jeste bilo je i toga, govorio sam kad cu da zavrsim skolu, kad cu budem svoj covek? Mislio sam da je to mnogo lako. Mnogi su mi govorili da mi je to najlepsi period zivota, koji se pamti dok si ziv. Zeleo sam i to, ali ne toliko koliko sad zalim za detinjstvom.
Vaso kako ja to prepustam slucaju? Pa sta ja mogu, da uzmem stvar u svoje ruke da budem opet dete, pa kako? Jednostavno moram da idem dalje, svidelo mi se to ili ne. Nego ajde ja i ti smo isto godiste, pa mi ti kazi dal zalis za detinjstvom ili ne? Ako zalis na koj nacin lecis taj zal i cime?
Dok ne naucis da razlikujes infantilizam od simbolizma deteta, niko ti nece moci dati odgovor.
Tebe dakle ne interesuju vrline "deteta" koje mozes primeniti i kao deda (kreativnost, sposobnost iskrenog radovanja i nadanja...), vec te interesuju one infantilne (da igras zmurke, klikeri, da se igras "corave bake" i slicno).
Infantilnost --> losa stvar, ima ljudi sa psihickom poremecajima pa cuclaju kao bebe (a odrasli su, jel'te).
E brate nije to jednostavno. Cini mi se da sam jos u detinjstvu, cesto i ja podetinjim. Volim da se s nekim jurim po kuci, kao da smo deca da se smejem itd. Da pricamo sve i svasta i da se smejemo zivotu, ali toga nema. Dodjem ja nekad u takvi situaciju pa nekad i primenim, ali krisom da ne primete stariji ljude sta radim kad sam u drustvu male dece. Volim da me oni juri, ja izigravam neku vesticu grdanu, pokrivam lice majcom i govorim kako sam baba roga, a oni vriste i smeju se. Sta da ti kazem brate, neko se rodi kao da ima 40 godine,a neko uvek je dete u srcu i dusi.
