offline
- Melody
- Elitni građanin
- Pridružio: 09 Jul 2010
- Poruke: 2484
- Gde živiš: u prostoru između dva tona u dobrom riff-u
|
E.L.I.T.E. ::devojke koje su mog godišta su mi neinteresnante a starije se predomisle čim saznaju koje sam godište, iako je sve do tada išlo glat 
Šapni teta melodiji koje si godište (ako je se sečaš) baš me zanima kojoj generaciji pripadaš, mada mi se čini iz starih dana da smo tu negde.
Šalu na stranu, starije žene verovatno odbijaju da poveruju da si zreo (pod uslovom da jesi zreo), jer imaju problem da nađu starijeg muškarca koji nije mentalni tinejdžer, a kamoli mlađeg.
[incoming 2am shower thoughts, ko ovo pročita, dugujem čokoladu]
Apropo ove diskusije oko partnera... Nedavno sam zasela da istražim da li postoji naučni, psihološki, biološki, hemijski osnov i objašnjenje privlačnosti kao takve, pošto sam shvatila da su svi moji momci i momci sa kojima sam izlazila imali samo jedno zajedničko - a to je da međusobno nisu imali ama baš ništa zajedničko, osim sklonosti ka osnovnoj higijeni.
Ispada da je konsenzus u naučnom svetu nemoguć kada je ova tema u pitanju (nemoguć je i za brojne druge teme u međuljudskim odnosima). U okviru jedne studije, u jednom pasusu stoji - parafraziram - privlače nas ljudi koji su veoma slični nama, a i oni koji su dijametralno različiti ali u isto vreme imaju neke slične lične osobine??? 
Privlačnost ne možemo da kontrolišemo, očigledno. Ona je najverovatnije kombinacija podsvesnih procesa koje potiču iz detinjstva (odrasli uz dominantnog oca - tražimo jakog dominantnog muškarca) i proizvod hemijskih procesa, manje istraženih čula koja nas upozoravaju na to da li je osoba sa kojom smo eventualni daleki rođak (postoje neke teorije koje nisu preterano naučno istražene da, ako nam smeta prirodni miris neke osobe, verovatno smo rođaci ili nismo biološki kompatibilni i naša tela pokušavaju da nam ogade tu osobu da se ne bismo parili).
Zato se sada dosta priča na Zapadu o lečenju "unutrašnjeg deteta" i "unutrašnjeg tinejdžera", odnosno, suočavanje sa traumama i frustracijama koje nam iz podsvesti sabotiraju sadašnjost i formiranje konekcije, ne samo veza već i prijateljstava.
Ljudi moji, pa mi živimo u jednom neprirodnom svetu. Sasvim je normalno da imamo neprirodne probleme. Ima toliko opcija, toliko informacija da se od nekadašnjih "da je dobar, uredan i vredan čovek", spisak kriterijuma pretvorio u doktorsku disertaciju. Ujedno, mi smo kompleksna bića koja su u suštoj suprotnosti sa ostatkom životinjskog sveta. Ne možemo da kažemo, e lavovi i lavice se ovako ponašaju, e i mi ćemo, zakon jačeg, juhu! Evolucija nam je dala kompleksnost u razmišljanju i intelektualne kapacitete da stvorimo jedno kompleksno društvo. Nuspojava kompleksnog društva su, pa kompleksni problemi.
Određeni procesi u evoluciji čovečanstva isto komplikuju život pojedinaca. Industrijalizacija je uništila porodicu, nabedila nas da se podelimo u nuklearne porodice, a živeli smo u zadrugama i plemenima. Katastrofa neviđenih razmera koja je od majčinstva napravila mučeništvo i zakomplikovala dalji razvoj čovečanstva (i ujedno, razvoj međuljudskih odnosa).
Feminizam je u poslednjih 50 godina uklonio zavisnost žene od muškaraca u većini zemalja sveta. Žene su dugo morale da se zadovolje sa ovim "da je dobar, uredan i vredan" i bile bi srećne da su se za takvog udale, ne razmišljajući o dubljoj povezanosti, privlačnosti itd. Zašto? Pa, zato što nisu mogle da imaju račun u banci, nisu imale pravo glasa, nisu imale pravo da pokrenu razvod, nisu imale opcije da se bave poslovima izvan kuće... (nije svuda bilo tako, ali malo generalizujem, ovaj post je već predugačak)
Suživot sa muškarcem, kakav god da je bio, je vekovima bio best case scenario u brojnim društvima. Ako te ne tuče previše, ti si srećnica. Kao zatvorenik koji ima dva prozora u ćeliji umesto jednog, juhu 
E, sada je stasalo nekoliko generacija muškaraca koji se muče sa formiranjem savremene definicije muževnosti i muškosti u post-feminističkom svetu, odnosno svetu u kome nisu neophodni ženama, već moraju da budu poželjni ženama. A to podrazumeva da se radi na sebi. Da se ženi ponudi nešto više od osnovne higijene i zarade, jer to savremenoj ženi (koja nije očajna da nađe bilo koga ne bi li se udala) nije dovoljno. Da ga zanima neki film, da mogu da sa njim idem u muzej, na planinarenje, da planiramo izlaske, da izlazimo sa prijateljima... a ne ja da sedim i gledam u njega dok on igra igrice.
Ja mogu da imam listu mog momka iz snova. I imam je. Negde, u dnevniku iz osnovne škole. Takođe imam dating history koja bi užasnula tu verziju mene koja je isanjala tog momka iz snova A svi ti momci su se meni svideli. I onaj koji je bio skot i onaj koji je bio dobrica. I onaj koji je bio ćutolog i onaj od kog nisam mogla da dođem do reči. I onaj mršavi i onaj debeli. Svi su oni prošli prvi korak privlačnosti.
Ali oni nisu u mom životu više. Zato što sam za jednim pospremala kao da sam mu mama, drugom samo kuvala, treći je pronalazio radost samo u mom nerviranju itd. Da, imali su poslove, završene fakultete i pristojno su izgledali. Ali su bili klinci u glavi koji nisu raskrstili sa onim "unutrašnjim tinejdžerom" koji se i dalje sveti mami što ga je kaznila za bog-zna-šta pa je našao da se istresa na meni. 
Naravno, tu je i problem ženstvenosti definisanja ženske energije u savremenom svetu. Ko sam ja? Da li sam "napredna" ako sam hiper-ženstvena? Da li će me muškarac poštovati ako mi plati par večera? Da li će pobeći od mene ako sam muškobanjasta i preuzimam inicijativu? (znam da sam i ja grešila i bezveze povređivala, ubeđena da ono što je "palilo" kod jednog, "paliće" i kod drugog.)
100 ljudi, 100 ćudi. Na mene ovakvu su različiti različito gledali.
To je generalno problem sa pokušajima da se problem podeli na crno i belo. Ništa nije crno i belo. Možemo da uočimo neke jasne društvene promene koje utiču na opšte trendove u ponašanju, ali da sad izbacimo to-do listu kako naći srodnu dušu je nemoguća misija. Ljudi koji su najsrećniji u vezama i koji su svoju srodnu dušu našli, našli su je kada su prestali da je traže.
Kako zračiš, tako privlačiš. Ako si očajan, privućićeš očaj, neku osobu koja isto želi vezu veze radi. Prva priznajem da sam takve greške pravila. Ako raskrstiš i kažeš - ne gledam na kalendar, ne zanima me koliko imam godina, živim svoj život, krećem se među ljudima, ako nađem nekoga, našao sam, ako nisam - šta da radim. E, tu, u tom vremenu koje pokloniš sebi, svojim interesovanjima i hobijima, fizičkoj aktivnosti, karijeri itd - kroz to nesvesno ulažeš u sebe i počinješ da zračiš. Iz toga proističu kvalitetna prijateljstva, a iz njih i kvalitetne veze. Neke traju kraće, neke za ceo život.
A možda nije svakome suđeno da nađe jednog partnera. Možda nam je suđeno da imamo po nekoliko ljubavi u životu. Ili - nijednu. Ali, ni u jednom scenariju nismo manje vredni. Ne treba da pronalazimo vrednost u romantičnom partneru, već u sebi. Da li stegne usamljenost? O, itekako. Da li treba puno snage ne dozvoliti sebi srljanje u nešto bezvezno samo da bi malo umirio usamljenost? O, tek to.
Ali, bolje je leći sam u postelju, nego pored nekoga koga zapravo jedva podnosiš.
|
Okružena sam devojkama koje su obrazovane, samostalne, po meni prirodno lepe (nisu prelepe), ali svaka od njih ima neku specifičnost koja ih izdvaja, kulturne, fino vaspitane. Svaka od njih ima ili neke hobije ili neka interesovanja, nisu savršene u tome, ali čeprkaju, rade nešto. Iz mog ženskog ugla, trebalo bi da su sasvim dovoljne. Ali opet, nisam muškarac, šta znam šta vas loži. 
