offline
- mpman
- Mod u pemziji
- Pridružio: 12 Okt 2010
- Poruke: 10910
|
Završila se praksa u bolnici. Sišli mi u svlačionicu, ostavim telefon u ormarić da bih se presvukao, presvučem se, spakujem stvari, izađem s drugaricom iz bolnice. Dohvatim se za džep, nema telefona. Ostavih drugaricu da me čeka i zaputih se ka svlačionici. Siđem u suteren, dohvatim se za kvaku, al' svlačionica bi zaključana. Odem do 'informacija', tj. obezbeđenja, zatražim im ključ iako znam da je verovatnoća da ću dobiti ključ mala. Dali su mi neki ključ od svlačionice. Siđem opet u suteren, ubacim ključ u bravu, ono nije to taj ključ. Ubacim ključ u bravu vrata koja se nalaze pored i, gle čuda, otvoriše se. Hvala Bogu te niko nije bio unutra. Dali su mi ključ svlačionice za volontere.
Na priloženoj slici možete videti da ormarići zapravo čine zid između svlačionice za volontere i naše, svlačionice gde se presvlačimo mi, učenici. Ulazim u svlačionicu, untura mrkli mrak. Pokušavam da nađem prekidač za svetlo, ali ne uspevam. Nema veze, ipak se nešto malo svetla probijalo odnekud.
Na ovoj slici, plavi pravougaonici su ormarići, narandžast kvadrat predstavlja običnu drvenu klupu. Međutim, nalazio sam se u prostoriji gde te klupe nema, dakle na toj slici, u desnoj prostoriji.
Primetih da su na jednom ormariću polomljena metalna vrata. Nežno spustih svoj ranac na pod svlačionice, stavih nogu na policu ormarića i uzdignuh se tako da mi je glava bila u nivou gornje površine ormarića, a tamo... Prašina još iz doba kolere... Bar 5 cm prašine, ugašene cigarete, paklice cigara... Prava mala deponija me deli od mog telefona. Mislim, telefon kao telefon nije nešto vredan, nije neka šteta u novcu ni da ga izgubim, nego sadrži drage mi poruke i kontakte... Popnem se na gornju površinu ormarića. S druge strane još veći mrak, a ja zaboravih na klupu. Uz minimalno dodirivanje površine ormarića uspeo sam nekako da se prebacim s druge strane. Umalo ne poginuh od one klupe. Pokušah barem s te strane da napipam prekidač za svetlo, ali od toga ništa... Pokušah na slepo da nađem telefon, ali se posle kratkog neuspeha, vratih do vrata da opipavam prekidač i konačno, nađoh ga. Uzeh telefon, ugasih svetlo i opet preko ormarića u drugu svlačionicu...
Nisam imao pojma da uopšte tako nešto mogu da izvedem 
Pita drugarica: ,,Što si se zadržao?", rekoh ,,Pa, eto, bilo zaključano pa sam od obezbeđenja tražio ključ od svlačionice." Pa, i nisam lagao
|
