offline
- Pridružio: 07 Avg 2008
- Poruke: 2528
- Gde živiš: VII kat
|
Draga moja,
Prošlo je dosta vremena otkako sam ti poslednji put pisala, i malo me nagriza krivica što ti se ne javljam češće. Istina je da mi prija tišina, i da sam u nekoj čudnoj fazi svog života. Ta faza doduše poprilično dugo traje, pa bi se valjda moglo reći da sam i sama postala pomalo čudna. Ne tako davna i dobra ideja stvarnog druženja sada mi deluje nekako komplikovano. Iako znam da nije. Ja sam u stvari komplikovana, i krijem se od same sebe iza ovog ekrana i dalje, s nadom da neće tako zauvek biti.
Toliko sam komplikovana, da su mi ljudi za koje sam ubeđena da su komplikovaniji od mene rekli da sam suviše komplikovana da bi se i dalje družili sa mnom i da im je neprijatno u mojoj blizini. To bi nešto trebalo da mi govori, mada nisam sigurna šta.
U suštini sam dobro, iako retko izlazim van, i retko osetim potrebu za kontaktom sa drugim ljudskim bićem. Trudim se svim silama da završim ono što sam pre podosta godina započela. Učim, uz potisnuto osećanje stida što to tako dugo traje, i bojazan da sam možda suviše zakasnila, i da je sada sve uzalud. Pisala sam ti već (ili sam to beše pisala nekome drugom?) kako me predreumatična ruka boli od pisanja beleški, i kako me bolno podseća da više nisam u godinama za studenta. Ali ne, ne smem ovo da pretvorim u još jedno preispitivanje sebe, prošli put je bilo strašno, i neutešno, i bolje je sve to potisnuti i piti analgetik kad ruka baš mnogo boli, bez osvrtanja na uzrok bola. Pomažu i čoko kolutići, mislim za bol, ali i za koncentraciju. Mada mi odmažu u drugim mojim planovima. Pretpostavljam da se ne može imati i jare i pare. Ili što bi Englezi rekli, i imati i pojesti torta. Torte bi sve u svemu trebalo da izbegavam neko vreme.
Plašim se pomalo za svoje intelektualne kapacitete. Juče sam zapela da pročitam neki tekst o Pikasu i refleksivnosti, iako sam već bila završila sa kubistima, čisto da malo dopunim svoje znanje. Ali moja pohlepa, moja želja za razmetanjem u vezi i analitičke i sintetičke faze kubizma, bila je surovo kažnjena. Ništa nisam razumela. Ne zato što je tekst bio na engleskom, već zato što se spominjao "korak ka decentralizovanoj neohegelijanskoj transformaciji kantovske estetike". Ja jednostavno blage veze nemam šta to znači. Trebalo je da znam da tekstovi sa pet strana napomena nisu za mene, plus autor je bio fer i lepo je Kanta spomenuo još na prvoj strani, i umesto za obrišem taj fajl, ja sam nastavila da čitam, i čitam, i na kraju se sve, naravno, završilo u suzama. Ali ne plačem ja samo nad tekstovima iz Art Journala, to bi bilo blesavo. Podjednako me deprimira i sve što je onaj Čarls Harison ikada napisao.
Kako emocije ne delim sa ljudima, rešila sam da ih delim sa TV aparatom. Baš sam se večeras slatko isplakala gledajući poslednju epizodu Kranforda. Ona scena kada gorda lejdi Ladlou objašnjava malom Hariju kako mu je pokojni gospodin Karter ostavio sav svoj ne tako skromni imetak pod uslovom da se dečak školuje je bila suviše za mene. A odmah zatim se pojavio brat mis Meti, koji je došao čak iz Indije nakon treideset godina. Nije da od druge epizode nisam sumnjala da će se njen brat u nekom trenutku pojaviti, ali opet me dirnulo što jeste. Mada, najiskrenije mislim da su me najviše dirnule sve te usedelice u selu, i to što toliko ličim na svaku od njih.
Osim što učim i gledam TV, pomalo i čitam beletristiku, ali mi to predstavlja problem jer ne umem da izaberem knjigu. Ako mi u ruci nije neki psiho horor japanski triler, onda je neki kvazi filozofski debeli Amerikanac (mislim na broj stranica knjige, ne na korpulentnost autora). Divim se ljudima koji kažu da ih čitanje čini opuštenim. Mene čitanje samo uzmeniri, stalno sebi postavljam pitanje - el ovo dobro, valja li čemu, da nije suviše banalno za moje godine? Lako bih ja da imam dvadeset, i da tek otkrivam svet, i da mi je sve dozvoljeno. Ovako moram na nekakvu reputaciju da mislim.
I tako, često pomislim na tebe u trenucima kada ne mislim na Pikasa, i zapitam se ima li nečeg novog na Forumu. I mada ima i novih članova i novih postova, paradoksalno, svaki put kada tamo svratim, osetim da vreme stoji. Sitna peckanja, krupne zablude, smajliji, smajliji, na sve strane smajliji. Ja sam prestala da ih koristim u meri u kojoj sam ih nekada koristila. Kada vidim ko sve barata njima, prođe me želja.
Puno te pozdravljam,
jelkica7
Ps Čujem da Mila putuje u Ameriku, molim te da je puno pozdraviš i kažeš da joj sve najbolje želim i da se mnogo radujem zbog nje!
|
čim se okreneš ka realnom životu, nešto zaškripi. naravno, slažem se sa neprimetnom i sagacity oko trpljenja, nego nisam to htela. htela sam oko ove podele. muškarac, naravno, teoretski može da izdrži više od žene, jer je fizički snažniji. i to se demonstrira, recimo, na takmičenjima ili bilo gde gde se pokazuje fizička snaga. a u svakodnevnom životu? zaboli zub, daj odma 3 analgina. zaboli glava, daj tabletice na pola sata. što reče jednom neko, zaboli nokat, odma' misli da je rak. kakvi su muškarci kad imaju kijavicu i grip, potpuno bezazlene stvari, ali stvari koje lome organizam. je l' da odgovaram? generalno, muški pol ne podnosi nikakvu neudobnost, a pri tom očekuje da ženski pol sve to nosi sa lakoćom. o obavezama da ne govorimo. natovariš im obaveze, odmah povilene. može samo ono gde se iskazuje ego. a ono što se odradjuje i ne vidi, to će žene. kad smo kod emocija, lome se na svaku sitnicu. izem ti ja tu snagu (koja realno postoji), ali se ne upotrebljava.
