Znate ono kada strahujete od nečega pa se ono obistini? Zanimljiv je taj proces, prvo ide strahovanje, pa onda ide period nekog mira i statusa quo, a onda kad krene sve naopako...
Znate onaj osećaj kada vam neke pesme prosto ne leže. Volite ih, znate ih, pevate ih, ali nije to to. Nije to taj osećaj, nije to taj trenutak...
Ili! Onaj osećaj kada nemate više blage veze da li dobro postupate, da li ste ispravno odlučili, da li ste na pravom putu...
Odabrala sam ovu temu da zabeležim razmišljanja a u vezi sa mojim školskim drugom.
Mogla bih pisati o njemu u Blogu. Tema Nostalgija bi bila idealna za sećanje na gimnazijske dane i I1 - ali neću.
Vedran je bio sladak dečkić crne kose, još tamnijih očiju, prelepog osmeha. Devojčicama je bio zanimljiv. Profesori i učenici su imali respekt prema njemu jer su mu roditelji bili vrlo poznati i priznati u gradu. Naučnici. On + sin jedinac od kojeg se očekivalo mnogo.
Danas je čovek bez perspektive, bez zanimnja, oronuo isto kao i kuća u kojoj živi, koja je nekada bila spolja sređena i skrmna a unutra prava muzejska zbirka slika, knjiga, nameštaja.
Život je čudo. Niko ne zna šta ga čeka. I kada.
Ja, ne mogu da verujem... Dodjem 15 min pred polazak busa, i reko da sacekam 10 min, pa onda da udjem u pekaru da uzmem da jedem, da bude jos toplo kad odem na posao...
Zeni je trebalo, 6 minuta u praznoj pekari da me usluzi.... 6 jebenih minuta eeeeej! Em sto mi je dala pola pogresnu porudzbinu, 3 puta me pita sta hocu, kusur broji 2 minuta.... Jebem li ti sunce. Sad moram da se smrzavam 20 min
... све се претворило у једну џиновску каљугу...
