offline
- saten
- Legendarni građanin
- Pridružio: 05 Jan 2008
- Poruke: 3361
- Gde živiš: Montmartre Quarter :)
|
Bila jednom jedna devojčica.
Svaka priča kreće tako.
Elem, kao i u svakoj drugoj priči, ta devojčica bi bila neopisive lepote, pameti i dobrote.
Ali u ovoj priči to nije tako
ona je u stvari bila jedna sasvim prosečna devojčica.
Volela je ruže.
Pa je vrt sa ružama predano i marljivo negovala.
Jednoga dana, dok je zalivala svoju omiljenu ružu, čula je glas koji joj je rekao:
moraš otići i pronaći ružu duginih boja, samo tako ćeš spoznati sve ono za čim žudiš.
Mala devojčica je bila zbunjena
ups- bez mala. to je onda pleonazam
Dakle devojčica je bila zbunjena. I sa nemirom u srcu je otišla na spavanje.
Kada se ujutru probudila, pored svog kreveta je pronašla mapu, jedno pismo i jednu laticu.
Otvorila je pismo u kom je pisalo da mora da prati mapu, a da će joj latica priteći u pomoć samo ako joj je ona neophodna.
I šta misliš šta je devojčica uradila?
Odlučila je da pronađe ružu duginih boja.
Što je bilo očekivano, kao i u svakoj priči, krenula je na putovanje... Morala je da prođe tri prepreke. Prva prepreka je bilo jedno naselje.
U naselju su živeli najoholiji ljudi i da bi ona izašla živa odatle morala je da ih nauči dobroti.
Nije imala predstavu kako bi to postigla, pa je nekoliko dana pre ulaska u naselje razmišljala. U početku joj nije ništa padalo na pamet. Bila je očajna. Došla je na ideju da ona počne sa dobrim delima nadajući se da će i oni kada to vide primenjivati tako nešto.
Prevela je jednu staricu preko ulice, drugoj je ponela torbu do kuće, trećoj je adresirala kovertu, četvrtoj je pomogla oko velikog spremanja i malo pomalo nije bilo osobe kojoj ona nije pomogla
ali to nije bilo dovoljno. Ljudi jesu nju zavoleli i jesu nju poštovali ali su i dalje bili oholi međusobno
stoga je ona odlučila da napravi žurku na kojoj će svi meštani biti pozvani. Kada je bilo vreme za zdravicu, bend je prestao da svira i ona je podigla čašu i rekla.
Dragi prijatelji, hvala vam što ste ovde večeras. Ukazali ste mi veliku čsat i ponosna sam i na sebe i na vas. Ali večeras imam jednu molbu: okrenite se i zagrlite osobu koja stoji sa vaše desne strane, kada to uradite okrenite se osobi koja stoji sa vaše leve strane i recite joj nešto lepo. Učinite mi to jer ja sutra napuštam vaše naselje, a želim da od vas načinim dobre ljude.
Ljudi su bili kao začarani, niko nije mogao da je odbije i svako je to uradio. Odjednom, ljudi su postali veseliji, shvatili su da su godine i godine protekle u lošim odnosima i odlučili su to da promene.
Sutradan je devojčica krenula dalje, sledeća prepreka bila je reka. Ova reka nije bila svakidašnja reka, njen tok je bio čudan, a voda je proticala čas sporo čas brzo u zavisnosti od raspoloženja. Devojčica je došla do reke, zagledavši se u svoj odraz, no kada bi želela da ga dotakne, njega bi nestalo. Kada bi želela da pređe reku, reka joj to nije dozvoljavala, stoga je devojčica morala da smisli način da nadmudri reku. Odlučila je da opet provede nekiliko dana pre nego što nešto uradi.
Danima je gledala u odsjaj sunca koji se kupao u reci, ali joj ništa nije palo na pamet.
Sve dok jedno jutro nije čula reku kako šapuće, tada je došla na ideju da bi razgovorom uspela da ubedi reku da je pusti dalje. Devojčica se sledećeg jutra probudila pre reke, prišla je obali i naoružana strpljenjem čekala, sati su prolazili i taman kada se pomišljala da krene čula je reku kako joj govori: "Gde ćeš?"
Devojčica se okrenula i rekla:" Krenula sam nazad, mislila sam da se nećeš javiti."
"Zašto se ne bih javila?"-upitala je reka.
"Možda zato što nisi druželjubiva!" rekla je devojčica.
Ovo je razjarilo reku. Zar njoj da se kaže da nije druželjubiva!?
"Ako ja nisam druželjubiva ne znam ko je."-rekla je uvređeno reka
Devojčica je posmatrala :"Dokaži da si druželjubiva time što ćeš jednoj osobi praviti društvo
ako se ta osoba oseća prijatno ja ću se složiti sa tobom i biću tvoj prijatelj
ako ne, dobićeš titulu nedruželjubive."
I tako je i bilo, reka je sklopila prijateljstvo sa malim dećakom koji je tu zalutao tražeći psa, a
devojčica je bila radosna, odlučila je da sutra ujutro ponovo ustane pre reke.
Sledećeg dana je devojčica ponovo ustala pre reke, ponovo je došla na obalu, ponovo je čekala satima i taman da krene, reka joj se obratila: "Gde ćeš?"
Devojčica je na to odgovorila: "Mislila sam da nećeš doći, a ja sam htela da te zamolim za pomoć."
"Kakvu pomoć?"-upitala je reka.
"Želim da pređem na drugu stranu, jer moram da idem po ružu duginih boja"-reče devojčica nečujno.
"I šta ja mogu tu da uradim?"- upitala je reka
"Možeš da smiriš brzinu svog toka da bih ja mogla da hodam po vodi."
"Šta ja imam od toga?" upitala je reka
"Imaš spoznaju da si učinila dobro delo"-rekla je devojčica.
Reka se zamislila, a mala devojčica je strpljivo čekala, odjednom se brzina toka smanjila i devojčica je mogla da pređe na drugu obalu. Kada je stigla, zahvalila se reci i otišla.
Šta misliš šta je reka uradila? Zadovoljno se nasmejala. I od toga dana je rešila da će se promeniti.
Ostala je treća prepreka: to je bila šuma. A svi znamo kako šume umeju da budu strašne.
Već je bila noć kada je devojčica stigla do šume. Zahladnelo je i naravno svuda je bilo mračno. Sela je na jedan veliki kamen pokušavajući da smisli šta dalje, hladnoća je prožimala njeno telo, ali joj je pomagala da misli, čula je zvuke koji su je plašili. Zatvorila je oči, trebalo je načiniti šumu manje strašnom, prijemčivom za druge ljude. Kako to učiniti? nije tako lako načiniti nekoga manje strašnim,
pogotovo ako je taj neko strašan kao šuma, stoga je devojčica razmišljala. Iza svake strašne pojave krije se nežno srce, pa je devojčica došla na ideju da izvuče iz šume to najbolje. Kako je to mogla da uradi? Samo i samo ako nauči šumu da voli. Stoga je devojčica počela da peva. Verovatno ćeš pomisliti da je to besmisleno, ali u stvari nije bilo, devojčica je svake večeri pevala uspavanku, šuma je slušala, nije potrebno reći da je kao i u svakoj priči devojčica imala prelep glas i da je šumi to prijalo. Ustvari toliko joj je prijalo da se navikla na devojčicino prisustvo,. Jedne večeri, devojčica nije pevala, a šuma se zabrinula...
Tražila je devojčicu i rešila je da joj devojčica opet peva uspavanku. Ali devojčica je odbijala, prehladila se i nije mogla da otpeva tako lepo. No, šumi to nije smetalo. Čak i kreštanje joj je bilo melem za uši. Tada je devojčica rekla: "Želim da pronađem ružu duginih boja, da bih to uradila, treba mi tvoja pomoć, moraš me pustiti da stignem do tvog kraja."
Šuma je zaplakala. Kada je devojčica pitala zašto plače, rekla je da ju je zavolela i da ne želi da devojčica ode. Tada joj je devojčica rekla da šuma ima veliko srce i da ona može voleti svakoga, da ne treba da očajava da će devojčica nju takođe voleti uvek.
Šuma je zagrlila devojčicu a kad ju je pustila iz zagrljaja, jasno se video put.
Devojčica je radosno uskliknula i potrčala da što pre prođe.
Prošlo je nekoliko napornih dana, devojčica je htela da što pre stigne do ruže. Našla se pred jednom pećinom i tada se setila da u svom džepu ima laticu. Uzela je laticu u ruke i pomislila želju, poželela je da se nađe ispred ruže, iz pećine je dopirala svetlost i devojčica je odlučila da je prati. Pećina je bila nalik tunelu, a svetlost je bila sve jača i jača, što je devojčica dublje zalazila u njega i taman kada je pomislila da više nema nade, da neće naći ružu i da se izgubila, imala je šta da vidi.
Bila je to najlepša ruža na svetu, obasjana svetlošću u svim bojama. Prišla joj je i dodirnula je svojom rukom i tog trenutka kroz nju je prostrujila neka energija.
A onda je čula glas: "Postigla si, pronašla si radost svog života. Sada se moraš vratiti kući i nastaviti svakodnevni život. a mene ostavi za neku drugu devojčicu koja traga za čime si ti tragala."
Verovatno ne znaš šta se desilo dalje?
Pa, devojčica se probudila u svom krevetu.. A pored nje je stajala mapa, otvoreno pismo i osušena latica. 
Kraj
Nisam htela da je šaljem na neko takmičenje. Nije dovoljno dobra. Nisam htela ni da se nahvata paučina i da padne u zaborav. Zašto je baš ovde? Zato što je moja trenutna aktivnost čitanje nekih starih pisama.
|
