offline
- Dusan
- SuperModerator
- Supermoderator opštih foruma
- Pridružio: 26 Jul 2006
- Poruke: 11118
|
Sale iznosimo stavove i iskustva, pa kad sam već delimično citiran i "prozvan" na neki način da i ja svoj stav proširim.
Tvoj citat ne prenosim, jer (bez uvrede, za konstataciju: Naravno da nije tako, ne smatram Te ni kompetentnim ni merodavnim da ocenjuješ moje tvrdnje). Nemam protiv ništa da izneseš svoj stav/mišljenje pa neka drugi sude za sebe i usvajaju izjave po svom nahodjenju. Nisam bio u nikakvoj nedoumici, niti sam postavio anketu koju neko treba da popunjava... Nigde niti tvrdim da sam u pravu, ni da nisam, samo ja iznosim svoj stav  ... i niko, ali bukvalno niko, pa ni Ti niti morate to da prihvatite niti da usvojiti, a ni da mi ga menjate. Imajte svoj...
Naravno da nije ni neophodno ni potrebno da se složiš sa mnom, kao što se ja ne slažem, ne samo s Tobom, već ni sa kim ko psa vezuje, drži u boksu... Znam da je to ponekad neophodno ali su nam polazišta različita. Ti pričaš šta je dobro za čoveka (Tebe), a ja (vidim i Rayela) šta je dobro za životinju. Pa i slona drže vezanog i zatvorenog i baš mu je "dobro"?!?!
Ti si izneo svoje "bogato" iskustvo iz struke, raznih tudjih tekstova i svog dvorišta i to je tvoje mišljenje.
Ja iznesoh svoje "skromno" iskustvo sa psima sa kojima drugujem više nego što Ti imaš godina, sa kojima sam i profesionalno radio i drugovao 8 godina, a do bolnice sam imao nešto poput njihovog prihvatilišta i utočišta (i nikad nisu bili zatvoreni na malom prostoru) i zbog njih sam pre 18 godina i došao iz grada u selo... (Imam ih i sada samo manje i slobodno se šetaju i igraju sa mojim unukama). Do tada, u mom dvorištu je bilo uvek i po 20 pasa, (potraži po forumu), a za vreme poplave preko 70 i kod mene oko 4 meseca, uz pomoć Prihvatilišta i u Zrenjaninu i čuvenog u Djurdjevu sa kojim saradjujem od kad postoji. Svako će ceniti i usvajati ono što misli da je ispravno.
Ne samo da se ne slažem sa takvim stavovima potčinjavanja životinje da služi čoveku zato što on tvrdi da joj je dobro... nego i o ljudima koji tako misle počinjem da menjam mišljenje. Da se razumemo, da ne bude nesporazuma, govorim o stavovima...
Što se tiče ulaska ulaska u Tvoje ili bilo čije dvorište prihvatam sa svakim čak i opkladu, ne samo da ću ući u svako dvorište, već i odvesti psa, čak i vezanog ili iz boxa kao da je moj od štenjenja  ...
No da ne bude prepucavanja, evo i ja imam tekst o pulinu iz usta čoveka kome čak tri generacije žive u skladu sa ovim psima i njegovo iskustvo... Tekst je ceo, a boldovani deo je napravila moja malenkost, radi uočavanja bitnih detalja...
Citat:Jedan pulin vredi kao trojica čobana
Kralj među psima panonske ravnice od pamtiveka oduševljava čoveka, svog najvećeg prijatelja, ali nije priznat kao autohtona vrsta ovde gde je nastao
Radoslav Graor sa svojim ovcama i pulinima – Po vojvođanskim pustarama, za sve ređim stadima ovaca i goveda još uvek jure posebni psi, nadaleko poznati pulini. Dok stada nestaju, pulini opstaju. Nije mali broj onih koji su stoku batalili, a svoje omiljene kerove drže još uvek. Oni ih podsećaju na neka bolja vremena i stalno skreću pažnju na izreku da je pas čovekov najbolji prijatelj. Pulin, kažu čobani, to zaista jeste.
Sredinom prošlog veka, kad je u Zrenjaninu bilo mnogo manje saobraćaja i kada su samo glavne ulice bile kaldrmisane, a pašnjaci sa periferije bili mnogo bliže centru, u čuvenoj kafani „Šanta” pio je sa svojim društvom jedan čobanin. Uz njega je na podu ležao Ficko, pas pulin o kome je gazda govorio biranim rečima. Cela kafana je slušala hvalospeve, a kada su počeli prigovori da preteruje, ovaj je ponudio opkladu, da će Ficko sam, sa pašnjaka udaljenog nekoliko kilometara, dovesti stado sa stotinu ovaca. I zaista, dogodilo se ono što niko nije poverovao, pas je sporednim nekaldrmisanim ulicama doterao ovce i onda ih, na komandu, vratio ponovo na isti pašnjak.
Kakvi su pulini psi govori i ova priča ovdašnjeg hroničara učitelja Dejana Bošnjaka, pisca knjige „Tamo amo po Banatu”, koja je doživela nekoliko izdanja. Učitelj je ime pulina zapamtio, a čobaninovo nije. Prvi je bio mnogo popularniji.
Baš na mestu gde je nekada, uz reku Begej, paslo na hiljade ovaca, danas je ostao usamljen Radoslav Graor Radica. Ovce čuva uz pomoć tamnih pulina Virge i Cicka, a bela pulinka Juca ostala je kod salaša da čuva slamu.
– To su posebni kerovi, poslušni i verni. Dobri su i za stoku i za domaćinstvo. Vežu se za jednog čobanina i tome su odani. Dešavalo se da prodam pulina, a onda on neće da radi kod novog gazde. Neće i gotovo. Inače su veoma vredni, kod čuvanja stoke jedan pulin je vredniji od tri čoveka. Ja sam četvrta generacija u mojoj porodici koja neprestano drži ovce i puline. Vlasnici pulina se nadaleko poznaju i onda razmenjuju štence jer pulinima mora da se meša krv – priča Radica, poslednji zrenjaninski čobanin na pašnjacima pored Begeja.
Dragan Lovrov je dve decenije imao ovce, a one se ne drže bez pulina. Ovaca se rešio, a puline je zavoleo, pa ih još uvek gaji. Najbolji primerci ove rase nekada su se mogli nabaviti na vašaru u Debeljači, a donošeni su, u stvari, iz Sakula.
Mada su uvek na slobodi, ovi psi nisu vezani niti se zatvaraju u boksove. Jedu vrlo malo, jako su skromni, ceo život provedu na otvorenom. Moj deda u Perlezu je imao pulina koji je umeo da dovodi ovce na mužu. Umeo je da odvaja pomuzene i nepomuzene ovce. Oni su odlični čuvari kuće i dvorišta, a nisu preterano agresivni i ne laju bez veze. Ako primeti da neko hoće u dvorište, on dođe da vas upozori, a neće da napada došljaka.
Banatski ljubitelji pasa, međutim, žale što vojvođanski pulin nije priznata rasa među kinolozima i što naši stručnjaci na tome nisu ništa uradili. To nije slučaj sa istom vrstom pasa u Hrvatskoj, gde se zovu „hrvatski ovčari”, i u Mađarskoj gde se ovaj pas priznaje kao posebna rasa „mudi“.
Đuro Đukić
Što se tiče pomenutog Plačkića, nije u redu iščupati ili koristiti parče teksta koje je neko priredio potrebama... zato evo kompletnog Plačkićevog teksta o pulinu, naravno koga interesuje i gde se iznose argumenti da je to genetski pastirsi pas i stvoren za te namene, ali ga čovek prilagodjava i podredjuje svojim potrebama...
Suština polemike je obezbedjivanje najboljih uslova za psa (pa i bilo kog drugog ljubimca) koji životinji odgovaraju, a ne onako kako bi vlasnik hteo/voleo/mogao... To što neki, po mom dubokom uverenju i "skromnom" iskustvu primenjuju kvazimetode meni apsolutno neprihvatljive i dovodi dotle da se dogadjaju neprijatne stvari...
+ Plačkićev kompletan tekstCitat:Piše: Jovica Plačkić Predak pulina je sojenički pas lupoidnog tipa. Pojavom stočarstva ovakav tip psa postaje pastirski odnosno čobanski pas. U stalnim kretanjima i migracijama opstajali su zajedno sa nomadima i njihovim stadima u najsurovijim prirodnim uslovima. Kasnije kada su se oformile prve naseobine ovaj tip psa se prilagodio takvom načinu života. Od tog doba do danas svi psi koji vode poreklo od sojeničkih pasa lupoidnog tipa, nisu se mnogo promenili u samom izgledu i karakteru. Opstali su kao takvi i još više učvrstili svoje radne karakteristike: izdržljivost i otpornost. Stari primitivni tipovi pasa opstali su na raznim krajevima sveta. Kao takvi od davnina se koriste za različite namene u zavisnosti od klime, geografskog položaja, vrste terena, čovekove delatnosti i civilizacijskog nivoa razvijenosti. Delokrug delatnosti ovih rasa kretao se od zaštite gospodara, lova, vuče sanki do čuvanja stada. Prirodna selekcija u smislu biološkog opstanka i čovekova intervencija da kroz radno najsosobnije jedinke sebi ostvari što lakši rad i preživljavanje, dovelo je do bržeg razvoja raznih rasa pasa uopšte. Genetsko nasleđe od praistorije do današnjeg doba teško je i zamisliti šta je sve upisano u gene jedne rase poput pulina ili neke druge slične, a kakvih je na planeti možda najviše. Bogatstvo varijeteta lupoidnih pasa rezultairalo je stvaranjem više, sada već izdiferenciranih rasa pasa, od kojih se neke i sad smatraju primitivnim rasama pasa. Pulin spada u panonsku grupu čobanskih pasa. Panonsku niziju dele četiri države. U svakoj od država razvijao se u određene varijetete, mada je u osnovi to jedan isti tip psa. Neke od država koje dele pomenutu niziju svoje varijetete su uspeli da standardizuju i uvedu u grupu svetski priznatih pasa. U Srbiji se tek sad krenulo ka rešavanju ovog problema u vidu standardizacije buduće, nadamo se priznate rase, pod nazivom Vojvođanski Pulin. On je u odnosu na varijetete iz susednih država daleko brojniji i što je najvažnije daleko impresivniji i bogatiji u spoljašnjem izgledu sa mnogo pod varijeteta u boji dlake. Ova rasa je sigurno možemo reći naša ogromna kulturna baština i nacionalno blago, jednako kao i blago drugih susednih država, koje su ovu rasu uvele u sam vrh sopstvene kulturne baštine. U Srbiji, odnosno u pokrajini Vojvodini ovo je koliko god to čudno zvučalo, pored taksina najbrojnija rasa pasa. Na žalost i pored toga u društvu i dalje postoji veliko odsustvo sluha za rešavanje ovog problema. Pulinovo genetsko nasleđe je izrazito jako i veliko. Ono je očito i na sam prvi pogled u psa i njegovu glavu sa izražajnim očima, visoko nošenim špicastim ušima i građu tela koja govori o njegovoj visokoj pozornosti, brzini i okretnosti. Karakter i temperament su kao kod retko koje rase. Kao u granit uklesano stoji: inteligentan, odan, oštar, čuvaran, okretan, aktivan, izdržljiv, malo traži, a puno daje! To je odraz onog bogatog nasleđa koje i dan danas nosi u sebi jureći stada nepreglednim vojvođanskim pustarama. Sposoban da preživi i bez čovekovog prisustva, iako je samo sa njim kompletan kao biće. To je strastveni jurišnik na sve što mu se poveri da tera. Od ovaca, krava, konja, koza, svinja do gusaka. Pulin zahteva stalan rad i akciju. Karakter i rad Da bi se neko detaljnije upoznao sa ovim psom i njegovim karakterom neophodno je da ga vidi u njegovom prirodnom okruženju i ambijentu. U ruralnom ravničarskom stočarstvu koje polako jenjava i koje preti da na žalost svih, a posebno ljubitelja radnih pasa, otera u zaborav deo neafirmisanog narodnog blaga, zapostavljenog našim svakidašnjim nemarom. Kako je već navedeno to je vrlo okretan i aktivan pas sa izraženim radnim sposobnostima. Njegov karakter i radne sposobnosti usko su vezane i ne moguće ih je odvojeno posmatrati. Ipak, namenski mogu se posmatrati odvojeno, a tu je nekoliko vezanih celina. Opšti karakter, karakter i rad u polju sa stokom, u domaćinstvu, rad na poslušnosti, sportskim disciplinama, kao i lovnim aktvnostima. Pulin je prvenstveno pastirski pas, terač krupne i sitne stoke na terenima ravničarskog i brdskog tipa. Već mala štenad pokazuju urođene osobine za razne vrste rada. Poznavanje poverenog stada i terena na kome ga čuva su dobar preduslov da zadate radnje izvršava tačno. Pulin je srednje veliki pas. Visina među jedinkama varira od malog pa sve do velikog psa. Važi za nenadmašivog radnog psa. Odlični su psi za dvorište. Zahevaju dosta kretanja. Laju samo onda kad za to postoji razlog. Nepoverljivost prema strancima vidljiva je još kod štenadi. Genetski i selekcijski su predodređeni za stalnu aktivnost, uče lako i brzo. Za čuvarske i teračke potrebe redovno se obučavaju od malena i uvek uz starije pse, uz nadzor i korigovanje čoveka, odnosno čobana. Često odrastaju uz već obučene, starije radne pse. Čobana i stado doživljavaju dao svoj čopor. Atari i pustare na kojima su u neprestanom pokretu za stadom i čobanima njihovo su vekovno stanište. Takođe, i velike seoske avlije mogu biti dovoljne za konstantne potrebe kretanja ovog rustičnog i izdržljivog psa. Radnje koje izvršava na komande pastira bilo da su zvučne ili vizuelne izvršava besprekorno. Teraj i ruka dignuta napred - terati stado napred. Teraj zamahivanjem ruke ili pastirskog štapa na stranu - terati stoku sa te strane ka suprotnom pravcu. Idi vrati - zaostalo grlo stoke pripojiti stadu. Doteraj - celo stado vratiti ka čobanu ili doterati jedno po jedno grlo na mužu ili šišanje, dok ostala grla čekaju, a da se stado ne raspe. Teraj u obor, isteraj napolje itd. Svaki čoban ima svoj način rada i komande koje izdaje na različite načine. Pulini ovo redovno rade u punom trku oblajavajući, ponekad skačući i blago grizući stoku za ekstremitetet, runo ili rep. Posle naredbe stoj ili dobro je, staju sa gnonjenjem, odlaze u stranu ili do pastira i ležu na hladno tlo da bi posle akcije ohladili zagrejano telo. Veća stada opslužuje i po dva psa, ali nije retkost kada stado od 200 ovaca opslužuje samo jedan pulin. Videti puline kako rade u polju sa stadom i pastirom pravi je užitak. Vezani psi ili zatvoreni u male prostore odgajivačkih boksova su za pulina kao i za druge pse, pogubni. Pulin jednostavno traži prostranstvo. Sposoban je i sam da se prehrani, jer čobanska porcija je vrlo skromna, pa iz nje nema šta da pretekne. Ne retko u potrazi za hranom, odluta za plenom. Videti pulina u ataru kako lovi poput mačke sitne glodare, nije retko. Često pojuri zeca. Kao prevntiva lovačkim izletima redovno sledi klečka - poput ruke debela, kraća motka od lakšeg drveta, kanapom obešena o vrat, koja se spušta do došaplja i ne dozvoljava psu da se kreće prebrzo. Kod oštrijih čobana klečka je kažu najblaža kazna za pulina. Iza nje dolaze sijaset drugih. Jedna od njih je i sečenje očnjaka do kosti, jer oštriji pulini terajući stado grizu stoku za noge, rep, runo ili vime. Da bi se koliko-toliko ugrejali u hladnim zimskim noćima, kopaju roše - plitke rupe u zemlji kako bi njušku i stomak zaštitili od vetra i mraza. Kopaju rupe u stogovima sena ili kamarama slame kako bi se zgrejali ili napravili mesto za okot. U leglu najčešće bude od pet do osam štenaca. Životni vek pulina je između devet i jedanaest godina. Sve ovo govori koliko se život prema pulinu nije ni malo osmehnuo. Od samog dolaska na svet do kraja života pulini odrastaju i stasavaju u vrlo teškim uslovima. Ruralni tip stočarstva gde čobani i pulini sa stadom lutaju panonskim atarima zadržao se do danas. Iako isčezava kao nerentabilan, polako ali sigurno zamenjuje ga modernizovani farmerski uzgoj stoke, koji ipak ne može bez prave "kere". Čobanske krecave kere, zvane pulin.
Niko ne spori da se gotovo svaki pas može obučiti za većinu poslova pa i čuvanje dvorišta, ali to niti je svakom psu u genima niti njegova volja/potreba. To su nekad opravdani zahtevi, nekad inhibicije i/ili pomodarstvo, čak nekad i snobizam vlasnika... Nije sporno da i petao ili guska, pudla, jarac, ovan... bilo koja životinja može biti čuvar, ali to "čovek" čini od nje - nikako genetika, pogotovo ne želja za dobrobit životinja...
|
