Juče, u klubu koji je ništa drugo do kafić u zgradi fakulteta osmišljen za ubijanje vremena između časova (ili za ubijanje vremena u toku časova, zavisi od ukusa pretpostavljam), nađoh se u grupi ljudi s kojom sam ok, ali generalno nemamo dodirnih tačaka. Zapravo, to se često događa u poslednje vreme s obzirom da smo se podelili po smerovima, a ja se nisam dao opredeliti na osnovu društva već na osnovu sklonosti. Sedimo tako nas petoro-šestoro oko jednog stola, oni pričaju, a ja se više i ne trudim da pohvatam niti jer nema nikakve svrhe. Više gledam u tv nego što sam odista prisutan. U međuvremenu, pojavi se jedan, uslovno rečeno drug s viših godina s kojim mogu po nekad prozboriti koju, ali sede za susedan sto. Odjednom, drug iz grupe u kojoj sam gledao tv, preko puta mene, vadi svoj grafički iz predmeta koji sam uspešno razbio pre godinu dana, da mi skicu i traži mi pomoć; da ga bar započnem.
Gledam u skicu i vadim gradivo iz malog mozga jer sam, dao Bog, pola zaboravio i tu mi se priključuje tip pored mene kojeg nikad u životu ranije nisam upoznao niti video i stariji kolega što je seo za sto pored. Mi smo 45 minuta razglabali o problemu. Našli smo jedno sedam teorijskih načina da se zadatak reši, crtali smo po skici, analizirali 'šta bi bilo kad bi bilo'. Na kraju, zadatak nismo ni počeli da radimo iako smo ga u glavi već rešili, više puta...
Zaista volim da radim u takvom okruženju, s ljudima kojima možeš da kažeš svoju način i koji će da ti objasne zašto i kako to nije poželjno i koji isto tako usvajaju i uvažavaju tvoje primedbe i zaključke, gde svako zaista želi da nađe rešenje na više načina, a ne gde samo žele da otaljave posao što pre i odu svojim putem ili da posao uvale nekom drugom ili prepišu. A, na žalost, u takvu sam grupu studenata upao kad odabrah ovaj smer... I tako, do sledećeg ubijanja vremena...
Ovo moje može i u temu šta vam je danas pokvarilo dan.
Ostalo mi je četiri ispita do kraja, s' tim što sam zbog jednog ispita (izlazila 8 puta samo u ovoj godini) koji sam morala da polažem iz milion delova zapustila ostale. Obzirom da sam upisala smer po starom programu, taj predmet više ne postoji i sinoć sam saznala da moram da polažem kod drugog profesora sve ispočetka.
Da stvar bude teža, to što sam izlazila 8puta - položila sam sve što se položiti dalo a poslednja tri roka me obarao završni završnog dela pod izgovorima da NEMA DOVOLJNO GRAFIKA i dijagrama, a u opštim pitanjima nema navedeno koliko se traži ni koji.
Da ne pričam što mi taj isti profesor nije dao da drugi predmet kod njega polažem mimo letnjeg semestra, a rekao je da će dati kroz ispite.
I tako... Šta reći za ovo društvo i državu?
... Osim: Otaljati šta imaš i pobeći glavom bez obzira odavde!
^ Slična stvar i kod mene. Moram da obnavljam matematiku od 5. razreda iz razloga što se u suštini nastavnik u osnovnoj uopšte nije posvećivao učenicima koji su malko kaskali za onima koji su se isticali i iz razloga što smo u srednjoj promenili jedno pet, šest profesora matematike, a u trećoj dobili profesorku koja na svako tvoje pitanje odgovara u fazonu; To si trebao da naučiš u petom / sedmom / prvom srednje / { ubaci neki drugi razred od 5. osnovne do 4. srednje ovde }. Dobro, trebali smo. I šta sada da radimo? Da padnemo svaku godinu zaredom pa da se vratimo u osnovnu? Na fakultetu treba da, između ostalog, radim Furijeove transformacije, a ni grafik funkcije nisam naučio pošteno. A kada pogledam ko sve ima petice i četvorke iz matematike, ne mogu da poverujem da zaista idem u ETŠ.
Doduše ne predstavlja mi problem da obnavljam gradivo, čak i uživam u tome. Barem nemam oko sebe ljude koje uglavnom ne zanima ništa živo i profesorku da mi zvoca 45 minuta kako ništa ne znamo. Otvorim zbirku, radim zadatke, eventualno proguglam ako naiđem na neku nedoumicu i to je to. Barem resursa za to ima na pretek.
Kakvi su bre to restorani, kafane i kafići bez muzike uživo?! Sedim, gledam, bend od tri čoveka: dva za klavijaturama, jedan lupa k'o da kuca poruku na fejsu, drugi pije pivo i puši cigaretu; jedino pevačica odista peva. Odemo u kafanu, tamo jedan tip peva, drugi sedi za klavijaturama i preko laptopa pušta matrice?! Ništa bubanj, gitara, harmonika ili šta već ide uz tu vrstu muzike... Žalim se drugu, on kaže da je tako svuda. Eto, ja znam jedan jedini kafić gde je svirka odista uživo. Jedan u celom gradu od 100 000 stanovnika. Ma fantastično...
