|
Da li je čudno to što volim da čuvam e-mailove koje dobijem i koje šaljem, sms-ove, pp-ove i tako te stvari? Pisao sam pre par stranica o sms-u koji dobih u 4. razredu (proverio sam s njom  ). Taj SMS sam čuvao sve do pre neku godinu kada se izgubio na staroj SIM kartici koju sam morao da ustupim sestri. Možda sam mogao da pošaljem samom sebi te poruke, na drugi broj, ali nije to-to. Ne piše ko je poslao, kad je poslao, a i to je nešto što se računa, sačuvati u originalnoj formi. Možda je to bezveze i skroz patetično, ali kad čovek može da prođe kroz stare razgovore, onda je valjda 'nastavio dalje', šta god to značilo. A i lepo je s vremena na vreme osvrnuti se na greške i gluposti... Elem, napisah joj poruku, na njen zahtev, koju je ona meni poslala, i to rukom. Pročitala ju je s osmehom, a ja ne znam kako da reagujem -> pa ajd' i ja da se osmehnem. Ona se ne seća poruke, a ja se eto sećam. Eto, da nije bilo tog čuvanja, možda se ni ja ne bih sećao... Možda... Al' zato je ona meni zapamtila i ime, i prezime, i gde živim, u kojoj zgradi, kojem spratu, a ja zapamtio njenu sestru Ja ne znam šta bih mislio kad bi meni neko napisao u reč tačan SMS napisan pre 8 godina... Sada, prolazim kroz mejlove, imena s kojima davno nisam progovorio, a znam da sam i sam kriv... Eto, čuvam 
Možda zato ne volim fejsbuk... Ne mogu JA da čuvam...
|
