offline
- Srki94
- Mod u pemziji
- Pridružio: 14 Feb 2008
- Poruke: 12403
|
@Del
Jesu mu donosili i prolazili.
Doduše pazi, u tom odeljenju je nas troje bilo ovako "bez veze" tj. mi smo došli tu da učimo i nismo imali pozadinske porodice koje imaju reputaciju u firmama. U pitanju je bio smer Elektrotehničar Energetike.
Sva ostala deca iz tog odeljenja od nas 30. su imali roditelje koji imaju radno mesto, ogromne plate i sl. tako da recimo ta deca garantovano prolaze učili ili ne, ili novac ili drugo, sume od po 400 E za Matematiku npr. i imaju sigurno radno mesto u firmi po završetku školovanja, dok nas troje koji nismo imali bogatu pozadinu, morali smo da se znalazimo i iskreno smo učili da bi izvukli pozitivne ocene.
Neki su tu jer su želeli, neki jer su primorani i svi sa nekom vezom, svi se znaju a nas troje iz provincije smo se mučili, opet kažem - drago mi je da je tako bilo nego da sam platio dinar jedan da prođem, mirna mi je savest i bolje je ovako ispalo.
Em sam upisao vanredno smer koji sam želeo od početka em uživam u učenju i nisam primoran da bubam nešto što ne želim. Najgore je to što je ovde kod nas školama bitno da zadovolje broj i održe smer živim, obećaju kule i gradove, premeštanja, zaštitu a realnost je totalno drugačija i suprotna.
Primer :
Dolaze u 8. razredu na prezentaciju i pričaju o školi, podele ti knjižice gde imaš kabinete sa OP računarima , profil, obrazovanje, siguran posao, sve to lepo izgleda. Odeš tamo, ono škola samo što se ne raspadne, od tih kabineta samo jedan računar solidan i sl. i onda zadovolje brojno stanje smera i otkače te.
Recimo šta je kod mene bio problem :
Promašim smer za 0.5 poena čini mi se, i upadnem u drugi smer koji je teorijski jači, umesto u Računare upadnem u Energetiku, i sve je to ok na početku godine mi obećaju prelaz na polugodištu, samo ja da sednem i učim, polagaću razliku predmeta i to. Prođe pola godine - ništa, nikoga ne zanima, profesori guraju svoje, direktor nam nije ni govor održao a neljubazan je strašno, otkačio roditelje itd. i dva meseca pred kraj godine dođem u nezgodnu situaciju. Bukvalno :
- Nema premeštanja
- Maltletiram se svako jutro da ustanem u 5:30, uhvatim jedan autobus, sačekam ~30 minuta, hvatam drugi autobus, stižem tamo, provlačim se preko pruge i stižem u školu.
- Svesno završavam nešto što ne želim biti i to na silu, bubam na silu
- Profesori zanemaruju moj potencijal koji im je naznačen na početku godine više puta, diplome o takmičenjima odnete, od informatike ništa, nema takmičenja itd. znam više od profesorke o programiranju...
- Saznajem da u ovom smeru nema ič od programiranja, računarima itd. i onda ostajem sam sa silnim predmetima koje ne želim da učim, nemam volju i bukvalno ne želim time da se bavim.
Roditelji nisu bili na mojoj strani i hteli su da završim bilo šta, ja lepo izostanem 2 meseca i napravim ogroman broj neopravdanih časova.
Šta se dalje dešava...
Razredna mi je bila fina svo vreme i onda mi kaže ovako :
"Ok ja ću inicirati premeštaj ako nećeš da završiš ovo, hajde ti zbog ovih predmeta gde su ti zaključene jedinice zbog izostanaka, ti ćeš izaći na polaganje u Avgustu, položićeš to da bar imaš prvu godinu i mi te premeštamo u drugi smer"
Meni to naravno odgovara i ja pristajem, spremam se za to polaganje i pazi sada ovo :
TRI DANA PRED POLAGANJE zove razredna i kaže :
"Hej pa nemoj da izađeš da se brukaš, mi ne možemo da te premestimo a i nećeš proći verovatno".
I tu je bio kraj, zašto da cimam sebe i putujem ceo sat do škole, smrzavam se kad ta škola meni ne izlazi u susret ? Da trpim okolinu koju mrzim i pokušavam da ostanem normalan ?
Otišao sam po ispisnicu i to je bilo to.
I ono što je najbitnije, nije prošlo 15 dana već je drugi učenik popunio to mesto  Dakle i da sam izašao pao bih jer je nekome trebalo to mesto.
Svesno sam bacio prvu godinu i odlučno upisao vanredno 150 km od te škole, nisam pogrešio, meni je dobro, sretan sam , imam dosta vremena i "gruvam" po pet predmeta po jednom roku, za tri roka godinu dajem.
Pitam se samo šta bi bilo da sam ostao u toj školi prvoj, šta bih danas bio, gde bih se našao i da li bi bio sretan ? Vukli su me za nos i drago mi je što je sve prestalo.
Ono meni najbitnije je to da ja svesno završavam školu sada, ono što želim i da želim da radim, sve ostalo me ne zanima, svoj sam čovek i nisam pogrešio kada sam napravio taj, ja mislim najveći do sada, korak u mom životu.
|
