|
Ima ona Andrićeva - ''Dođu vremena kad pametan zaćuti, itd''. U toku je vladavina beščašća, fukara i bitangi...ali to traje već gotovo tri decenije. To ne treba da bilo kome bude opravdanje da prespava svoj život, čekajući ''bolja vremena''. Juče je prošlo, a sutra nije obećano nikom. Prema tome - ovaj dan koji je uveliko počeo je pred nama i najviše od nas zavisi kako ćemo ga iskoristiti.
Carpe diem - govorili su Latini. Iskoristi dan. Mi ne znamo kada će proći kriza (kako se bezazleno i netačno naziva vreme u kome živimo), ali ne smemo zatvoriti oči pred činjenicom da svaki dan koji prođe jeste naš dan. Nikakva uteha ne treba da nam bude to što kriza važi za sve - pošto ne važi za sve...A naš dan i nije samo naš, osim ako nismo beskrajno veliki egosti i sebičnjaci. Jer svako od nas ima neko svoje okruženje koje u većem ili manjem obimu zavisi od nas. Uđete kao profesor u odeljenje a u vas upitno gledaju brojne oči i misle - kako ćete im danas ulepšati ili pokvariti dan. Ako je danas neki šef ''ustao na levu nogu'' i pri tom ne ume da se kontroliše, budite sigurni da će još mnogo ljudi patiti zbog toga. Delimo sa svojom okolinom vazduh, prostor - i emocije, bez obzira što nekome to tako ne izgleda. Kriza, naravno, sa tim nema direktne veze.
Otvara se tu još jedan problem - mi živimo, nažalost, kao stado. Povremeno, u zavisnosti od ''pastira'', postajemo čopor - ujedamo, napadamo, a hoćemo i da rastrgnemo...A stado se sastoji - znate već od koga (ili čega). Kako se izdići iz te gomile a da vas ona ne zadrži. Poznato je da kraj srpskog kotla u paklu nema čuvara - ko god proba da ispliva, neko ga povuče za noge. Svaki dan život u Srbiji (i na Balkanu) je već uspeh sam po sebi, nezavisno od krize na koju smo se navikli kao na smrad u sobi. Znate ono kad zimi neko uđe kod vas i kaže - što ne provetrite malo...a vi ne primećujete da je oko vas ustajao vazduh, da ne kažem smrad.
|
