Odavno već ne spavam u Plavoj sobi. Osim što je plava, ona je i tiha, okrenuta mirnijem delu kuće, bez elektronskih uređaja, sem jedne utičnice za lampu reflektorku iznad plavog kreveta.
Pored kreveta godinama stoji ručno pravljena stoličica, tronožac, na kojoj su poređani časopisi sa starim datumima, pomerani jedino kada se sprema soba i biše prašina. Kao danas.
Pre pet, možda i šest, godina, tronožac sam dobila za rođendan. Sa posvetom. Smejala sam se poklonu, usput, smatrajući ga bezveznim. Na posvetu sam zaboravila.
Ne znam o čemu sam sve razmišljala u Međuvremenu, koliko puta sam okrenula stoličicu i pročitala ono na unutrašnjoj strani uglačane daske, napisano drhtavom rukom lepim rukopisom.
Držim tronožac na krilu, okrenut naopačke,i, kao da prvi put vidim: ' Našoj dragoj Nerimetnoj za xx rođendan.
Na svetu ovom kada nas više ne bude bilo, seti se nas čedo naše milo. Mama i tata.'
