se ostvarile prošle godine dok nisam video ovaj post.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 24 Jul 2013 10:31
|
offline
- _Sale
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 30 Jul 2010
- Poruke: 13409
- Gde živiš: Z-moon
|
Ne znam kada sam pročitao nešto ovako iskreno i snažno.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 28 Jul 2013 23:46
|
offline
- aronija
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 06 Maj 2013
- Poruke: 644
|
Ne znam Neprimetna koliko imaš godina, pretpostavljam da si mlada. Ja spadam u stariju generaciju ali me tvoje ,,priznanje,, toliko dirnula, da sam u tebi videla sebe. Mogla bih reći da sam i sama vrlo emotivna, da mi je najvažnije da moji najmiliji budu dobro ali i ja sam ta koja je bez reči voljena od oca , i znam da reči nisu previše bitne.
Moj otac je živ, ima blizu osamdeset godina, tek sada pod uticajem tvoje priče prisećam se našeg odnosa. Ljubavi je bilo svuda oko nas ali reči nije bilo... Ona se podrazumevala, oseti se to, zna se jer pogledi, reagovanja, okretanja glave od nebitnih stvari za koje sam očekivala kritiku govore vrlo često mnogo više ...
Gledam ga danas, gde je onaj vitalni, vickasti čovek koga su svi obožavali a naročito moje drugarice, u tom smislu ne priznajem realnost, ne čujem ono kad kažu ,,pa godine,, su. Još uvek se neda ali kada uhvatim taj njegov zamišljeni pogled, zagledan u tamo neku tačku stane mi knedla u grlu i mislim Bože šta mu je. A ne mora biti ništa...
Kažu da se ženska deca više vežu za očeve to nije pravilo u principu da.
I onda kada pomislim na svoju decu, razmišljam koliko puno ljubavi imam za njih ali šta je sa ljubavlju njihovog oca koju nikada nije pokazao ni ovako niti onako. Ne želim da budem gruba, ljubav postoji i tu je ali nevidljiva od mnogih drugih nebitnih stvari , bar za nas druge. Najviše bih volela da znaju šta to znači kada imaš oca koji živi, diše, daje sve za tebe. Mislim da tek sada kada sam ponovo kod svojih roditelja i kada su oni mnogo više sa njima shvataju da su uskraćeni za veoma važan detalj u životu. Iskazanu ljubav, da li prećutno ili rečima nebitno.
Malo sam otišla... opet me ponele emocije, sunce moje budi srećna što si imala takog oca, to je najvažnije, otišao je bez reči a znala si da si od njega dobila bezrezervnu ljubav i podršku.
|
|
|
|
|
|
