|
Дура лекс, сед лекс... Тако каже правна максима. Можда је закон нејасан (мислим на бирократизовани језик), али то је то. Мене је мука натерала да га савладам и научим, а не да га тумачим. Дакле, онако како пише, тако и примењујте. Први пут сам се с тим бодовима сусрео приликом израде правилника о систематизацији (по Закону о раду то је обавеза директора) када смо сви морали да применимо ту чувену Каталогизацију радних места (документ од преко хиљаду страница).
Цела папазјанија је створена због мање-више мајмунске философије наших администрација (не издвајам ниједну посебно), која се још зове и - ''видела жаба да се коњи поткивају....''. Ми смо, уводећи болоњски систем, разрушили претходни, а да нисмо направили нови, уздајући се у то да све што долази из Европе да је савршено и да ће само прорадити. Добили смо (колико год да то цинично звучи) Високу средњу школу. Студирање на факултетима потпуно је заличило на средњошколско учење (са свим оним што је у њему мањкаво), па такве стручњаке и добијамо...а при том титула никад више и никад звучније. Ето Милована Глишића на делу (''хоћеш да ти жалбу напишем овим обичним, или овим златним пером''). Нисам циник и нисам злобан, само констатујем . Кћерка ми је мастер енглеског језика, професор и једина титула која њој стварно значи у ангажовању је она коју је добила у Британском савету када је полагала за њихову лиценцу. На наше папире они само одмахну руком. Кад послодавци виде то што је добила у званичном дипломатском телу Велике Британије у нашој земљи, одмах другачије разговарају јер мастера данас имаш колико хоћеш. Син ми је мастер графичког дизајна, радио је на ФПУ (државном, наравно). Тамо тек нико озбиљно не схвата те титуле и звања. Траже искључиво знање.
Крај ОТ.
|
